Može li lični bankrot da deluje podsticajno na preduzetnike?

S obzirom na brojnost preduzetnika u Srbiji (330.585 prema podacima Agencije za privredne registre) i njihov značaj za celokupnu privredu zemlje, poslednjih godina državne institucije rade kako na rešavanju problema, tako i na podsticanju razvoja preduzetništva.

Jedno od neregulisanih pitanja jeste mogućnost stečaja, odnosno bankrotstva fizičkih lica.

Jasmina Radovanović, vodeći savetnik za imovinu i investicije u NALED-u, u razgovoru za Biznis.rs kaže da je ova organizacija pre više od tri godine unutar Saveza za imovinu i investicije pokrenula inicijativu za propisivanje režima za otpis dugova fizičkim licima, u pravcu omogućavanja druge šanse i uvođenja personalnog bankrotstva, koji postoji u mnogim drugim zemljama.

„Ova inicijativa je pretočena i u jednu od preporuka Sive knjige, a naš je plan da se u narednom periodu uradi sveobuhvatna analiza koja će obuhvatiti istraživanje postojećeg stanja kako bismo saznali koliko ima prezaduženih građana, koji je iznos nenaplaćenih potraživanja, koliko se kasni u otplati, koja su komparativna rešenja u drugim zemljama, i konačno, kako bismo mogli da predložimo najbolje modele koji se mogu primeniti na individualne dužnike na ovim prostorima“, navodi Radovanović.

Imajući u vidu da Ministarstvo privrede aktivno radi na izradi Strategije za razvoj malih i srednjih preduzeća do 2027. godine, to daje mogućnost i za ponovno otvaranje pitanja uvođenja stečaja preduzetnika, pre svega kako bi se ova tema ponovo pokrenula.

„Krajnji cilj uvođenja instituta ličnog bankrotstva je oročavanje dugovanja, kako bi se tokom trajanja stečajnog postupka namirenje iz imovine fizičkog lica stavilo pod nadzor stručnog lica u određenom vremenskom periodu (period oslobođenja) kada bi se poverioci potpuno ili delimično namirili. Prema usvojenom planu otplate, nakon toga bi nastupio otpust duga“, objašnjava naša sagovornica.

Radovanović ističe da bi se efikasno sprovođenje stečajnog postupka i pružanje zaštite fizičkom licu u stečaju, bez obzira na to da li se radi o preduzetniku ili potrošaču, najcelishodnije postiglo kroz sveobuhvatno regulisan individualni stečaj, odnosno istovremeni pristup zakonskom uređenju stečaja preduzetnika i stečaja potrošača (fizičkih lica).

Upravo za ovim rešenjem ide i Direktiva EU o okvirima preventivnog restrukturiranja, oslobođenju od duga i diskvalifikacijama, koja je usvojena 2019. godine i koja ,,preporučuje“ zakonsko uređivanje stečaja potrošača zajedno sa stečajem preduzetnika.

Naplata dugovanja je najveći problem za preduzetnike

Najveći problem kod regulisanja pitanja stečaja preduzetnika jeste to što oni u slučaju naplate dugovanja odgovaraju svom svojom imovinom kao fizičko lice.

Ukoliko preduzetnik usled finansijskih poteškoća i dugova prestane da obavlja svoju preduzetničku delatnost, on bi i dalje odgovarao za sve svoje ,,preduzetničke“ dugove i to celom svojom ličnom imovinom. Ovo često vodi potpunoj ekonomskoj devastaciji pojedinca koji, od nekada uspešnog preduzetnika i uglednog člana društva, postaje neko kome može biti dovedeno u pitanje i namirenje osnovnih životnih potreba.

„Paralelu možemo povući i sa inovativnim startapovima koji često kreću kao neformalni timovi ili preduzetnici, dakle kao fizička lica, a imaju veliki procenat neuspeha u prvim godinama od osnivanja. Kulturološki, kod nas je stečaj (bankrot) stigma, dok u razvijenim ekonomijama znaju da preduzetnik koji je jednom pokušao i nije uspeo ima veće šanse da sledeći put uspe nego neko ko počinje prvi put“, kaže vodeći savetnik za imovinu i investicije u NALED-u.

Ovo tradicionalno shvatanje u većini evropskih zemalja trpi izvesne (ili tektonske) promene koje se ogledaju upravo u institutu stečaja preduzetnika. Ovim institutom omogućava se samom preduzetniku da kada se nađe u teškoj finansijskoj situaciji, pod izvesnim uslovima nastavi svoje poslovanje uz očuvanje minimuma svoje imovine.

„Stečaj preduzetnika bi trebalo da napravi razliku između ličnih i preduzetničkih obaveza preduzetnika, što jeste izazov, pa bi predmet „reprograma“ mogle biti samo one obaveze koje su nastale u okviru obavljanja poslovne delatnosti. S druge strane, u kontekstu imovine preduzetnika ne bi se pravila nikakva razlika između njegove lične imovine, odnosno imovine njegovog domaćinstva i imovine koja je namenjena obavljanju njegove preduzetničke delatnosti. Osim toga, postavlja se i pitanje šta bi sve činilo aktivu preduzetnika stečajnog dužnika iz koje bi se namirivali njegovi poverioci (da li bi u istu ušla imovina stečena poklonom i nasleđem, i slično). Sigurno je ovo razdvajanje lične imovine od one stečene iz poslovanja jednostavnije i moguće je realizovati kod preduzetnika koji vode poslovne knjige od onih koji ne vode“, smatra naša sagovornica.

Preduzetnik, je dakle odgovoran za svoje poslovne obaveze celokupnom svojom imovinom, ali se u slučaju stečaja njegova odgovornost oročava na određeni vremenski period, uvažava se njegova pravna pozicija, te bi mu se omogućilo da se, izmirujući deo svojih obaveza svojim poveriocima u skladu sa utvrđenim planom otplate, trajno oslobodi preostalih svojih obaveza.

„Na ovaj način značajno se utiče na odgovornost preduzetnika kao fizičkog lica, jer mu se omogućuje da uspešnim okončanjem stečajnog postupka nastavi sa obavljanjem svoje preduzetničke delatnosti uz trajno oslobođenje od plaćanja preostalih dugova poveriocima. U slučaju stečaja fizičkih lica bilo bi potrebno oročiti njihovu odgovornost za obaveze na određeni period, ali i ograničiti obim imovine koja bi u tom slučaju predstavljala stečajnu masu – institut stečaja fizičkih lica svakako ne bi smeo dirati u osnovnu imovinu fizičkog lica, nužnu za život, odnosno ne bi smeo ugrožavati samu egzistenciju fizičkog lica“, ističe Jasmina Radovanović.

Na pitanje šta bi u poslovanju promenila mogućnost da preduzetnik ode u stečaj, naša sagovornica naglašava da je to stimulacija koja bi uticala na dalje poslovne poduhvate.

„Režim odgovornosti u kome preduzetnik odgovara celokupnom svojom imovinom za svoje poslovne obaveze u velikoj meri destimuliše preduzetnika da otpočne svoju poslovnu delatnost. Njemu se već na samom početku stavlja u izgled da u slučaju neuspeha svog poslovnog poduhvata postoji mogućnost njegove potpune ekonomske devastacije (gubitka kuće, automobila…). Upravo stečajni okvir kojim se omogućava preduzetniku da se oslobodi svojih poslovnih obaveza, uz očuvanje minimuma svoje imovine, može stimulativno uticati. On smelije ulazi u poslovne poduhvate, ulaže više kapitala, zapošljava više radnika“, ocenjuje Radovanović.

S druge strane, ono što se takođe može očekivati kao indirektna posledica uvođenja stečaja preduzetnika, jeste i uticaj njegovih krajnjih domašaja (praktično brisanje dugova po isteku perioda oslobođenja) na ostale privredne subjekte koji aktivno učestvuju u privredi. Ovde se pre svega misli na banke, koje mogu značajno promeniti svoj pogled na tržište – činjenica da zakon predviđa pokretanje postupka nakon kojeg će se svi neotplaćeni dugovi praktično brisati i ta lica postaju ponovo kreditno sposobna, što može značajno uticati na odluke banaka da promene i pojačaju uslove za odobravanje kredita preduzetnicima i fizičkim licima.

„Dakle, iako stečajni postupak u pravu privrednih društava ima negativan prizvuk te često ukazuje na loše poslovanje i ,,poslovni kraj“ jednog društva, u slučaju preduzetnika to svakako nije slučaj. Stečaj preduzetnika treba da omogući stvaranje uslova za novi finansijski početak. Ovakav sistem pravnih pravila kojima se reguliše položaj preduzetnika nesumnjivo predstavlja napredak u regulativi, jer se može očekivati da će preduzetnici smelije otpočinjati svoje poslovne poduhvate, te da posledica toga biti čitav niz pozitivnih efekata na čitavu privredu“, zaključuje Jasmina Radovanović, vodeći savetnik za imovinu i investicije u NALED-u.