Zašto krupan domaći kapital i dalje zaobilazi srpske startapove?

Razvoj i uspešnost startap ekosistema jedne zemlje u velikoj meri zavisi od učešća i uloge velikih domaćih kompanija jer one osim kapitala donose kvalitativnu podršku u vidu distributivnih kanala, pristupa velikom broju korisnika, infrastrukturu i poznavanje industrije.

Dok u razvijenim ekosistemima, poput SAD, Izraela ili skandinavskih zemalja, tradicionalne kompanije aktivno ulažu u startapove, u Srbiji je taj odnos uglavnom sveden na sponzorstva takmičenja ili protokolarne konferencije, umesto pravih investicija i strateških partnerstava.

Nedostatak korporativnog kapitala stvara takozvanu „dolinu smrti“ u ranim i srednjim fazama razvoja domaćih startapova, a njegov ulazak doneo bi sistemske promene.

U Srbiji postoji izvestan novac za same početke, kao što su grantovi Fonda za inovacionu delatnost i poslovni anđeli, i za jako zrele faze – poput međunarodnih VC fondova, ali nedostaje domaći privatni kapital za rast u međufazi.

Jedan od najvećih problema za investitore u Srbiji jeste to što retko ko ima da kupi domaći startap. Kada bi domaće kompanije počele da kupuju startapove zbog njihove tehnologije ili tima, to bi privuklo i mnogo više stranih VC fondova koji bi znali da u Srbiji postoji tržište za prodaju.

Sa druge strane, spajanje sa agilnim startapovima donelo bi tradicionalnim industrijama u Srbiji, koje kaskaju za digitalizacijom, konkurentnost u međunarodnim okvirima.

„Mi ovde još nemamo privatni sektor koji hoće da ulaže u startap ekosistem. Super je da država pravi ambijent i da postoje neki programi podrške Svetske banke i Evropske banke za obnovu i razvoj, i oni jesu namenjeni za tu inicijalnu fazu. Ali, dok god imamo samo inicijalnu fazu, ne možemo da mrdnemo dalje. Imamo 40 velikih korporacija i nijedna realno ne radi sa startap ekosistemom“, kaže za Biznis.rs direktor SEE UP akceleratora Dušan Obradović.

Osim pojedinačnih, romantičnih iskoraka, još nemamo tu podršku u vidu davanja kapaciteta, kontakata, znanja i resursa od domaćeg privatnog sektora, ukazuje on navodeći da je glavni razlog za to što su kompanije ovde i dalje okupirane sopstvenim poslovanjem.

„Kompanije imaju svoje muke. Kada se bavite rizičnim kapitalom znači da za to imate želje, novca, volje i spremni ste za igranje i rizik, i iz njega će izaći i velika nagrada. U ovom trenutku mislim da su se svi stegli zbog raznih izazova u poslovnom okruženju. A i nekretnine su i dalje osnovno merilo za sklanjanje viška kapitala”, kaže Obradović.

Iskustva ovdašnjih startapova pokazuju da je najveća prepreka za mlade firme da nagovore neku veliku kompaniju da proba njihov proizvod. Praksa razvijenog sveta je da velike kompanije koje investiraju u proizvod startapa postaju prvi test-klijent, što startapu daje ogroman kredibilitet pred drugim kupcima.

Sa druge strane, startap dobija pristup podacima, pravnim timovima, logistici, globalnim prodajnim mrežama ili proizvodnim pogonima koje sam ne bi mogao da priušti godinama.

Velika prednost za početničke kompanije je to što sa korporacijom iza sebe mogu da priušte da čekaju rezultate duže nego klasični VC fondovi koji traže brzi povrat investicije unutar pet do sedam godina.

Obradović nije baš optimista u smislu brzog aktiviranja domaćeg privatnog kapitala i očekuje da se domaći startap ekosistem neće mnogo promeniti u narednih pet do deset godina.

“Imamo pojedine izlete s vremena na vreme, ali nešto strateški se neće brzo menjati. Proći će još dosta vremena dok ovde ne bude ambijent takav da postoji jasan put u ekosistemu. To znači da ako je startap dobar nema šanse da ne prođe kroz sve moguće vrste podrške i domaće privrede i stranih korporacija, međunarodnih organizacija, finansijskih institucija i sopstvene države”, smatra on.

Saradnja sa startapovima nije jednosmerna ulica i ne donosi prednost samo mladim kompanijama, već postoje i brojne prednosti koje korporacije imaju od njih.

Jedna od značajnih je to što dobijaju mogućnost istraživanja i razvoja van sosptvenog sistema jer im je najčešće teško i preskupo da unutar svojih tromih procedura inoviraju. Mnogo im je jeftinije i brže da kupe ili ulože u startap koji je već razvio rešenje.

Paradoksalno, u nabrojanim prednostima kriju se i najveće opasnosti da spoj korporacije i startapa ne bude uspešan. To su, pre svega, tromost kompanija i dugi periodi za odlučivanje koji mogu biti kobni za funksionisanje startapa, ali i dominacija krupnog kapitala u međusobnom odnosu gde trpi preduzetnički duh i sloboda.

Poznavaoci prilika smatraju da je za ulazak domaćih kompanija u startapove neophodna dodatna edukacija vlasnika i top menadžmenta, poreske olakšice koje bi im država po tom osnovu ponudila, ali i insistiranje na upoznavanju sa dobrim primerima iz prakse gde je takva saradnja dovela do uspešnih projekata.

Obradović smatra da je rad na novoj Strategiji razvoja startap ekosistema koji je u toku dobra prilika da se stvore uslovi da domaće privatne kompanije daju veći doprinos u razvoju početničkih kompanija.

Prema njegovim rečima, prethodna strategija je bila dosta neambiciozna i za pet godina su rezultati prerasli postavljene ciljeve jer oni i nisu bili mnogo visoki. Zato očekuje da se novim strateškim dokumentom postave čvršći osnovi i da se lestvica postavi znatno više.