Navodnjavanje povećava profit poljoprivrednika za 250 miliona evra godišnje

Procenjuje se da navodnjavanje povećava ukupnu vrednost poljoprivredne proizvodnje za oko 653 miliona evra godišnje, kao i da povećava profitnu maržu poljoprivrednika za 250 miliona evra.

Takođe, ono donosi neto korist u javni budžet u iznosu od 29 miliona evra, zahvaljujući povećanim poreskim prihodima od poljoprivrednika koji se bave navodnjavanjem, a koji kupuju opremu za navodnjavanje, koriste gorivo i električnu energiju za pumpanje vode, i nabavljaju dodatne ulazne resurse radi podrške povećanoj proizvodnji.

Teško je precizno kvantifikovati koristi od odvodnjavanja, ali veoma konzervativna procena, zasnovana na pretpostavkama iz Projekta obnove sistema navodnjavanja i odvodnjavanja Svetske banke, pokazuje neto ekonomsku korist od 42 miliona evra godišnje, koja se sastoji od 35 miliona evra dodatne marže gazdinstava i devet miliona evra neto budžetskih prihoda od poreza i taksi.

Imajući u vidu da bi velike površine zemljišta bez odvodnjavanja bile nepogodne za poljoprivrednu proizvodnju, stvarna korist može biti višestruko veća, navodi se u analizi predloženog Programa.

Nova strategija navodnjavanja i odvodnjavanja od 2027.

Nerešen problem navodnjavanja u Srbiji dodatno pogoršavaju klimatske promene i sve češće suše. Kao odgovor na to Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Srbije spremilo je predlog Programa navodnjavanja i odvodnjavanja za period od 2027. do 2036. godine.

Vizija Programa zasniva se na razvoju produktivne i profitabilne poljoprivrede, uz istovremenu zaštitu životne sredine i prirodnih resursa. Država bi, prema tom okviru, trebalo da obezbedi efikasno funkcionisanje tržišta, zaštitu javnog interesa i mere kojima bi se poljoprivreda lakše nosila sa posledicama klimatskih promena.

Kada je reč o navodnjavanju, jedan od ključnih ciljeva jeste obezbeđivanje dovoljno vode za 250.000 do 350.000 hektara poljoprivrednih površina prve i druge razvojne grupe do kraja planskog perioda. Od toga bi oko 100.000 hektara bilo obuhvaćeno postojećim sistemima, dok bi novih 150.000 do 250.000 hektara trebalo da dobije sisteme za navodnjavanje. Istovremeno, predviđeno je racionalnije korišćenje vode i očuvanje njenog kvaliteta.

Širenje navodnjavanja predviđeno je kroz tri modela. Prvi je razvoj individualnih sistema tamo gde vodni resursi to omogućavaju. Drugi podrazumeva pretvaranje postojećih sistema za odvodnjavanje u sisteme dvostruke namene, tamo gde je to ekonomski opravdano. Treći je izgradnja sistema za navodnjavanje u javnoj svojini, ali samo na područjima gde je takva investicija isplativa i gde druga rešenja nisu dostupna.

Kod odvodnjavanja, prioriteti su unapređenje zaštite od unutrašnjih voda, efikasna i koordinisana odbrana od poplava, kao i redovno održavanje i kontrola vodnih objekata. Program se, međutim, prvenstveno usmerava na potrebe poljoprivredne drenaže i održavanje infrastrukture.

Određena tri prioriteta Programa

Opšti cilj Programa je povećanje koristi od navodnjavanja i odvodnjavanja, bez ugrožavanja životne sredine i drugih korisnika vode. Pri tome se kao merilo posmatra ukupna neto ekonomska korist za državu – odnosno odnos koristi i troškova za poljoprivrednike, potrošače, poreske obveznike i druge korisnike vodnih resursa.

Za ostvarivanje tog cilja određena su tri posebna prioriteta: unapređenje pravnog i administrativnog okvira za korišćenje vode u poljoprivredi, modernizacija navodnjavanja i odvodnjavanja i bolja podrška poljoprivrednim gazdinstvima.

Program predviđa više načina za povećanje koristi od navodnjavanja – od širenja površina pod sistemima i promene tehnologije, do boljih praksi na gazdinstvima, proizvodnje useva veće vrednosti i uvođenja novih kultura. Kod odvodnjavanja fokus je na povećanju površina sa funkcionalnom drenažom i većoj efikasnosti postojećih sistema.

Posebna pažnja posvećena je izboru tehnologije. Površinsko navodnjavanje i dalje je najzastupljenije i koristi se na oko 70 odsto gazdinstava koja navodnjavaju, kao i na više od 40 odsto ukupnih navodnjavanih površina. Sistemi orošavanja i kap po kap zastupljeni su sa nešto manje od 30 odsto svaki.

Prelazak na sisteme pod pritiskom može povećati prihode od proizvodnje i smanjiti potrošnju vode, ali istovremeno donosi veće fiksne i varijabilne troškove, kao i veću potrošnju energije u pojedinim slučajevima. Zbog toga se opravdanost takvog ulaganja mora procenjivati za svaki projekat posebno, kroz ekonomsku, finansijsku i ekološku analizu.

Kao moguća rešenja navode se i sistemi kap po kap sa veoma malim pritiskom, uz korišćenje rezervoara postavljenih iznad parcela. Voda se u njih može dopremati konvencionalnim pumpama, ali i hidrauličnim ili solarnim pumpama. Hidraulične pumpe mogu koristiti tok vode iz reka ili kanala bez dodatnog spoljnog izvora energije, dok su solarne pumpe posebno pogodne za manje i udaljene parcele. Kod solarnih sistema pumpa može raditi direktno tokom perioda osunčanosti, bez potrebe za baterijama.

Individualno navodnjavanje jedno od potencijalmih rešenja

Jedan od problema velikih sistema za navodnjavanje sa više korisnika jeste to što ih ne koriste svi poljoprivrednici kojima su dostupni. Tako se kanali i cevi često protežu pored njiva koje se uopšte ne navodnjavaju ili se na njima gaje manje vredni usevi, da bi voda stigla do parcela sa proizvodnjom koja opravdava troškove sistema.

Kod individualnog navodnjavanja ovaj problem je mnogo manji, jer gazdinstva ulažu u infrastrukturu uglavnom onda kada imaju nameru da je koriste. Takvi sistemi u Srbiji postoje na gazdinstvima veoma različite veličine – od malih proizvođača koji navodnjavaju voće i povrće na manjim površinama, do velikih gazdinstava koja navodnjavaju stotine hektara intenzivnih ratarskih kultura, poput šećerne repe, semenskih i postrnih useva.

Individualni sistemi imaju i finansijsku prednost jer ne zahtevaju organizaciju javnog vodosnabdevanja niti javno finansiranje, pa mogu biti samoodrživi. Njihova primena, međutim, zavisi od toga da li na samom gazdinstvu ili u njegovoj neposrednoj blizini postoji odgovarajući izvor vode. Tamo gde ga nema, neophodna je javna infrastruktura za dovođenje vode. Jedan od načina da se obezbedi veće korišćenje budućih sistema jeste da poljoprivrednici unapred učestvuju u njihovom finansiranju.

Važan potencijal za povećanje koristi od navodnjavanja predstavlja i prelazak na proizvodnju useva veće vrednosti. Spremnost proizvođača može se proceniti na osnovu toga da li se u određenom području već bave takvom proizvodnjom. Ako postoje brojni proizvođači bobičastog voća ili kvalitetnog povrća, kao i hladnjače i infrastruktura za plasman robe, veća je mogućnost da će novi sistem navodnjavanja biti iskorišćen za povećanje površina i prinosa.

Postoje i područja sa dobrim uslovima za proizvodnju i pristupom tržištu gde proizvodnja vrednijih kultura nije razvijena upravo zbog nedostatka vode. Ukoliko bi se navodnjavanje moglo obezbediti po prihvatljivoj ceni, takva područja mogla bi imati značajan potencijal za razvoj proizvodnje.

Navodnjavanje može omogućiti i uvođenje drugog useva nakon žetve ozimih ili ranih prolećnih kultura. Podaci o takvoj proizvodnji nisu dovoljno dostupni, ali su poljoprivrednici u studiji za područje oko Svilajnca procenili da bi oko petine obuhvaćene površine moglo da bude zasejano drugim kulturama, među kojima su silažni kukuruz, kasna soja, stočni grašak, kupus i pasulj.

Loše održavanje sistema za odvodnjavanje

Kod odvodnjavanja, jedan od prioriteta je povećanje površina sa funkcionalnim sistemima. Projektom rehabilitacije navodnjavanja i odvodnjavanja, koji je podržala Svetska banka, obnovljena su 43 sistema za kontrolu poplava i odvodnjavanje, na ukupno 440.000 hektara, što je nešto više od petine poljoprivrednih površina obuhvaćenih odvodnjavanjem u Srbiji.

Situacija se značajno razlikuje po regionima. Gotovo cela površina Vojvodine kojoj je potrebno odvodnjavanje ima izgrađenu infrastrukturu, dok je u centralnoj Srbiji odvodnjavanjem obuhvaćeno samo 18 odsto zemljišta prve do treće klase. Istovremeno, procenjuje se da bi dodatnih gotovo 1,5 miliona hektara u ovom delu zemlje imalo koristi od odvodnjavanja.

Efikasnost postojećih sistema ograničava i njihovo loše održavanje. Zemljani kanali brzo zarastaju vegetacijom i zatrpavaju se nanosima zemljišta, pa bi ih trebalo čistiti jednom do dva puta godišnje. Međutim, zbog nedostatka novca intervali održavanja u mnogim slučajevima dosežu čak pet godina.

Poseban problem predstavljaju crpne stanice. Od 210 stanica za odvodnjavanje u Srbiji, najveći deo izgrađen je pre više decenija. Deo pumpi i elektroopreme nikada nije zamenjen, dok su mnogi sistemi zastareli i tokom sezone rade gotovo neprekidno.

Dodatni problem predstavlja nedovoljna gustina kanalske mreže. Na površinama obuhvaćenim odvodnjavanjem postoji svega oko 11 metara kanala po hektaru, što nije dovoljno za kvalitetnu drenažu najplodnijih niskih aluvijalnih ravni uz velike reke.

Na teškim i ravnim zemljištima rešenje može biti cevna drenaža. Savremene plastične cevi sa prorezima jednostavnije su i jeftinije od tradicionalnih podzemnih odvoda, ali ulaganje i dalje iznosi oko 2.000 evra po hektaru. Za razliku od kanalske mreže, cevna drenaža može se postaviti samo na određenim parcelama, tamo gde će ulaganje doneti najveću korist.

Problem predstavlja i takozvani „plužni đon“, odnosno slabo propustan sloj zemljišta koji nastaje usled dugotrajne obrade teškom mehanizacijom na istoj dubini. Njegovo razbijanje zahteva dublju obradu, rigolovanje ili dubinsko tanjiranje.

Očekuju se višestruke koristi od rešavanja problema navodnajvanja

Povećanje prinosa i profitabilnosti poljoprivrede ne zavisi samo od navodnjavanja. Brojne mere mogu podjednako da unaprede proizvodnju na navodnjavanim i parcelama koje zavise isključivo od padavina. Među njima su kvalitetnija priprema zemljišta, izbor boljih sorti, efikasnija upotreba đubriva, unapređena zaštita useva, bolje planiranje poljoprivrednih radova, kvalitetnije postupanje sa proizvodima nakon žetve, kao i efikasnije funkcionisanje tržišta poljoprivrednih inputa i proizvoda.

Ove aktivnosti već predstavljaju deo poljoprivredne politike i savetodavnog rada.

Ekonomska korist Programa trebalo bi prvenstveno da se ogleda u većim prihodima i maržama poljoprivrednih gazdinstava. Jedan od načina za to jeste unapređenje javnih sistema za navodnjavanje i odvodnjavanje, uz veće učešće korisnika u njihovom održavanju i upravljanju. Predviđeno je i preispitivanje sistema naknada za korišćenje ovih usluga.

Širenje navodnjavanih površina i efikasnije odvodnjavanje trebalo bi da omoguće veće prinose, kvalitetnije proizvode i pouzdaniju proizvodnju. Istovremeno, poljoprivrednicima bi trebalo omogućiti da veći deo proizvodnje usmere na kulture veće vrednosti.

Program predviđa i jačanje istraživačkih i savetodavnih službi kako bi proizvođači lakše koristili nove mogućnosti. Uz to, očekuje se povećanje ulaganja samih gazdinstava u sisteme za navodnjavanje i odvodnjavanje, što bi trebalo da doprinese racionalnijem upravljanju vodnim resursima.

Bolje navodnjavanje i odvodnjavanje trebalo bi da utiču i na društvene efekte, pre svega kroz povećanje obima poljoprivredne proizvodnje. Pošto je veliki deo proizvodnje mehanizovan, očekuje se umereni rast zaposlenosti u samoj proizvodnji, preradi i plasmanu poljoprivrednih proizvoda. Veće potrebe za radnom snagom mogle bi se pojaviti posebno kod kultura visoke vrednosti i njihove prerade.