Klijenti utiču na cenovnik bankarskih usluga

Banke, baš kao i sve prodavnice, gledaju razne načine da zarade novac, a kod njih osim osnovne aktivnosti, dakle kamata i kamatnih stopa, odnosno trgovine novcem, sada raste i drugi deo profitne grane u kome su transakcioni, administrativni poslovi i gde banke naplaćuju onoliko koliko im tržište dozvoli, kaže urednik portala Kamatica Dušan Uzelac.

Banke će uvek pokušavati da maksimalno povećaju svoj profit, da naplate sve što mogu, a na nama je da to prihvatimo ili ne prihvatimo kao cenu usluge. U praksi se obično svede na to da prihvatimo, jer je banku teško promeniti, pa klijenti to retko rade a mnogi banku ne promene nikada.

„Zaista je teško promeniti banku, čak se statistički zna da se to ređe dešava nego promena supružnika. Promena banke je vrlo kompleksna, menja se navika, administracija, a naročito je teška ukoliko klijent ima i kredit u toj banci“, kaže Uzelac i dodaje da upravo na to banke i računaju i da zbog toga mogu da podižu cene svojih usluga.

Uzelac naglašava da se cene bankarskih usluga naravno ne mogu oboriti uličnim protestom a jedino što klijentima ostaje jeste da promene banku i kada one vide da im zbog neke njihove skupe usluge odlaze klijenti, cenu će svakako spustiti.

Kada je reč o samim troškovima koje na konto bankarskih usluga plaćaju građani, one prema računici Kamatice godišnje iznose između 3.000 i 8.000 dinara.

„Toliko plati prosečan korisnik bankarskih usluga na ime naknada za održavanje računa, kredita i ostalih transakcija u kojima sada banke pronalaze način da naplate nešto ekstra više i to je ono što je donela era elektronskog bankarstva“, ističe Uzelac za Tanjug.

Ukazuje međutim da je tu dobro što kada neko već ima naviku da radi na telefonu, tu naviku lako može da prebaci na drugu banku i opet će mu ostati isti šalter u rukama tj. mobilni telefon.

„Neke banke su poskupele svoje usluge, neke i nisu i klijenti mogu da se prebace kod njih“, navodi urednik Kamatice.

Na opasku da se ljudi za banku opredeljuju pre prema visini kamatnih stopa i drugim uslovima, nego visini naknada za usluge, kaže da banku treba birati prema svojim navikama, a kada se banka pre svega bira zbog jeftinog proizvoda, kao što je recimo povoljan kredit, valja uzeti u obzir da je to možda upravo onaj magnet kojim banka privlači klijenta a da će kasnije nešto drugo naplatiti skuplje.

Klijenti se posebno ljute na banke zbog naplaćivanja usluga elektronskog bankarstva koje su im u početku nuđene kao besplatne, što prema Uzelca treba shvatiti kao i svaku besplatnu ili akcijsku ponudu bilo kog drugog proizvoda na tržištu.

„Svaka usluga ima svoju cenu i to što vam u početku nešto daju besplatno ne znači da je ono stvarno besplatno, nego se troškovi prebacuju na onoga ko uslugu pruža, a sve sa računicom da će klijent u jednom momentu reći da je spreman da uslugu plati on“, objašnjava Uzelac.

Navodi i da Narodna banka Srbije ne može da utiče na cenovnu politiku banaka, jer je ona regulator koji upravlja sistemom u smislu ravnopravnosti transparentnosti i informisanosti građana, ali da ne može da utiče na to kolike će biti cene usluga banaka.

„Jedini ko utiče, jesu klijenti koji odlaze iz banke. Oni time utiču na banku da pojeftini usluge a ako toga nema one neće ni pojeftiniti“, zaključuje Uzelac.