Galetin: Srbija uvozi luk, krompir i paradajz, a stočarstvo je devastirano

Pravac buduće agrarne politike biće jedan od važnih zadataka nove Vlade Srbije. Nezadovoljstvo poljoprivrednika, loši proizvodni rezultati, visoki troškovi i sve izraženiji klimatski rizici samo su deo izazova sa kojima se suočava domaća poljoprivreda.

Dok Grad Beograd poništava javne pozive za subvencije, poljoprivrednici su i pre vanrednih parlamentarnih izbora ukazivali na kašnjenje podsticaja za biljnu proizvodnju i nedostatak novca za jesenju setvu. Njihov položaj dodatno otežava rast cena osnovnih inputa, pre svega goriva i đubriva, dok je cena pšenice, uprkos višim troškovima proizvodnje, niža nego pre 15 godina.

Prema oceni agroekonomskog analitičara Žarka Galetina, ovogodišnji rezultati u poljoprivredi ne mogu se smatrati dobrim već su samo nešto manje loši u odnosu na prošlu, izuzetno tešku godinu.

„Ova godina nije bila dobra, a ni solidna. Ona je jednostavno bila manje loša nego katastrofalna prošla godina. Ne treba upadati u zamku da ovu godinu merimo sa prethodnom jer lošije od prošle godine gotovo da nije bilo moguće“, kaže Galetin u razgovoru za Biznis.rs.

Kako objašnjava, pojedine grane, poput voćarstva, imale su nešto bolje rezultate, pšenica je rodila solidno, a suncokret se relativno dobro držao. Međutim, ostatak poljoprivredne proizvodnje bio je veoma loš.

„Naši poljoprivrednici beleže praktično tri sušne godine u poslednje četiri. Kada imate takav kontinuitet loših ekonomskih godina, nezadovoljstvo je mnogo veće nego kada u pet godina imate jednu lošu, a četiri dobre. Već nekoliko godina imamo rezultate ispod nivoa i proseka kakve smo beležili pre deset ili 15 godina“, navodi on.

Srbija sve više zavisi od uvoza hrane koju može sama da proizvede

Kao jedan od najvećih problema srpske poljoprivrede Žarko Galetin izdvaja sve veću zavisnost od uvoza pojedinih prehrambenih proizvoda, uprkos tome što Srbija raspolaže prirodnim i proizvodnim potencijalima za njihovu proizvodnju.

„Pogledajte samo spisak poljoprivrednih proizvoda koje Srbija danas uvozi. Uvozimo crni i beli luk, krompir, paradajz i čitavu lepezu povrtarskih kultura koje možemo da proizvodimo. Mi praktično postajemo neto uvoznici. Uvozimo svinje, prasad, svinjski podmladak, svinjsko i goveđe meso. To je nedopustivo za zemlju koja ima takve poljoprivredne potencijale“, kaže Galetin.

Iako Srbija ostvaruje pozitivan spoljnotrgovinski bilans u poljoprivredi, prema njegovoj oceni, taj rezultat najvećim delom nose primarne poljoprivredne kulture, dok domaća proizvodnja proizvoda veće dodate vrednosti zaostaje.

Navodi da smo postali sirovinska baza i poziva da napravimo jedan inventar, podvučemo crtu i vidimo šta je potrebno da uradimo kako bismo zadovoljili sopstvene prehrambene potrebe, umesto da postajemo sve zavisniji od uvoza. Hrana postaje strateška sirovina, a prehrambeni suverenitet jedna je od najvažnijih pretpostavki ekonomskog i političkog suvereniteta države, smatra Galetin.

Od uvozničkog lobija do skupih proizvoda na policama

Govoreći o tome kako Srbija može da smanji uvoz povrća, Galetin ukazuje na smanjene domaće proizvodne kapacitete, ali i na nedovoljna ulaganja u intenzivnu proizvodnju.

„Morate da zadovoljite domaći proizvodno-potrošni bilans. Ako nemate dovoljno paprika, šargarepe, luka ili drugih proizvoda, morate da ih uvozite. Zato je potrebno podići i stimulisati intenzivnu proizvodnju, posebno povrtarstvo“, objašnjava on.

To podrazumeva ulaganja u sisteme za navodnjavanje, plastenike i druge oblike zaštićene i kontrolisane proizvodnje. Kada se uloži u takve kapacitete, ta ulaganja mogu relativno brzo da se vrate, a domaća proizvodnja može da smanji potrebu za uvozom.

On, međutim, ukazuje i na problem tržišnih odnosa i uticaja uvozničkih lobija, za koje smatra da dodatno otežavaju položaj domaćih proizvođača.

„Ne krivim uvoznike. Oni rade ono što im tržište i propisi omogućavaju, odnosno nastoje da ostvare što veću zaradu. Ali država mora da obezbedi uslove u kojima se domaća proizvodnja neće potiskivati. Novac koji se troši na uvoz kroz odgovarajuću agrarnu politiku mogao bi da se usmeri na podizanje domaćih proizvodnih kapaciteta“, smatra Galetin. „Kada krenete od uvozničkih lobija koji potiskuju domaću proizvodnju, na kraju dobijete veoma skupe proizvode na policama naših marketa. Zato čitav taj sistem treba menjati, ali veoma oprezno i pažljivo“, dodaje on.

Stočarstvo među ključnim prioritetima

Kao jedan od ključnih prioriteta naš sagovornik izdvaja oporavak stočarstva koje je u velikoj meri devastirano.

„Moramo da podignemo nivo stočarstva. Naše stočarstvo je toliko oslabljeno da uvozimo mleko, mlečne proizvode i meso. To, međutim, ne može da se uradi za pola godine, jednu ili dve ekonomske godine. To je delatnost koja zahteva jedan dugoročan proces u kom se godinama podižu proizvodni kapaciteti, genetski potencijal i kvalitet“, objašnjava Galetin.

Prema njegovim rečima, unapređenje domaće proizvodnje važno je i zbog budućeg pristupa evropskom tržištu, jer će proizvođači morati da ispune sve zahtevnije standarde kvaliteta i bezbednosti hrane. Galetin podseća da Srbija već godinama ne izvozi svinjsko meso na tržište Evropske unije zbog problema sa afričkom kugom svinja, što dodatno ukazuje na potrebu za sistemskim rešavanjem problema u stočarstvu i veterinarskoj zaštiti.

Neizvesnost agrarne politike najveći problem za proizvođače

Prema njegovim rečima, jedna od prvih stvari kojima će nova vlast morati da se pozabavi jeste vraćanje poverenja poljoprivrednika i stvaranje dugoročnije izvesnosti u poslovanju.

Galetin ocenjuje da su prioriteti predstavljeni u preliminarnom programu agrarne politike Studentske liste usmereni na ključne probleme domaće poljoprivrede. Ipak, upozorava da njihova realizacija zahteva ozbiljne sistemske promene, odgovarajuću zakonsku i institucionalnu infrastrukturu, kao i finansijska sredstva.

„Ti prioriteti su racionalni i realni. Neke stvari mogu da se reše brže, za druge je potrebno više vremena. U svakom slučaju prepoznati su ključni problemi, vidi se rukopis naših nezadovoljnih poljoprivrednika koji su očigledno učestvovali u tom okvirnom programu, koji će se verovatno obelodaniti onda kada se konstituiše i vlada“, ističe Galetin.

Kako dodaje, agrarna politika ne bi trebalo da se menja od slučaja do slučaja i od ministra do ministra, već da bude dugoročna i predvidiva.

„Ono što najviše muči naše poljoprivrednike jeste neizvesnost. Oni moraju da imaju perspektivu na duži rok, da znaju da neće imati dve dobre godine, a zatim treću koja će im poništiti sav prethodni prihod. Samo tako mogu da planiraju, investiraju i ulažu u modernizaciju proizvodnje“, objašnjava naš sagovornik.

Klimatski rizici zahtevaju ulaganja, a ne samo konstatovanje štete

Drugi veliki prioritet jeste prilagođavanje poljoprivrede klimatskim promenama. Prema Galetinovoj oceni, država mora da pređe sa naknadnog reagovanja na štetu izazvanu sušama i ekstremnim vremenskim prilikama na sistemsko upravljanje klimatskim rizicima.

„Ne možemo da rešimo globalne klimatske promene, ali možemo da napravimo program upravljanja klimatskim rizicima. Ne smemo svake godine samo da konstatujemo da je bilo vrelo leto, da nije bilo padavina i da su temperature bile visoke. Moramo tome da idemo u susret i da problem rešavamo kroz zalivne sisteme, revitalizaciju kanalske mreže Dunav-Tisa-Dunav i druge mere“, navodi u razgovoru za Biznis.rs.

On pozitivno ocenjuje predlog Studentske liste o formiranju državnog fonda za klimatsku adaptaciju, kako bi proizvođači imali stabilniju podršku u suočavanju sa sve češćim vremenskim ekstremima.

Zaštita proizvođača od prodaje ispod troškova proizvodnje

Među problemima koje bi trebalo rešavati jeste i položaj poljoprivrednika u lancu proizvodnje i trgovine, posebno odnos između troškova proizvodnje i otkupnih cena.

Galetin kao zanimljiv primer, koji se takođe našao na Studentskoj listi, navodi francuski sistem EGalim, čiji je cilj zaštita proizvođača kroz uređenje odnosa između poljoprivrednika, prerađivača i trgovaca, uključujući i povezivanje cena sa troškovima proizvodnje.

„Taj sistem je veoma interesantan, jer bi mogao da zaštiti poljoprivrednike od situacije u kojoj troškovi proizvodnje nadmašuju cenu po kojoj prodaju svoje proizvode. To je veliki posao i potrebno je mnogo raditi na tome da bi takav model mogao da se primeni kod nas“, kaže Galetin.

Dodaje da bi trebalo raditi i na obnovi sistema javnih skladišta i unapređenju kapaciteta Produktne berze u Novom Sadu, kako bi proizvođači imali bolje uslove za plasman robe i veću transparentnost tržišnih cena.

Za promenu celokupnog modela agrarne politike neophodno je rešavati probleme duž celog lanca – od proizvodnje na njivi i stočarstva, preko prerade i otkupa, do trgovine i konačnih cena na policama.

„Čitav taj sistem treba menjati, ali pažljivo i sistemski. To zahteva vreme, ali verujem da se problem može rešavati na srednji i duži rok“, zaključuje Galetin.