Visoke kamate u SAD i evrozoni “povlače” kapital iz Srbije

Daleki istok je 1990-ih godina zahvaljujući liberalizaciji tokova kapitala i prilivu investicija iz razvijenih zemalja postao „istočnoazijsko čudo“.

Devize su se ulivale u ekonomije, lokalne valute su jačale, privrede su rasle, sve dok američki Fed nije odlučio da poveća kamatne stope kako bi se obračunao sa inflacijom. Rast prinosa na sigurnom američkom tržištu prvo je usporio, pa zaustavio priliv dolara u Aziju, a onda je došlo i do odliva kapitala, piše Danas.

U julu 1997. godine Tajland je devalvirao vrednost svoje valute prema dolaru i to je označilo početak Istočnoazijske krize koja je dovela na ivicu kolapsa i malezijsku, indonežansku i južnokorejsku ekonomiju, a kasnije se prelila i na Istočnu Evropu i Latinsku Ameriku.

Mnogim ekonomistima je 2022. godina zaličila na te devedesete. Nakon perioda nezamislivo niskih kamata širom sveta zahvaljujući obilju jeftinog sveže naštampanog novca javila se inflacija. Centralne banke, američki Fed pre svega, odgovorili su agresivnim povećanjem kamatnih stopa.

Prema podacima Instituta za međunarodne finansije (IIF) u pet uzastopnih prethodnih meseci došlo je do povlačenja sredstava iz zemalja u razvoju.

Prema njihovoj evidenciji, u prvih osam meseci 2022. godine emisije državnih obveznica na globalnom nivou smanjene su za 20 odsto međugodišnje, a kada se ukalkuliše inflacija, globalno izdavanje državnih obveznica je na višegodišnjem minimumu.

„Rastuća inflacija i jačanje američkog dolara podrivaju kreditnu sposobnost mnogih zemalja u razvoju. Povećana ranjivost dužnika već je naterala nekoliko zemalja da potraže pomoć Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), uključujući Šri Lanku i Ganu“, navodi se u septembarskom izveštaju o globalnom dugu IIF-a.

Dug je jedna briga, a druga je privredni rast. Kako SAD i evrozona povećavaju kamate, tako i druge zemlje moraju da ih prate kako bi učinili svoju valutu koliko toliko atraktivnom i kako bi izbegli odliv kapitala. Rast kamata utiče negativno na rast.

Na kraju, dolar kao svetska rezervna valuta se koristi u trgovini mnogih roba, a pre svega sirovina. Njegovo jačanje znači i poskupljenje te robe, čime se preliva inflacija u zemlje u razvoju koje su suviše male da bi uticale na međunarodne cene.

I u Srbiji smanjen priliv kapitala

I Srbija kao evropska ekonomija u usponu oseća ovaj proces. Priliv stranih direktnih investicija je bolji od očekivanog, 2,66 milijarde evra za osam meseci, ali u prvoj polovini godine zabeležen je neto odliv portfolio investicija od 75,6 miliona evra. U istom periodu prošle godine imali smo priliv od čak 821,9 miliona evra. Portfolio investicije su faktički plasmani inostranih fondova i banaka u naše državne obveznice.

Ne samo da je smanjen priliv kapitala, već se pre svega uticaj globalnih promena u tokovima kapitala vidi po ceni našeg zaduživanja.

Pre tri dana Srbija je emitovala desetogodišnje dinarske obveznice sa godišnjim prinosom od 6,8 odsto. Prošlog septembra traženi prinos na naše desetogodišnje obveznice iznosio je 2,5 odsto.

Prinosi na naše evroobveznice kreću se od 6,3 do 6,7 odsto u zavisnosti od dospeća, a koliko prošlog septembra država je emitovala sedmogodišnje zelene evroobveznice sa stopom prinosa od 1,26 odsto i 15-godišnje sa prinosom od 2,3 odsto.

Identičan trend zabeležen je kod ostalih centralnoevropskih zemalja. Za godinu dana prinos na desetogodišnje obveznice u lokalnim valutama Češke je povećan za 2,8 procentnih poena, Poljske i Rumunije za četiri i Mađarske za 6,3 procentnih poena.

Milan Nedeljković, dekan fakulteta FEFA ističe da se radi o cikličnim pojavama svaki put kada razvijene zemlje, a pre svega SAD, dižu kamatnu stopu.

„To se dešava u situaciji kada vlada neizvesnost zbog čega investitori idu u manje rizične hartije od vrednosti. Ako ste globalni investitor gledate razliku u kamatnim stopama u razvijenoj zemlji, najčešće SAD i zemlji u razvoju i premiju rizika na obveznice zemlje u razvoju. Recimo, ako investitor ima prinos na obveznicu u dinarima pet odsto, a na obveznicu u dolarima tri ili 3,5 odsto, tih 1,5 odsto razlike je za njega mala nadoknada za rizik ulaganja u Srbiju. Otuda su još u junu za naše obveznice koje dospevaju 2032. godine na sekundarnom tržištu tražili prinos od 7,3 odsto. U emisiji novih obveznica teško da bismo mogli da prođemo sa manje od sedam odsto. Situacija je slična kao 2011. godine“, napominje Nedeljković.

U prethodnom periodu u SAD su bile jako niske kamate i fondovi su, da bi investitorima obezbedili prinos, išli na rizičnija tržišta i zemlje u razvoju. Prema Nedeljkovićevim rečima, isto se dešavalo i sa kriptovalutama u koje je investirano mnogo novca usled ekspanzivne monetarne politike.

Međutim, kada kamate u SAD ili evrozoni krenu da rastu, dolazi do povratka kapitala.

Dejan Šoškić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, podseća da se za sada po niskoj ceni, visokim prinosima, trguje našim obveznicama na sekundarnom tržištu.

„Za sada mi nismo emitovali nove obveznice i otplaćujemo niske ugovorene kuponske stope. Sledeće emisije biće sa visokim kamatnim stopama. Rast cene zaduživanja je očekivan. Obuzdavanje inflacije od strane Feda i ECB agresivnim povećanjem kamatnih stopa ima za posledicu rast cene zaduživanja zemalja u razvoju. Tako su i za vreme proslavljenog predsednika Feda Pola Vokera koji je suzbio inflaciju u SAD, cenu platile zemlje u razvoju krizom javnog duga. Prvi impuls investitora na rast kamata u SAD je beg kapitala na sigurno, u SAD, a reakcija zemalja u razvoju je rast kamatnih stopa na dug. Tako da ne verujem da će biti odliva kapitala, već ćemo samo plaćati više kamate“, ocenuje Šoškić dodajući da to vlade država moraju da shvate i da odustanu od povećanja prihoda građana.

„Mnoge zemlje daju pomoć građanima zbog energetske krize, ali tako samo povećavaju kupovnu moć i dalje podstiču inflaciju. Koren ove inflacije je u ponudi i povećanjem tražnje ne može da se reši. Mora se povećavati ponuda, pre svega poljoprivredna proizvodnja, a na dugi rok i energetika. Ovako su fiskalne mere koje su ekspanzivne u suprotnosti sa monetarnim koje su restriktivne“, napominje Šoškić.

On podseća da povećanje otplate kamata iz budžeta direktno košta sve nas, jer se iz budžeta isplaćuju i plate nastavnika i lekara.

„Treba zaboraviti megalomanske projekte, poput nacionalnog stadiona. Malo su se naši političari zaneli i pomislili da će stalno moći da se zadužuju po jedan ili dva odsto. Ali to je iluzija i posledica monetarne ekspanzije u svetu. Imali smo i tokom pandemije povećanje javnog duga za šest milijardi evra za dve godine, davanja novca svima, pomoć preduzećima kojima nije ni bila potrebna, odnosno nedomaćinsko gazdovanje novcem“, ocenjuje Šoškić.

On dodaje i da smo mogli da iskoristimo jačanje kursa dinara prema evru za sprečavanje prelivanja inflacije, da to već nije iskorišćeno.

„Bez nekog efekta je dinar ojačan sa 124 na 117,5 dinara za evro, a sada bi nam dobrodošlo kao kratkoročno rešenje za inflaciju“, smatra Šoškić, dodajući da je drugi problem budući privredni rast.

U situaciji kada je u EU neka vrsta stagflacije, inflacija sa slabim privrednim rastom, teško je, prema Šoškićevim rečima, očekivati veći rast investicija iz EU.

„Rast kamata značiće manje sredstava za javne investicije, a domaće privatne investicije su ionako male i neće se popraviti bez boljeg okruženja, smanjenja korupcije…“, upozorava Šoškić.

Nedeljković ističe da bi jedno od rešenja za beg stranog kapitala moglo da bude razvijeno domaće finansijsko tržište, jer domaći investitori mogu da ublaže odlazak stranih, ali na tome se u dobra vremena nije radilo.

„Istočnoazijske zemlje su posle krize 1998. godine ojačale domaća tržišta i nisu mnogo bila pogođena krizom 2009. godine. Kod nas ni investicioni fondovi ni osiguravajuća društva nisu mnogo radila na tome“, kaže Nedeljković.

S druge strane, dobra strana nerazvijenog finansijskog tržišta je, kako objašnjava, nizak procenat stranih investitora prilikom kupovine dinarskih obveznica što znači da ni njihov odlazak ne bi toliko uzdrmao tržište.