Regres obavezan, u skladu sa finansijskim mogućnostima firme – Termin za godišnji odmor u dogovoru sa poslodavcem

Zakon o radu kaže da svi radnici u Srbiji imaju pravo na godišnji odmor od najmanje 20 radnih dana u jednoj kalendarskoj godini. Svaki poslodavac dužan je da zaposlenom isplati regres za korišćenje godišnjeg odmora u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu.

Iako zakon ne određuje iznos ove naknade, regres uvek mora da bude izražen u novcu, a dinamika njegove isplate definiše se internim aktom poslodavca, pa tako on može da se isplaćuje uz zaradu – mesečno, u nekoliko delova godišnje ili jednokratno.

“Regres za korišćenje godišnjeg odmora isplaćuje se u novcu, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Visinu naknade određuje poslodavac u skladu sa svojim finansijskim mogućnostima, ali ona mora biti izražena u novčanom iznosu. Lica angažovana van radnog odnosa – po ugovoru o delu i privremeno-povremenim poslovima nemaju pravo na regres“, objasnio je ranije u razgovoru za Biznis.rs pravnik Infostuda Milan Predojević.

Za razliku od pojedinih naknada koje uživaju poreske olakšice, na regres za korišćenje godišnjeg odmora obračunavaju se porezi i doprinosi na isti način kao i na zaradu zaposlenog. To znači da poslodavac prilikom isplate regresa plaća porez na zarade, kao i doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Zbog toga poreski stručnjaci regres često posmatraju kao sastavni deo ukupnih primanja zaposlenih po osnovu rada.

Kada je reč o godišnjem odmoru, zakon garantuje minimum od 20 radnih dana, dok maksimalan broj dana nije propisan. Iako mnogi zaposleni smatraju da bi po osnovu radnog staža, stručne spreme ili po drugim osnovama automatski trebalo da ostvare pravo na veći broj dana godišnjeg odmora, poslodavcu je ostavljeno pravo izbora za njegovo povećanje kroz eventualne kriterijume koji se u zakonu navode, a koji se uređuju kolektivnom ugovorom, opštim aktom (pravilnikom) ili ugovorom o radu.  

„Dužina godišnjeg odmora utvrđuje se tako što se zakonski minimum od 20 radnih dana uvećava po osnovu doprinosa na radu, uslova rada, radnog iskustva, stručne spreme zaposlenog i drugih kriterijuma utvrđenih opštim aktom ili ugovorom o radu“,  navodi se u Zakonu o radu.

Naknada za neiskorišćeni godišnji odmor

Zaposleni stiče pravo na korišćenje godišnjeg odmora u kalendarskoj godini posle mesec dana neprekidnog rada od dana zasnivanja radnog odnosa kod poslodavca. Pod neprekidnim radom smatra se i vreme privremene sprečenosti za rad, kao i odsustvo sa rada uz naknadu zarade.

„Zaposleni ne može da se odrekne prava na godišnji odmor, niti mu se to pravo može uskratiti ili zameniti novčanom naknadom, osim u slučaju prestanka radnog odnosa u skladu sa ovim zakonom“, precizira se.

U slučaju prestanka radnog odnosa poslodavac je dužan da zaposlenom koji nije iskoristio godišnji odmor u celini ili delimično isplati novčanu naknadu u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora.

U zavisnosti od potrebe posla, poslodavac odlučuje o vremenu korišćenja godišnjeg odmora, uz prethodnu konsultaciju zaposlenog. Iako je on zakonom ovlašćen da određuje termin godišnjeg odmora, određena ograničenja u tom pogledu ipak postoje.

Kako je objasnio Predojević, Zakon o radu po ovom pitanju je jasan – moguće je godišnji odmor koristiti jednokratno ili u više delova. Ako se koristi jednokratno ceo odmor se mora iskoristiti u godini za koju je odobren. Ukoliko zaposleni koristi godišnji odmor u delovima, prvi deo koristi u trajanju od najmanje dve radne nedelje neprekidno, a ostatak najkasnije do 30. juna naredne godine.

Rešenje o korišćenju godišnjeg odmora zaposlenom se dostavlja najkasnije 15 dana pre početka godišnjeg odmora. Izuzetno, ako se godišnji odmor koristi na zahtev zaposlenog, rešenje o korišćenju godišnjeg odmora poslodavac može dostaviti i neposredno pre korišćenja godišnjeg odmora.

Poslodavac može da promeni vreme korišćenja godišnjeg odmora ukoliko to zahtevaju potrebe procesa rada, ali najkasnije pet radnih dana pre planiranog termina.