Evropske firme bi veštačku inteligenciju da plate same: Sedam od deset računa na svoj džep

Anketa Evropske centralne banke pokazuje da kompanije u evrozoni ulaganja u AI finansiraju gotovo isključivo iz sopstvenih sredstava, dok su banke, fondovi i tržište kapitala u sporednoj ulozi. Razlog je banalan: znanje se ne može dati pod zalogu.

Veštačka inteligencija, kako se već mesecima čuje na svakoj konferenciji, preoblikovaće privrede. Kad dođe trenutak da se to preoblikovanje plati, preduzeća u evrozoni odlučuju da ga plate sama. Prema novoj analizi Evropske centralne banke, 72 odsto firmi koje planiraju ulaganja u AI očekuje da ih finansira iz internih sredstava, to jest iz tekućeg gotovinskog toka ili zadržane dobiti.

Analizu su 2. oktobra objavili autori ECB bloga Annalisa Ferrando (viša vodeća ekonomistkinja), Sara Lamboglia (ekonomistkinja), Judit Rariga (ekonomistkinja) i Maurice Schmidt (analitičar monetarne politike).

Osnova je anketa SAFE (Survey on the Access to Finance of Enterprises), u kojoj je oko 5.000 firmi iz cele evrozone odgovaralo na pitanje šta planira da ulaže u narednih 12 meseci. Pitanje je bilo konkretno: da li firma planira ulaganja u AI tehnologije i alate, u data infrastrukturu, u angažovanje AI stručnjaka ili u obuku zaposlenih. Druga celina pitanja odnosila se na to čime će se sve to platiti.

Najveći deo planiranih AI budžeta, njih 49 odsto, ide na AI tehnologije i alate, što je najveći pojedinačni udeo. Odmah iza je obuka zaposlenih (46 odsto), što autori čitaju kao potvrdu da uspešno uvođenje AI zavisi od veština podjednako koliko i od tehnologije. Sledi data infrastruktura (40 odsto), a poslednje mesto zauzima angažovanje AI stručnjaka, sa samo 12 odsto.

Treba dodati i onaj deo koji se u ovakvim izveštajima lako previdi: 38 odsto anketiranih nije izabralo nijednu od ponuđenih kategorija. Kako navode analitičari ECB, to znači da nešto manje od dve trećine firmi ima bar neki AI plan, a više od trećine nema nijedan.

Veće kompanije, što ne iznenađuje, češće ulažu u sve četiri kategorije nego manje, ali obrazac je isti bez obzira na veličinu. Ukratko, evropski poslovni sektor radije kupuje alate i obučava postojeće ljude nego što zapošljava nove stručnjake. Što se tiče posla, to je razumljivo. Što se tiče ambicija, manje.

Ko plaća

Na pitanje o izvorima finansiranja odgovor je, u rečima autora, jasan: interna sredstva su sa velikom razlikom najpopularnija.

Procenti ne daju zbir od 100 jer su firme mogle da izaberu više odgovora. Onih 18 odsto koji nisu izabrali ništa autori vide kao segment koji je još neopredeljen. Ako je tržište obveznica tema o kojoj se često govori kao o spasu evropskog finansiranja, jedan procenat je poučna brojka.

Slika se ne menja ni kad se gleda broj izvora. Većina firmi planira jedan jedini instrument finansiranja, a taj instrument je pretežno interni novac. Banke, grantovi i lizing kao samostalni izvori javljaju se mnogo ređe.

Kad firma ipak koristi više izvora, tipična kombinacija je interna sredstva uz neki spoljni oblik finansiranja: lizing, grant, bankarski kredit ili kapital. Kombinacije koje se oslanjaju isključivo na spoljne izvore ređe su.

Kolateral: zašto jedni idu u banku, a drugi ne

Najzanimljiviji deo analize odgovara na pitanje zašto neke firme ipak uzimaju spoljni novac, a druge ne. Odgovor je, nimalo iznenađujuće – zaloga.

Prema autorima, veća je verovatnoća da će firme posegnuti za spoljnim finansiranjem kad ulažu u materijalnu imovinu, kao što su hardver ili data infrastruktura. Takva imovina može da se založi ili posluži kao kolateral, što obično snižava trošak zaduživanja. Ulaganja kojima se grade dugoročne AI sposobnosti, poput angažovanja stručnjaka i obuke zaposlenih, u komparativnom su nepovoljnom položaju.

Ona takođe stvaraju vrednost za firmu, ali su nematerijalna i ne mogu da služe kao kolateral, pa je teže dobiti bankarsko finansiranje.

Zašto ECB ne spava mirno

U zaključku autori ocenjuju da usvajanje AI nije samo pitanje da li firme žele da ulažu, već i kako to mogu da plate. Evropska preduzeća se pripremaju da ulažu, ali očekuju da veći deo plate sama. Interni izvori imaju prednosti jer su dostupni, fleksibilni i daju kontrolu.

Međutim, ako se previše oslanja na njih, to bi moglo da ograniči obim i tempo usvajanja AI u poređenju s onim što bi bilo moguće da se spoljno finansiranje koristi šire.

Slaba uloga spoljnog novca otvara, kako navode, ozbiljna pitanja o preprekama u finansijskom ekosistemu evrozone. Krediti, grantovi i lizing igraju pomoćnu ulogu kod nekih vrsta AI ulaganja, a kapital i rizični kapital retko se pominju. To može da ukazuje na strukturne probleme u pristupu finansiranju nematerijalnih ulaganja.

Ako se okviri finansiranja urede tako da podrže i materijalna i nematerijalna AI ulaganja, tvrde autori, to bi moglo da oslobodi veći investicioni potencijal i ubrza širenje AI tehnologija po privredi evrozone.

Prevedeno sa jezika centralne banke: najveći deo AI transformacije u Evropi plaća se iz kase preduzeća, a ono što se najteže finansira spolja upravo je ono što se na dugi rok najteže zamenjuje, a to su ljudi i njihove veštine. Banke vole ono što može da se založi, a znanje u glavama zaposlenih ne može.