Moderni kolonijalizam ili šansa za razvoj: Profiti idu investitorima, a ne građanima i državi

Pitanje rudarstva na Zapadnom Balkanu prestalo je da bude isključivo tehnička i ekološka tema i postalo je ključno pitanje opstanka demokratije, vladavine prava i ekonomske suverenosti, istakli su autori studije  „Rudarenje na Zapadnom Balkanu: evropske vrednosti ili evropski interesi“ na skupu održanom na beogradskom Institutu za filozofiju i društvenu teoriju.

Organizatori su bili Evropski fond za Balkan (EFB), Savjetodavna grupa za javnu politiku Balkan u Evropi (BiEPAG) i Institut za filozofiju i društvenu teoriju (IFDT), a ovom prilikom predstavljeni su rezultati projekta Mercator o „borbi protiv autoritarnog ekstraktivizma“.

Istraživači Marko Kmezić i Vedran Džihić izneli su alarmantne podatke o tome kako trenutni model eksploatacije prirodnih resursa pretvara države regiona u „moderne kolonije“. Prema njihovom istraživanju, rudarske kompanije u regionu zarađuju skoro duplo više nego što isplaćuju u platama, dok porezi ostaju simbolični.

Rudarski sektor na Zapadnom Balkanu donosi izuzetno visoke profite – ali ne i onima koji žive u regionu. To je ključni zaključak analize finansijskih i ekonomskih aspekata rudarstva u šest zemalja Zapadnog Balkana, koja kombinuje makroekonomske podatke, finansijske izveštaje kompanija i studije slučaja velikih rudarskih projekata.

Profiti gotovo dvostruko veći od plata

Podaci za 2022. godinu iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Severne Makedonije i Srbije pokazuju dramatičnu neravnotežu u raspodeli vrednosti. Rudarske kompanije ukupno su isplatile oko 521 milion dolara u platama i svega 65 miliona dolara u porezima, dok su ostvarile neto profit od gotovo 982 miliona dolara nakon oporezivanja. Drugim rečima, profiti su bili skoro duplo veći od ukupnih troškova rada i čak petnaest puta veći od poreza plaćenih državi.

Srbija predstavlja najekstremniji slučaj: rudarske kompanije isplatile su 285 miliona dolara u platama i 49 miliona u porezima, dok su generisale izvanrednih 907 miliona dolara neto profita. Najveći rudnici u kineskom vlasništvu zabeležili su EBIT marže od 42 i 74 odsto – što ih svrstava među najrentabilnije operacije u sektoru globalno.

Sektor marginalan za ekonomiju, ali ne i za strane investitore

Uprkos agresivnoj promociji rudarstva kao razvojne šanse, sektor zapravo čini svega jedan do tri odsto BDP-a u većini zemalja regiona. U Albaniji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji udeo je oko jedan procenat, jedino u Srbiji dostiže oko tri procenta, i to zahvaljujući velikim kineskim investicijama u kompleks bakra u Boru.

Zapošljavanje je takođe skromno: oko 2.000 radnika u Crnoj Gori, 6.000 u Severnoj Makedoniji, 9.000 u Albaniji, 21.000 u Bosni i Hercegovini i 38.000 u Srbiji. Čak i u Srbiji, rast zaposlenosti bio je skroman u poređenju s porastom dodane vrednosti – što ukazuje na visoku kapitalnu intenzivnost i ograničeno otvaranje radnih mesta.

Branimir Jovanović sa Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije predstavio je ključne ekonomske nalaze istraživanja. Prema njegovoj računici, rudarstvo trenutno čini svega oko jedan odsto BDP-a i zapošljavanja u regionu, ali raspodela stvorene vrednosti daleko je od pravedne. Oko dve trećine dohotka koji generiše rudarski sektor završava u rukama vlasnika firmi, pretežno stranih, dok radnici i država putem poreza dobijaju tek jednu trećinu.

„Podaci za 2022. godinu to potkrepljuju: rudarstvo je generisalo oko 1,6 milijardi evra dodate vrednosti na Balkanu, od čega je milijarda evra otišla kao profit stranim kompanijama, a samo 500 miliona kao plate radnika i porezi državi. Čak i studija izvodljivosti kompanije Rio Tinto, koju su sami naručili, pokazuje da bi oni ostvarivali čistih 550 miliona evra profita godišnje za projekat Jadar, dok bi država i radnici dobili po njihovim optimističnim proračunima oko 200 miliona evra“, navodi Jovanović.

Inače, međunarodni standard smatra prihvatljivim kada 70 odsto ide radnicima i državi, a 30 odsto vlasnicima.

Ekonomski deo istraživanja završava se konkretnim preporukama. Branimir Jovanović je izdvojio tri prioritetne mere: veće direktno državno ulaganje u rudarstvo umesto prepuštanja strancima i privatnicima; povećanje rudnih renti, poreza i naknada koje su trenutno, kako kaže, „sića“; i istraživanje novih modela organizacije vlasništva, uključujući uključivanje lokalnog stanovništva i radnika kao suvlasnika rudarskih projekata.

„Ako vlast kaže da je litijum naše zlato, moje pitanje je: zašto to zlato dajete strancima? Ako smo pre 50 godina sami gradili rudnike, zašto to ne možemo i danas?“, upitao je Jovanović, pozivajući se na jugoslovenski model samoupravljanja kao potencijalni uzor za savremeniji pristup raspodeli vlasništva.

Neokolonijalizam na delu?

Autori analize zaključuju da rudarstvo na Zapadnom Balkanu ima sve odlike modernog kolonijalizma – visoko kapitalno intenzivnog, sa ograničenim makroekonomskim uticajem, ali izuzetno visokim privatnim prinosima.

Dominantan deo vrednosti prisvajaju vlasnici kompanija, pretežno strane korporacije, dok porezi i tantijeme ostaju skromni u odnosu na profitabilnost.

Autori upozoravaju i da ova analiza ne uključuje ekološku degradaciju, socijalno raseljavanje niti dugoročne ekološke troškove – faktore koji bi još dodatno umanjili neto javnu korist od rudarskih projekata. Ipak, istraživači ne zagovaraju potpuno odbacivanje rudarstva. U nekim perifernim regionima ono ostaje jedan od retkih izvora formalnog zapošljavanja, a globalna potražnja za kritičnim sirovinama ubrzano raste.

Ključno pitanje nije da li rudarstvo treba da postoji, već kako se organizuje, reguliše i – pre svega – kako se raspodeljuje vrednost koju generiše.