Medicinari lakše dolaze do posla u Nemačkoj i Švajcarskoj, nego u Austriji

Plate medicinskih radnika u Austriji su manje-više iste. Ipak, prema rečima naših sagovornika za vreme posete Beču, u privatnim klinikama postoje neke prednosti kojih nema u državnim, što umnogome zavisi od odeljenja na kojem se radi, iskustva i znanja.

„Plate u državnim i privatnim klinikama poprilično su jednake, jer postoji konkurencija između njih, tako da se trude da budu na istom nivou, ali zarade zavise i od toga šta neko radi i koliko je iskusan – oni iskusniji dobijaju bolje plate. Ako se posmatra isti rang, sve su to iste zarade“, izjavio je za Biznis.rs generalni direktor privatne bolnice u Beču – Wiener Privatklinik, prim. dr Valter Ebm (Walter Ebm).

Kako je naveo, nije moguće kazati kolika je početna plata u Austriji za medicinske radnike u poređenju sa drugim zemljama.

„U Austriji, kada platimo zdravstveno i penziono osiguranje i sve dodatno što je potrebno za jednog zaposlenog, to ispadne otprilike oko 50 odsto cele sume koju plaćamo. Možemo reći da su troškovi jednog radnika za kompaniju između 3.500 i 4.000 evra mesečno“, naveo je Ebm.

Sandra Zajler (Sandra Sailer) radi 22 godine u privatnoj bolnici Wiener Privatklinik (WPK). U Beč je iz Beograda došla kao 19-godišnjakinja, pre 31 godinu. Za tu medicinsku ustanovu kaže da predstavlja jedno multikulturno okruženje, ne samo kada je reč o pacijentima, već i kada se radi o zaposlenima.

„Svi pacijenti koji dolaze sa prostora bivše Jugoslavije ovde se osećaju kao kod kuće, zato što svuda ima osoblja koje govori srpski, hrvatski, bosanski, slovenački, makedonski i druge jezike – od čekiranja na ulasku u bolnicu, preko odeljenja, operacionih sala i dnevne klinike, sve do izlaska. Znam pacijente sa naših prostora i komunikacija u WPK-u je na visokom nivou. Čak i ako ne govore engleski ili nemački nema nikakvih problema“, kaže Zajler za Biznis.rs.

Pre rada u jednoj od najstarijih privatnih bolnica u Beču naša sagovornica bila je zaposlena u staračkom domu, gde je stekla potrebno iskustvo. Na samoj klinici je, kako kaže, imala veliku podršku od strane direktorke i svih šefova, tako da je uspela i da se dodatno obrazuje.

„Moje glavno zanimanje je diplomirana medicinska sestra, a u međuvremenu sam završila menadžment rizika i menadžment kvaliteta i još nekoliko usavršavanja koja mi je omogućila WPK šaljući me na dodatne edukacije. Sve je to moguće kada neko pokaže da može i želi, onda mogu i da mu se otvore ovakve mogućnosti. Ovde se osećam kao deo porodice i verujem da ću ostati do penzije“, istakla je naša sagovornica.

Ona trenutno pokušava da u Beč dovede ćerku svoje drugarice, koja je medicinski tehničar, da se zaposli u ovoj privatnoj bolnici.

„U Austriji je priznavanje diplome i nostrifikacija velika procedura. Prvo je problem dobiti radnu dozvolu, a potom sam proces nostrifikacije traje. Neophodan je B2 nivo poznavanja nemačkog jezika, a nostrifikacija diplome iz Srbije je neophodna jer ona nije na nivou ove ovde. Obične škole koje su postojale za medicinske sestre polako se gube i sve je to na nekom univerzitetskom nivou, tako da su svi koji iz Srbije dolaze sa običnom diplomom ovde priznati kao pomoćno osoblje, asistenti. Da bi došli do naredne diplome moraju da se dodatno školuju“, objašnjava Sandra Zajler.

Na osnovu primera devojke kojoj želi da pomogne da se zaposli u WPK, ona kaže da je posao koji se radi u srpskim bolnicama potpuno isti kao i onaj u austrijskim.

„Mislim da jednostavno nedostaje broj časova i prakse i fali taj jedan deo školovanja koji se ovde odnosi na dodatni deo nege. To je razlog zbog kojeg je potrebno neko vreme za nostrifikaciju i mnogo je lakše, koliko znam od drugih, otići u Nemačku ili Švajcarsku, jer je taj proces tamo mnogo jednostavniji“, naglasila je naša sagovornica.

Prema njenim rečima, u Austriji je posao drugačije organizovan.

„Svi koji ovde dođu da rade veoma su zadovoljni. Ja sam počela da studiram i došla sam u Beč. Nisam imala ni ličnu kartu ni radnu dozvolu, bila sam mnogo mlada, ali imam sestru bliznakinju u Beogradu koja me redovno informiše o svemu“, istakla je Sandra Zajler, koja je delom i Slovakinja, a udata je za Austrijanca koji je delom Šveđanin, što dodatno upotpunjuje priču o multikulturalnosti.

Medicinska sestra Mira Ablajdinger (Mira Ableidinger) u školi je učila ruski, ali ne i engleski, ali kaže da joj je čak i taj jezik mnogo značio. Ona se u Beč uputila 1990. godine i nije imala nameru da ostane u Austriji, već je želela da, nakon iskustva čuvanja dece u Nemačkoj, samo vidi kako se živi u toj zemlji. Njena porodica, kako kaže, nije volela „gastarbajsterski život“ i više je vremena provodila u Srbiji.

„Došla sam samo da vidim kako je u Beču i ostala sam 32 godine. Nisam znala kako je ovde i čula sam od nekih prijatelja da se po bolnicama traži osoblje. Međutim, drugarica mi je tada rekla – ima posla, ali ćeš morati da čistiš. Kada sam otišla malo sam već znala nemački, a oni su mi rekli da ne moram da radim kao čistačica, već sam odmah dobila priliku kao pomoćna sestra. Jedini uslov je bio da završim tromesečni kurs, što sam odmah prihvatila, iako nikad u životu nisam ni mislila da ću raditi u bolnici“, priseća se Ablajdinger.

U toj prvoj bolnici ostala je da radi oko dve godine, a potom je završila i školu za medicinskog asistenta. Nakon toga se udala za Austrijanca, dobila decu i zaposlila se u WPK-u i nastavila sa daljim školovanjem, po savetu Sandre Zajler.

„Diplomirala sam na jednoj akademiji za medicinsko osoblje i dobila svoje odeljenje koje vodim, a Sandra je menadžer i moja šefica. Tako nas dve sada ne radimo kao medicinske sestre, već imamo svoje kancelarije. Veoma sam zadovoljna što sam odlučila da dođem u Beč i ostanem ovde. Imam četiri ćerke, ali sve su u Nemačkoj“, navela je Ablajdinger.