Mala i srednja preduzeća su ključna šansa za razvoj Srbije

Problem nedostatka kadrova izražen je trenutno svugde u svetu. Ali od toga kako se taj problem reši zavisi u koju ćete kategoriju globalnih zemalja „upasti“ – onih koji će da „misle“ i da se razvijaju ili onih koji će da kopaju metale. Za misleću privredu potrebna nam je daleko bliskija saradnja privrede i države, pre svega obrazovnog sistema i naučnih institucija. Da se razumemo – to ne sme da se svodi na ono što većina ljudi podrazumeva pod „dualnim obrazovanjem“. Dualno obrazovanje u privredi je, naravno, bitno, međutim niti je fer niti je potrebno – a srećom nije ni održivo – da ljude doživotno vezujemo za niže kvalifikovane poslove.

Suština poruke koju želimo da pošaljemo sa našeg skupa MSP100 Expo jeste da se mala i srednja preduzeća (MSP) najbolje razvijaju ako se razvijaju ljudi, a ljudi se razvijaju uz razvoj MSP ako obrazovni sistem radi za njih, a ne za obezbeđivanje posla ljudima sa zastarelim profilima. Trik je u tome da se trasiraju putevi rastuće produktivnosti, saradnje poslodavaca, zaposlenih i države, pre svega na obrazovanju i obučavanju ljudi koji će umeti da misle, kao i na obezbeđivanju sve kvalitetnijih usluga države.

Ovako Kori Udovički, predsednica Centra za visoke ekonomske studije (CEVES), odgovara na pitanje iz naslova drugog godišnjeg skupa MSP100 Expo – kako ojačati kadrovske i organizacione kapacitete malih i srednjih preduzeća? Ovogodišnja konferencija održana je u Nišu pod geslom “Ljudi su uspeh“.

– Potom je neophodno i stvoriti takve edukatore, i to ne u izolovanim akademskim institucijama, već kroz otvorenost za nosioce novih znanja u praksi – firmama. Tu se Srbija kreće u dobrom smeru, usvajaju se neophodne dopune zakona o NOKS-u, Zakona o dualnom obrazovanju, otvaraju se mogućnosti da Srbija uspostavlja trening centre, da se dualno obrazovanje polako  uspostavlja i u visokom obrazovanju – i to je odlično. Ali da bi se prilike koje taj zakon otvara i ostvarile neophodno je da se promeni duh politike i uprave/školskog sistema u Srbiji. Za sada, politika veruje u naredbodavni odnos i nedovoljno vrednuje znanje, a uprava se zatvara. Ni jedno ni drugo ne vodi komunikaciji, dijalogu, učenju, kreiranju kakvi su nam potrebni, i mogući.

U razgovoru za Biznis.rs gospođa Udovički govori o trenutnom stanju srpske privrede, posebno malih i srednjih preduzeća, saradnji realnog i finansijskog sektora, podršci države preduzetništvu i o tržišnom okruženju koje čeka srpski MSP sektor u narednom periodu.

Kako ocenjujete trenutno stanje srpske privrede, posebno MSP sektora koji čini njen najveći deo? Koji su najveći izazovi za menadžment ovih preduzeća, kao i za preduzetnike, a gde su najveće šanse u ovom trenutku za rast i razvoj njihovih biznisa?

– Najpre želim da naglasim da je razvoj onoga što smo navikli da zovemo “MSP sektor” zapravo ključna šansa za razvoj Srbije. Osim što zapošljava dve trećine svih zaposlenih u poslovnom sektoru, MSP sektor generiše i firme „šampione“. To su firme koje su počele kao „obični“ MSP, a zatim se mukotrpnim i upornim radom, ili dosetljivim tehnološkim idejama, izborile za rastuću, ponekad jedinstvenu, ulogu na globalnom tržištu. Reč je o „pametnim“ LED sistemima za signalizaciju, o komponentama za Boeing, o najtanjoj, ekološki štedljivoj, plastičnoj ambalaži, kao i o robotima koji tu ambalažu prave, o dizajnu i opremi za najpoznatije i najmodernije svetske pozorišne centre, a ne samo hrana i maline, koje čine manje od trećine tog izvoza.

MSP stvaraju čak 43 odsto robnog izvoza Srbije (15 milijardi evra) i Srbija se u globalnim razmerama ističe po tome što čak 47 procenata njenih malih i srednjih preduzeća (sa više od 10 zaposlenih) izvozi. To su najčešće relativno male firme, ali samo naših 100 MSP šampiona koji izlažu na našem EXPO izvozi robe u iznosu od čak 720 miliona evra. Naravno, MSP su rasadnik šampiona, ali u proseku oni nisu šampioni. Mi sad pratimo razvoj MSP sektora Srbije kroz MSP Kompas koji pokazuje da je tek četvrtina započela proces digitalizacije, da je još manje zagazilo u zelenu transformaciju, najviše jer preduzeća ne ulažu onoliko koliko bi mogla.

MSP sektoru treba mnogo bolji ambijent, potrebne su mu najpre politike koje ne diskriminišu protiv manjih (mahom, ali ne uvek, domaćih) firmi, na primer tako što se poreska izuzeća daju samo velikim kompanijama i projektima (a MSP ne) – kao nigde u Evropi. Njima su potrebna fer pravila igre u javnim nabavkama i svim politikama koje država sprovodi. Potrebna im je država koja svoj posao ne prebacuje na njih. Podrška i pomoć potrebni su određenim segmentima, tipovima MSP. MSP sektor je širok pojam, ali osim u poljoprivredi, firme izvoznici i inovatori u vlasništvu građana Srbije, svi su MSP. A od izvoza i inovacija zavisi razvoj svake privrede. Svi drugi mogu da stvaraju i veliku vrednost, i da zapošljavaju mnogo ljudi, ali svaka nacionalna ekonomija mora da može da zaradi na globalnom tržištu, da bi od tog novca uvozila ono što je onim na domaćem terenu, pa i građanima, potrebno za život, razvoj i poslovanje. Nacionalna ekonomija je onoliko konkurentna koliko su konkurentni njeni izvoznici. 

Ekonomisti sa kojima smo razgovarali često ističu da srpska privreda ima ozbiljan strukturni problem u vidu manjka srednjih preduzeća koja bi trebalo da budu spona između malih i velikih, ili najbolji deo oba segmenta. Kako povećati njihov broj, odnosno unaprediti strukturu privrede?

– Mi smo malo istraživali to pitanje „missing middle“ u strukturi srpske privrede, i iskreno – ne vidimo da postoji u značajnoj meri. Srbija ima nekolicinu ogromnih preduzeća i to su sve javna preduzeća, i ima sve veći broj prilično velikih kompanija u stranom vlasništvu, ali ima i ozbiljnu stasalu generaciju srednjih preduzeća, uglavnom u domaćem, ali i u stranom vlasništvu.  Nema –  još uvek – domaću „multinacionalku“.

Koliko je MSP sektor u Srbiji napredovao i kakvo je “prolazno vreme” u ostvarivanju inicijativa za podršku MSP?

– „U proseku“ naše analize pokazuju da su srpska MSP motivisana i da mogu da računaju sa zaposlenima čijim su veštinama zadovoljni, kao i da im je najjači „adut“ fleksibilnost sa kojom se prilagođavaju potrebama kupaca. Najjača osobina im je otpornost. S druge strane, ona zaista nailaze ne sve veću barijeru kod pronalaženja, pa i zadržavanja kadrova. Oslanjaju se na zastarele modele upravljanja i imaju nedovoljan pristup kapitalu. Naročito zabrinjava njihova podinvestiranost – jer to znači da ne mogu ni da kompenzuju muke sa pronalaženjem kadrova. Niska su im ulaganja u kapacitete i opremu, a sporo menjaju i unapređuju poslovne procese. Naročito imaju veliki prostor za napredak u digitalizaciji i zelenoj tranziciji.

Kad je reč o našem Kompasu Inicijativa, tu je čaša otprilike trećinu puna i dve trećine prazna. Najbolje vesti dolaze iz novog Zakona o dualnom obrazovanju koji otvara mogućnost da se zaista krene u promenu odnosa između države i privrede. Uspostavljena je Kancelarija koja će se baviti njegovim sprovođenjem, što znači da postoji i namera. Sam CEVES uspeo je od prošle godine da pokrene Kompas i Biznis intelligence portal koji verujemo da će biti od koristi MSP, i da pokrene bar kampanje za promenu politika. Konferencijom, pre svega, šaljemo poruku da je vreme da se skine fokus sa kvantiteta zapošljavanja u politici podsticanja investicija. Naprotiv, to postaje kontraproduktivno. Nadalje, borimo se za jednake uslove poslovanja MSP i velikih, ili, još bolje – da se prednost daje MSP, a ne da se diskriminišu, pa prema tome da se poresko izuzeće na investicije prenese i na njih. Borimo se i da se značajno ojača kapacitet Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza u pogledu podrške izvozu MSP. To sve još nije dalo rezultata, ali ništa se ne izgradi preko noći.

Pandemija je imala veoma veliki uticaj na sektor malih i srednjih preduzeća (MSP), kao i kriza koja je usledila posle početka sukoba u Ukrajini. Koliko je podrška države značila MSP sektoru u proteklom periodu?

– Iskreno, prvi utisak koji je pandemija ostavila jeste – da su u proteklim decenijama naša MSP zaista „naučila“ da budu spremna na sve, i da su zapravo izuzetno otporna, i otpornija od većih preduzeća. Pandemija je snažno pogodila izuzetno mala preduzeća kod kojih je jedan bolestan zaposleni bio 33 ili 50 odsto radne snage, kao i preduzeća u specifičnim sektorima kao što su turizam, transport i ugostiteljstvo. To je nesporno. Ali je zanimljivo da su tada, kao i sada kad je evropska privreda na ivici recesije, MSP pokazala veću otpornost na primer izvoza, nego velike strane firme uključene u jedinstvene globalne lance vrednosti. Izvozni rezultati koje beleže uglavnom MSP izvoznici danas rastu brže od proseka ili od onih sektora koji su uglavnom u globalnim lancima. Dok je rast ukupnog izvoza Srbije spao ove godine na oko 13 odsto, rast u onim sektorima koji su pretežno MSP – određeni sektori srednje tehnologije (metalska, mašinska, ostala saobraćajna sredstva) iznosi 21 procenat, a u visokotehnološkim (računari, optički proizvodi) 28 odsto.

„Podrška“ države za vreme pandemije bila je pravi primer toga kako pogrešno razumemo i koliko neproduktivno trošimo na potrebe privrede. S jedne strane, poklonjeni novac bio je potreban samo ovim pomenutim, najsnažnije pogođenim, sektorima i firmama, a deljen je svima. S druge strane, podeljen je relativno kasno, kad je on mogao biti od još manje pomoći – umesto da smo mnogo brže i fleksibilnije omogućili pristup kreditima onima kojima je samo trebalo da se snađu. Srećom, kao što rekoh, naši MSP zapravo drže razne oblike rezervi i bila su manje pogođena nego što je iko očekivao. Ali to držanje rezervi takođe nije dobar znak – to je kapital koji bi se u stabilnijim i pouzdanijim uslovima mogao aktivirati. Umesto toga, nivo investicija našeg domaćeg sektora je izuzetno nizak.

Krajem jula Ministarstvo privrede je raspisalo javni poziv za dodelu 900 miliona dinara bespovratnih sredstava u okviru Programa podsticanja preduzetništva, a tu su i programi koji podstiču žene preduzetnice. Generalno, podrška postoji. Koliko privreda koristi ponuđenu pomoć i na koji još način bismo mogli da podržimo preduzetništvo?

– Srbija zaista nudi čitav niz programa podrške preduzetništvu, pre svega za kupovinu opreme, ali tu su i programi za ulazak u lance snabdevanja multinacionalki, garancije Fonda za razvoj, te programi Fonda za inovacionu delatnost. Činjenica je i da su ti oblici podrške počeli da rastu i u broju, i u iznosu – i to je dobro, jer pokazuje da se budi svest da našim MSP treba pažnja. Međutim, problem je što su ova sredstva i dalje suviše mala, suviše rascepkana da bi zaista dala rezultata. Taj novac koji se daje na „podršku“ MSP imao bi mnogo, mnogo više efekta kad bi umesto njega i MSP dobila poresko izuzeće na investicije koje bi, između ostalog, omogućilo preduzećima da sama tempiraju ulaganja, umesto da čekaju na različite konkurse.

A potrebno je samo pet do 15 miliona evra na posebnom budžetskom računu u Ministarstvu finansija kojima bi se osiguravali krediti kupcima opreme koju naša MSP mogu da izvezu u inostranstvu. Ta se sredstva neće potrošiti, već bi se vremenom uvećavala iz premija osiguranja (iskustvo Hrvatske), a omogućila bi „odgoj“ šampiona izvoznika opreme. Umesto toga, imamo primer da je takav izvoznik odustao i prodao firmu stranom kupcu.

A kakva je trenutno saradnja realnog i finansijskog sektora (pre svega, banaka kao glavnog izvora finansiranja privrede)?

– Banke u Srbiji rade sve što rade i drugde, pa i više – kad je reč o malim i srednjim preduzećima. Problem je što su one jedini iole značajniji izvor eksternog finansiranja za MSP. A nisu jedni drugima primereni. Narodna banka Srbije se uporno već dve decenije odupire omogućavanju razvoja drugih oblika/izvora finansiranja MSP – štedno-kreditne zadruge, uključujući, ali ne isključivo, i mikrofinansijske institucije, a i ko zna kakvi bi se još finansijski oblici i instrumenti mogli izroditi da postoji interesovanje, fleksibilnost, ali i budno oko za sprečavanje zloupotreba. Problem sad u dezinflaciji je i što neizbežno podizanje kamata uglavnom pogađa MSP, jer mi nemamo visok stepen kreditiranja privrede i stanovništva.  Privreda se u velikoj meri sastoji od stranih firmi koje se često finansiraju drugde i drugačije. Stanovništvo uglavnom ima obezbeđen krov nad glavom, pa su hipoteke niske. Ostaju domaći trgovci i oko polovina MSP, ona razvijenija – koji se finansiraju od bankarskih kredita. Taj rast kredita je sad bukvalno na nuli, a inflacija nije stavljena pod kontrolu.

Kakvo tržišno okruženje i uslovi poslovanja čekaju srpski MSP sektor u narednom periodu? Koliko će za rast i razvoj preduzeća biti značajna što brža digitalizacija i prelazak na korporativno upravljanje?

– Posle više decenija u kojima su “biznis ciklusi”, odnosno krizni talasi u globalnoj privredi, bili vođeni ciklusima u tražnji – koje su izazivala pregrejana finansijska tržišta, pa zatim “hladila” politika zatezanja tražnje – mi smo danas svedoci kriznog talasa koji su izazvali faktori na strani proizvodnje. Da podsetim, to su poremećaji u lancima vrednosti i cenovni udari koje je izazvala, ili bar pregrejala, pandemija, pa cenovni udar usred poremećaja na tržištu energije, pa rat u Ukrajini. Sve vreme, i zamaskirani ovim geopolitičkim, odnosno eksternim faktorima, globalna proizvodnja se restrukturira usled radikalnih promena u tehnologiji, a i industrijskih politika koje su se po prvi put aktivirale među alatima zapadnih zemalja u mnogo decenija. Reč je, pre svega, o podsticanju zelene tranzicije koja je hitno potrebna, i naporu globalnih političkih blokova da osiguraju proizvodnju strateških proizvoda, svako u „svom“ regionu.

Od digitalizacije zavisi da li će neko uopšte da ima šanse da opstane, da se kreće po toj globalnoj, a verujem uskoro i domaćoj, privredi. A od korporatizacije zavisi da li će to isto preduzeće da bude zvezda padalica ili firma koja ima svoje stalno, blago ili brzo rastuće (stagnacija je pa skoro nemoguća) mesto u tom sazvežđu. Zanimljivo je da naša MSP u tom kontekstu očigledno uspevaju da zađu u procepe i niše koji se u tom previranju stalno otvaraju, a verujem i – zatvaraju. Nažalost, uprkos tome mnoga preduzeća, odnosno njihovi vlasnici, iako u tome uspevaju i svaki dan bolje rade, ne očekuju od svojih firmi da ih prerastu kao gazde, to jest ne očekuju da firme ostvare značajan dugoročan rast i postanu pravi globalni igrači. U dobroj meri to je proizvod okruženja, da ne kažem politike, koja često kažnjava uspešne.

Autor: Marko Andrejić

Tekst je objavljen u novembarskom broju štampanog izdanja Biznis.rs