Može li država da oživi tržište vune i spase sirovinu koja se danas baca?

Ovčarstvo je jedna od retkih grana poljoprivrede u Srbiji koja uspeva da održi proizvodnju, ali se proizvođači suočavaju sa paradoksom – dok država planira da poveća broj ovaca na 3,5 miliona grla, vuna koja se dobija njihovim šišanjem postala je gotovo bezvredna. Nekada važna sirovina domaće tekstilne industrije danas često završava na deponijama, u džakovima na gazdinstvima ili se jednostavno baca jer za nju nema kupaca.

Prema poslednjem popisu poljoprivrede, Srbija ima 1.684.013 ovaca, a najveći broj nalazi se u centralnoj i istočnoj Srbiji. Iako su stada danas znatno manja nego nekada, uzgajivači ne uspevaju da prodaju ni polovinu proizvedene vune.

Razlog je jednostavan – tržište gotovo da ne postoji, pa se stočari sve više oslanjaju na proizvodnju mesa, koja im omogućava brži povraćaj uloženog novca.

Agroanalitičar Branislav Gulan ukazuje na to da je nekadašnja pozicija vune u domaćoj privredi gotovo potpuno izgubljena, iako Srbija i dalje ima tradiciju ovčarstva i proizvodnje ove sirovine.

„Vuna je decenijama bila jedna od najvažnijih sirovina tekstilne industrije, a domaći proizvođači imali su i značajnu izvoznu ulogu. Sve do devedesetih godina prošlog veka, odnosno početka ratova i uvođenja sankcija, vunarska industrija Srbije izvozila je čak 95 odsto svoje proizvodnje“, objašnjava Gulan.

On kaže da o promenjenoj situaciji najbolje svedoči primer Svetozara Toze Murgaškog sa Čeneja kod Novog Sada, koji uzgaja između 400 i 700 ovaca. On kaže da za vunu više nema zainteresovanih kupaca, pa je primoran da je skladišti, poklanja ili baca.

Problem je dodatno izražen zbog troškova transporta. Cena koju su otkupljivači nekada plaćali za kilogram vune bila je toliko niska da proizvođačima nije bilo isplativo ni da je prevezu do otkupnog mesta. U najboljim vremenima za kilogram su dobijali oko 30 dinara, dok danas često ne mogu da pronađu nikoga ko bi je preuzeo bez naknade.

„Ipak, šišanje ovaca ne može da se izbegne. Sa dolaskom toplijih dana životinje moraju da ostanu bez debelog zimskog runa, koje može težiti dva, tri i više kilograma. Za šišanje jednog grla stočari plaćaju oko 450 dinara, što predstavlja značajan trošak, posebno kada se uzme u obzir da od dobijene vune uglavnom nemaju nikakav prihod“, kaže Gulan.

Kada se troškovi posmatraju na nivou cele Srbije, računica je još nepovoljnija. Za šišanje 1.684.013 ovaca, uz cenu od oko 450 dinara po grlu, stočari su izdvojili približno 758 miliona dinara. Ako se uzme da svaka ovca u proseku daje oko tri kilograma vune, ovogodišnja proizvodnja mogla bi da premaši 5.000 tona.

U Privrednoj komori Srbije smatraju da je proizvodnju vune potrebno sačuvati, ali da bez konkretne podrške države nema ozbiljnijeg oporavka. Jedno od mogućih rešenja bilo bi subvencionisanje otkupa, uz izradu strategije koja bi povezala stočare, prerađivače i tekstilnu industriju. Posebno se ističe da srpska vuna i dalje ima određenu prepoznatljivost na međunarodnom tržištu.

Povremeno se kao mogućnost za plasman pominje i izvoz u Kinu.

„Dok se za vunu traži izlaz, izvoz jagnjadi pokazuje nešto bolje rezultate. Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede saopštilo je krajem aprila 2026. godine da je započet izvoz oko 8.000 jagnjadi u Libiju. Time je domaćim stočarima otvorena nova mogućnost plasmana na tržištu Severne Afrike“, kaže agroanalitičar.

Istovremeno, iz Adorjana u Vojvodini u Izrael je otpremljeno oko 5.000 jagnjadi, što dodatno potvrđuje da za domaće meso postoji interesovanje na inostranim tržištima.

„Prema novoj Strategiji poljoprivrede i ruralnog razvoja Srbije za period od 2026. do 2034. godine, cilj je da se broj ovaca u narednim godinama poveća na najmanje 3,5 miliona grla. Međutim, uz planirano širenje ovčarstva, pitanje iskorišćavanja vune ostaje jedan od problema koji domaća poljoprivreda tek treba da reši“, zaključuje Branislav Gulan.