Zašto je ključno da se srpskim startapovima dese domensko znanje i „smart money“?

Srbija je nedavno dobila prvog jednoroga, odnosno startap kompaniju vrednu više od milijardu dolara. Međutim, slučaj kompanije Ominimo nosi sa sobom i gorku istinu: do statusa jednoroga ne dolazi se ostankom na lokalnom terenu.

Sam osnivač Dušan Komar nije krio da su za ključni skok bili neophodni odlazak na velika svetska tržišta, međunarodni kapital i skaliranje van granica Srbije.

Dok država trenutno priprema novu Strategiju razvoja startap ekosistema, postavlja se ključno pitanje – da li pišemo papir radi statistike ili smo spremni da priznamo šta nam se u proteklih desetak godina razvoja zapravo nije desilo.

Biznis konsultant u oblasti inovacija Dejan Ranđić za Biznis.rs kaže da postoji više aspekata u kojima smo podbacili, a koji su i dalje neophodni kada je reč o razvoju startap ekosistema.

„Najpre, ovo ne bi trebalo da bude startap strategija, već strategija razvoja inovacionog preduzetništva. Kad kažeš startap strategija, to brzopleto zvuči kao da su startapovi svrha sami sebi. Oni ne mogu biti cilj niti statistički podatak, već inovacioni proizvod koji iza njih ostaje“, ističe Ranđić.

Prvi talas startapova početkom 2010-ih nastao je kao reakcija na visoku nezaposlenost mladih i posledice krize iz 2008. godine. Među korporacijama je tada postalo moderno flertovati sa startapovima. Međutim, ključna stvar se nije dogodila – stručnjaci sa ozbiljnim domenskim iskustvom nisu napuštali sigurne korporativne pozicije i prelazili u startapove.

„Startapove ne mogu uspešno da prave ljudi bez domenskog iskustva. Uspešni svetski startapovi dolaze iz oblasti medicine, logistike, finteka, maloprodaje, poljoprivrede. Kod nas je premalo ljudi iz ozbiljnih sistema imalo hrabrosti ili motiva da izađe iz zone komfora i pokrene sopstveni biznis koji rešava realne probleme te industrije. Otišli su na liniju manjeg rizika i ostali na sigurnim platama. Bez domenskog znanja nema disrupcije“, objašnjava Ranđić.

Drugi veliki propust, prema njegovom mišljenju, vezan je za decenijski bum domaće “software development” industrije.

Iako je izvoz softvera premašio milijarde evra i prestigao poljoprivredu, stvoren je model koji je dugoročno ranjiv. Naša IT industrija se u najvećoj meri pretvorila u ključno rentiranje ljudi za rad na tuđim proizvodima.

“Veliki domaći softverski sistemi imali su istorijsku šansu, novac i kapacitete da na takozvanoj ‘klupi’ razvijaju sopstvene proizvode. To nisu uradili jer im je bilo komotnije da uzmu profit koji je odmah na stolu. Danas vidimo ozbiljnu eroziju tog segmenta usled globalne krize i pojave AI alata. Iz tog višeizvoznog ciklusa izlazimo bez velikih domaćih proizvoda i firmi, uz retke izuzetke poput kompanija Frame, Nordeusa ili Trilateral, koji su imali sopstveni softverski proizvod“, kaže Ranđić.

Sa druge strane, niko ne spori da su državni grantovi i fondovi u proteklim godinama bili dragoceni za preživljavanje scene. Međutim, nesmotreno strukturiranje donelo je kontraefekat.

Lako dostupan i besplatan državni novac doveo je do stvaranja takozvanih ‘profesionalnih startapova’, projekata koji opstaju samo zato što postoji besplatan novac, umesto da u ranoj fazi propadnu ako nemaju tržišni potencijal.

“Da stvar bude još gora, u jednom trenutku je državnog novca bilo toliko da su mnogi startapovi odbijali ulazak privatnih investitora jer nisu hteli da daju udeo u vlasništvu. Zaboravili su da je ‘smart money’ novac koji nosi kontakte, ekspertizu i otvara tržišta i neuporedivo je vredniji od besplatnih sredstava. Izostala je prava validacija tržišta“, objašnjava Ranđić koji je do skoro kao osnivač ICT Huba godinama radio sa startapovima.

Pojavom i masovnom dostupnošću alata veštačke inteligencije ulazimo u potpuno novu fazu. Danas je za testiranje i izradu ideja potrebno drastično manje tehničkih resursa nego pre pet godina. Ali, izazov geografije i veličine tržišta ostaje neumoljiv.

Ranđić podseća na surovu realnost koju potvrđuje i primer Ominima.

„Već duže ne viđamo startapove koji izrastaju u samostalne mamutske kompanije. Svrha modernog startapa je da donese inovaciju koju će usisati etablirani globalni sistem, bilo da je to Google, Siemens ili Bosch. A ti sistemi ne sede u Srbiji. Testiranje i saradnja sa lokalnim ili regionalnim kompanijama je odlična polazna tačka za validaciju, ali svi koji sanjaju velike uspehe moraju odmah od starta gledati van regiona. Bilo da je to Amerika, Evropa ili sutra Kina“, smatra Ranđić.

Domaće tržište je dodatno limitirano i odsustvom velikih skupova podataka (datasetova) neophodnih za razvoj naprednih AI rešenja, zbog čega su osnivači primorani da od prvog dana traže partnere van granica.

Govoreći o dokumentu koji se trenutno priprema, Ranđić naglašava da strategije više ne smeju da se pišu po tradiciji jednom u pet godina. U eri u kojoj se tehnologija i globalne okolnosti menjaju na mesečnom nivou, pisati strategiju šest meseci ili godinu dana znači doneti dokument koji je zastareo i pre nego što je usvojen.

Prema njegovim rečima, nova strategija mora da bude živ proces, a fokus države mora se pomeriti na pametno finansiranje i pomoć u plasmanu.

Umesto linearnog deljenja besplatnog novca, potrebno je kreirati programe koji direktno podstiču spajanje privatnog kapitala i startapova, uz aktivnu pomoć u izlasku na inostrana tržišta.

Država dosta može da uradi i na otvaranju državnih podataka jer je jedan od retkih aktera koji ovde poseduje ogromne baze podataka i kompleksne procese. Otvaranje tog resursa za domaće inovatore omogućilo bi testiranje rešenja koja sutra mogu biti atraktivna i za globalno tržište.

Isto tako, fokus podrške mora se proširiti sa studenata i mladih na ljude sa 30 i više godina koji već imaju pet ili 10 godina iskustva u industriji.

„Moja najveća očekivanja leže u generaciji ljudi koji danas imaju 30 i nešto više godina. To su profesionalci koji su prošli kroz sisteme, razumeju poslovanje i imaju domensko znanje. Ako usled AI transformacije ili krize u IT sektoru dođe do premetanja u karijerama, ključno je da tim ljudima pružimo sistemsku podršku kako ne bi otišli u depresiju, već uneli svoje bogato iskustvo u preduzetništvo. Ako strategija na pravi način istretira tu realnost, imamo šansu za novi i zdraviji ciklus“, zaključuje Dejan Ranđić.

Pročitajte i prvi deo našeg istraživanja: Gde su srpski startapovi danas i kako će od preživljavanja doći do rasta?