Solarni paneli koštaju do 30.000 evra i isplate se stanarima za šest godina

Institut kupca-proizvođača (prozjumera) električne energije uspostavljen je u Srbiji usvajanjem Zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije 2021. godine i pratećim izmenama Zakona o energetici. Reč je o subjektima kojima je omogućeno da na svoj objekat instaliraju sopstvenu proizvodnju iz obnovljivih izvora i proizvedenu električnu energiju koriste za sopstvene potrebe dok višak isporučuju u elektroenergetsku mrežu.

Ovakav način korišćenja obnovljivih izvora, najčešće solarnih panela, mogu da koriste domaćinstva, privreda i stambene zajednice, a svi kupci-proizvođači vode se u registru Elektroprivrede Srbije.

Ključna podzakonska akta za funkcionisanje ovog sistema usvojena su u avgustu 2021. godine kada su uredbom propisani kriterijumi, uslovi i načini obračuna potraživanja i obaveza između kupaca-proizvođača i snabdevača, čime je građanima i privredi omogućeno da pojednostavljeno instaliraju solarne panele.

Od sve tri kategorije prozjumera najmanje razvijene su stambene zajednice, kojih za pet godina ima manje od deset.

Razlog zašto se stambene zajednice teško odlučuju na ovaj korak leži u proceduri koja je za njih složenija nego za druge kategorije prozjumera. Cela investicija je oslonjena praktično na same zajednice, dok postoje i specifičnosti upravljanja zajedničkom energijom.

Prva stambena zajednica koja je ušla u zvanični registar bila je iz Pančeva krajem 2022. godine, nakon čega su status dobile i zgrade u Nišu, Subotici i Beogradu.

U zakonskom i tehničkom smislu, stambene zajednice koriste model neto merenja, solarna elektrana se postavlja na krov zgrade, a proizvedena energija se primarno koristi za pokrivanje zajedničke potrošnje (liftovi, svetla u hodnicima, pumpe za grejanje) ili se preko internog ugovora deli među stanarima i njihovim privatnim mernim mestima.

Višak energije se šalje u distributivnu mrežu, čime se formiraju energetski krediti za naredne mesece.

Ključni izazovi u praksi

Kao jedan od većih kamena spoticanja u praksi se pokazalo pitanje vlasništva nad elektranom. Trenutni regulatorni okvir zahteva da stambena zajednica bude direktan vlasnik objekta i instalacije, što znači da investiciju ne može da finansira treće lice, a to otežava realizaciju zgradama koje nemaju sopstveni početni kapital.

Model koji se u situacijama kada stambena zajednica želi solarnu elektranu, a na računu investicionog održavanja nema dovoljno sredstava ili stanari ne žele da sakupe gotovinu, najčešće primenjuje u svetu je da specijalizovana firma, takozvana ESCO kompanija, preuzme investiciju.

Firma bi o svom trošku kupila, montirala i održavala panele na krovu zgrade, stanari ne bi platili ništa unapred, a firma bi im zatim prodavala tu zelenu struju po ceni koja je nešto jeftinija od one koju inače plaćaju EPS-u. U tom modelu stanari imaju uštede od toga što su faktički izdali krov svoje zgrade za solarnu elektranu koju je finansirao neko drugi.

Međutim, zakon u Srbiji propisuje da onaj ko troši solarnu električnu energiju mora da bude i zvaničan vlasnik opreme – panela i invertora, na krovu. Kada podnosi zahtev za status kupca-proizvođača, stambena zajednica mora da priloži dokaz da su paneli njeno vlasništvo ili vlasništvo stanara investitora.

Takvo rešenje ostavlja mogućnost za formiranje stambene zajednice prozjumera i postavljanje solarne elektrane samo na onim zgradama gde stanari to mogu da sami finansiraju.

Iako stručna javnost i udruženja već dugo traže od države da izmeni ovu uredbu i dozvoli da firme investiraju u krovove zgrada, kao što je to predviđeno evropskim direktivama, trenutno je stanarima jedina mogućnost da ovaj projekat samofinansiraju ili uzmu kredite za energetsku efikasnost.

Osim finansijskog momenta, jedna od prepreka za dobijanje statusa kupca-proizvođača električne energije je i postizanje saglasnosti među vlasnicima stanova jer je za postavljanje solarne elerktane neophodno da se sa tom odlukom saglasi dve trećine njih.

Otežavajuća okolnost je i ta što zbog specifične strukture potrošnje i načina obračuna fiksnih stavki na računima, povrat investicije za zgrade može biti nešto sporiji nego kod individualnih kuća.

Troškovi i povraćaj investicije

Uobičajena su dva modaliteta korišćenja solarne elektrane. Jedan je upotreba električne energije samo za zajedničke prostorije dok je drugi deljenje struje i na  privatne račune stanara.

Pokrivanje samo zajedničke potrošnje zgrade je tehnički jednostavniji i češći model u praksi u kojem se elektrana vezuje na glavno brojilo stambene zajednice i pokriva liftove, svetla u hodnicima, garažna vrata, pumpe za grejanje ili vodu, interfon.

Za prosečnu zgradu i potrošnju koja ne prelazi par stotina kilovata mesečno dovoljna je manja elektrana snage od 5 kW do 10 kW koja košta između 6.000 do 8.000 evra. Ako zgrada ima 25 stanova, inicijalni trošak po stanu za elektranu od 10 kW bio bi nešto veći od 300 evra.

S obzirom na to da su zajednički računi fiksni i raspoređeni na sve stanare, eliminisanjem ovog troška investicija se kroz smanjene stavke na objedinjeni račun zgrade ili kroz smanjenje mesečnog izdvajanja za investiciono održavanje, obično isplati za šest do osam godina.

Model deljenja električne energije na privatne stanove donosi najveće uštede pojedincima, ali zahteva potpisivanje ugovora o međusobnim odnosima gde se tačno definiše procenat učešća svakog stana u proizvodnji.

Funkcioniše tako što solarna elektrana snage 30 do 50 kW proizvodi struju, pametna brojila prate proizvodnju i prema definisanim procentima EPS na mesečnom nivou umanjuje račune za struju direktno svakom stanaru pojedinačno koji je učestvovao u investiciji.

Investicija za sistem od 30 kW košta okvirno između 25.000 i 30.000 evra. Period povrata ulaganja zavisi od toga kako se smanjuje potrošnja u različitim tarifama, ali je kraći nego kod prvog modela i u proseku iznosi pet do šest godina.

Gradovi i opštine u Srbiji redovno raspisuju konkurse za sufinansiranje solarnih panela, gde država pokriva do 50 odsto vrednosti investicije i stambene zajednice zakonski imaju pravo da apliciraju na ovim konkursima kao pravno lice, pa je i ovo jedan od mogućnosti.

Ukoliko stambena zgrada na ovaj način sufinansira sistem solarne elektrane, period povrata investicije se smanjuje na polovinu.

Skriveni troškovi i struktura EPS obračuna

Treba imati u vidu da i pored proizvodnje iz obnovljivih izvora energije stanari zgrade imaju određene fiksne troškove koje moraju da plaćaju iako koriste samo energiju sunca.

Čak i kada solarna elektrana proizvede 100 odsto struje koju zgrada ili stan potroše, mesečni račun nikada neće biti nula dinara. Kada se predaje višak u mrežu i povlači nazad po sistemu neto merenja, i dalje se plaćaju fiksne i mrežne stavke. To su obračunska snaga i trošak garantovanog snabdevača koje se plaćaju fiksno svakog meseca, bez obzira na proizvodnju.

Zatim su tu akciza i PDV na povučenu struju jer od kraja 2023. godine državni propisi nalažu da se PDV i akciza obračunavaju na osnovicu koja uključuje i mrežne naknade, što donekle produžava vreme povrata investicije.

Takođe, treba računati i na trošak za pristup distributivnom sistemu. EPS naplaćuje naknadu za korišćenje mreže kada stambena zajednica troši električnu energiju koju je prethodno predala u sistem.

Sutra: Zašto se u Srbiji više isplate solarni paneli na kući nego na soliteru?