MAT: Bez razumevanja penzionera, Srbija ne bi izbegla kolaps

Da nije bilo odgovornosti, ozbiljnosti i razumevanja penzionera tokom sprovođenja fiskalnih reformi u Srbiji 2014. godine, zemlja se ne bi izvukla iz finansijskog kolapsa, ocenio je ekonomista Ivan Nikolić u autorskom tekstu za mesečni bilten Makroekonomske analize i trendovi (MAT).

Komentarišući proteste zbog penzionih reformi u Francuskoj, Nikolić navodi da reforma penzionog sistema nikada nije laka, da se teško sprovodi i da je politički visoko rizična, jer kratkoročno obara rejting. Reforma traži poverenje i odricanje penzionera.

Glavni uzrok penzione „krize“ u većini evropskih zemalja je neuspešno prilagođavanje različitim dugoročnim trendovima, produžetku životnog veka, padu nataliteta i ranijem odlasku u penziju.

U Francuskoj je najžešće protivljenje zbog povećavanja starosne granice za odlazak u penziju sa 62 na 64 godine, iako to može da izgleda kao ne naročito bolna reforma, jer su neke zemlje OECD-a već podigle starosnu granicu na više od 65 godina. Prethodni pokušaj reforme u Francuskoj propao je 2019. godine.

Francuska je sa javnim rashodima za penzije na trećem mestu među zemljama OECD-a sa oko 14,5 odsto BDP-a, nakon Italije sa 15,9 odsto i Grčke sa 15,6 odsto. Na osnovu projekcija francuskog fiskalnog saveta, rashodi za penzije biće povećani u narednoj deceniji za 0,5 do jedan odsto BDP-a, zavisno od rasta produktivnosti.

Izvor: MAT / data.oecd.org / za Srbiju Ministarstvo finansija

Veliki deo opravdanja za reformu potiče od deficita penzionog sistema Francuske, koji je dobrim delom uslovljen budžetskim transferima penzionom fondu. Bez reforme usledila bi dalja akumulacija deficita i rast javnog duga.

Predložena rešenja uključivala su veći porez na bogatstvo i grupe sa višim prihodima, ali aktuelna stopa obaveznog doprinosa za penzijsko-invalidsko osiguranje u Francuskoj već je 28 odsto, dok je prosek u zemljama OECD-a oko 18 odsto.

Stopa doprinosa za penzijsko-invalidsko osiguranje u Srbiji je 24 procenta.

Vlada u Francuskoj se zato opredelila za povećanje efektivne starosne granice za odlazak u penziju, a ne za povećanje doprinosa i poreza. Razlog zašto Francuzi ipak smatraju da je povećanje starosne granice za penziju nepravedno, leži u dizajnu tamošnjeg penzionog sistema, koji ima dvostruki uslov za odlazak u penziju.

Samo lica sa punim stažom osiguranja (trenutno oko 42 godine) mogu da se penzionišu, dok ostali moraju da čekaju 67. godinu života. Zbog toga za ljude koji su kasnije počeli da rade, na primer zbog studiranja, usvojene reforme imaju mali efekat, jer se oni svakako kasnije penzionišu.