Bonus na platu nije obaveza poslodavca, ali kada se obeća može se potraživati sudski

Bonusi predstavljaju jedan od najčešćih načina na koji poslodavci nagrađuju zaposlene za ostvarene rezultate, ali i podstiču njihov budući angažman. Mogu se isplaćivati radnicima, direktorima društava sa ograničenom odgovornošću, kao i zaposlenim osnivačima u sopstvenim kompanijama.

Prema Zakonu o radu, bonus je deo zarade koji zaposleni može da ostvari zahvaljujući doprinosu poslovnom uspehu poslodavca. Međutim, za razliku od osnovne plate njegova isplata nije obavezna. O tome da li će bonus postojati, pod kojim uslovima i u kom iznosu, odlučuje isključivo poslodavac.

Poreski savetnik Milan Radošević objašnjava u razgovoru za Biznis.rs da poslodavac sam određuje model nagrađivanja, ali je neophodno da pravila budu unapred definisana.

„To podrazumeva donošenje odgovarajućeg opšteg akta, kao što su pravilnik o radu ili kolektivni ugovor, kao i preciziranje uslova u ugovoru o radu. U toj situaciji su najvažniji kriterijumi za ostvarivanje prava na bonus. Zakon ne propisuje koje kriterijume poslodavac mora da koristi, niti daje smernice za njihovo određivanje. Zbog toga kompanije imaju veliku slobodu da same definišu način merenja učinka zaposlenih i njihov doprinos poslovnim rezultatima“, navodi Radošević.

On ukazuje da poslodavac tako može da odredi da se bonus vezuje za ostvarenje određenih ciljeva, uspešnost pojedinca, tima ili cele kompanije. Važno je jedino da pravila budu usklađena sa propisima iz oblasti rada i oporezivanja.

„Ni način isplate nije strogo propisan. Bonus može biti isplaćen jednokratno ili u više rata, u zavisnosti od finansijske situacije firme. Ipak, rokovi i uslovi moraju biti unapred definisani internim aktima kako bi zaposleni znali pod kojim okolnostima stiču pravo na ovu vrstu nagrade“, kaže naš sagovornik.

Kada poslodavac usvoji odluku o isplati bonusa i unapred odredi datume dospeća, zaposleni koji su ostvarili pravo na isplatu postaju poverioci po tom osnovu.

„Ukoliko bonus ne bude isplaćen ili kasni, zaposleni mogu svoja potraživanja da traže sudskim putem. Rok zastarelosti za takve zahteve iznosi tri godine od dana dospeća, a zaposleni imaju pravo i na zateznu kamatu za period kašnjenja“, ističe poreski savetnik.

U praksi se najčešće koriste dva osnovna parametra za obračun bonusa – poslovni rezultat poslodavca i individualna ocena zaposlenog. Poslovni rezultat se uglavnom meri ostvarenom neto dobiti, dok se učinak zaposlenog procenjuje kroz sistem ocenjivanja. Visina bonusa tada može biti određena kao procenat ostvarene dobiti ili kao određeni broj mesečnih zarada zaposlenog.

„Ukoliko kompanija ne ostvari planirane rezultate ili ne zabeleži dobit, zaposleni najčešće ne mogu da računaju na bonus. Zbog toga se ovakvi uslovi detaljno uređuju internim pravilima kako bi se izbegle nedoumice“, smatra Radošević.

On dalje navodi da se posebno pitanje odnosi se na radnike kojima je u međuvremenu prestao radni odnos.

„Da li će oni imati pravo na bonus zavisi od načina na koji je to regulisano opštim aktom poslodavca. Neke kompanije smatraju da je bonus nagrada za doprinos rezultatima ostvarenim tokom prethodne godine, pa pravo na isplatu postoji bez obzira na to da li je zaposleni i dalje u firmi. Druge ga definišu kao sredstvo motivacije za zadržavanje zaposlenih, pa pravo imaju samo oni koji su u radnom odnosu na dan donošenja odluke ili na dan same isplate“, navodi naš sagovornik.

Zbog toga što zakon ne uređuje detaljno ovu oblast, poslodavci imaju značajnu slobodu u kreiranju pravila, pa se praksa od firme do firme može razlikovati.

Pitanje bonusa važno je i sa poreskog aspekta. Troškovi zarada, uključujući i bonuse, mogu se priznati kao rashod u poreskom bilansu. U skladu sa propisima, bonus spada u kratkoročna primanja zaposlenih, odnosno u obaveze za koje se očekuje da budu izmirene u roku od 12 meseci nakon završetka izveštajnog perioda u kojem je rad obavljen.

U ovu grupu primanja, pored bonusa, ulaze i zarade, naknade zarada, doprinosi za socijalno osiguranje, plaćeni godišnji odmori, bolovanja, učešće u raspodeli dobiti, kao i različita nemonetarna primanja zaposlenih.

„Da bi se takva obaveza evidentirala i priznala, potrebno je da postoji sadašnja obaveza poslodavca zasnovana na prethodnim događajima i da njena vrednost može pouzdano da se proceni. U situacijama kada poslodavac nema realnu alternativu osim da izvrši predviđenu isplatu, bonus postaje obaveza koja se priznaje u poslovnim knjigama“, zaključuje poreski savetnik Milan Radošević.