Zašto je investicija u zdravstvenu ustanovu jedna od najrizičnijih?

Ulaganje u zdravstveni sektor u Srbiji na prvi pogled deluje kao siguran izbor za kapital koji traži dugoročnu vrednost. Potražnja za uslugama raste, dok medicina napreduje ubrzanim tempom, ali upravo u tom prostoru između tržišnih očekivanja i regulatornih ograničenja nastaje problem koji investitore često iznenadi – mnogi najpre prate potrebe tržišta, a tek potom shvataju šta im propisi dozvoljavaju.

Regulatorni okvir u Srbiji zdravstvenu delatnost tretira drugačije od klasičnih tržišnih aktivnosti.

„Reč je o strogo uređenoj oblasti u kojoj svaki segment mora biti usklađen sa zakonom i pratećim aktima. Standardi su postavljeni visoko: zdravstvene mere moraju biti zasnovane na naučnim dokazima, bezbedne i efikasne, uz poštovanje profesionalnih i etičkih normi. Za investitora to znači da prvi korak nije potraga za lokacijom ili opremom, već razumevanje granica koje zakon postavlja“, objašnajvaju pravnici iz kancelarije Stojković Advokati.

Oni dodaju da zato pokretanje zdravstvenog projekta više podseća na izgradnju nego na klasično otvaranje biznisa.

Najpre se definiše šta investitor želi da radi, zatim se proverava šta je dozvoljeno, potom se bira organizacioni model, a tek nakon toga dolaze ulaganja u kadar, prostor i tehnologiju. Kada se ovaj sled poštuje, procedura pred nadležnim institucijama postaje završna formalnost, a ne neizvesna prepreka. Propisi nalažu da se delatnost može obavljati samo u okviru onoga što je odobreno rešenjem nadležnog organa.

„Jedna od prvih dilema odnosi se na izbor modela poslovanja. Zakon razlikuje zdravstvene ustanove u privatnoj svojini i privatnu praksu kao dve odvojene kategorije. Ta razlika nije samo formalna, već ima direktne posledice po način organizacije i ulaganja. U praksi to znači da pravna forma kompanije i forma obavljanja zdravstvene delatnosti nisu isto pitanje, i ne mogu se posmatrati odvojeno“, navode advokati.

Iskustvo pokazuje, prema njihovim rečima, da se uspešni projekti ne zasnivaju na marketingu ili ideji brenda, već na precizno definisanom medicinskom sadržaju.

Propisi detaljno uređuju i privatnu praksu. Definisano je ko može biti osnivač, ali i koje su dozvoljene forme – od lekarske i stomatološke ordinacije do poliklinike, laboratorije ili apoteke. Na primer, poliklinika mora obuhvatiti najmanje dve različite oblasti medicine ili dentalne medicine.

Privatna praksa ne može obavljati određene delatnosti, poput hitne medicinske pomoći, transfuzije, transplantacije ili proizvodnje vakcina.

Važan segment planiranja odnosi se i na izbor specijalnosti i njihovu međusobnu usklađenost. Propisi dopuštaju angažovanje stručnjaka iz drugih oblasti kroz različite oblike saradnje, ali samo ako je to u funkciji kvaliteta usluge i u okviru već odobrene delatnosti. Takva saradnja može unaprediti ponudu, ali ne može nadomestiti loše postavljen koncept.

„U ovoj fazi nastaje svojevrsni medicinsko-pravni nacrt projekta. Donosi se odluka da li će se ići ka užem modelu koji omogućava brži početak rada ili ka složenijoj strukturi koja zahteva veća ulaganja i dužu pripremu“, objašnjavaju advokati.

Kada je koncept definisan, počinje druga faza – postavljanje pravno-poreskog okvira. Ovaj deo investitori često potcene, iako upravo on određuje stabilnost projekta. Razlika između zdravstvene ustanove i privatne prakse ovde dolazi do punog izražaja. Ustanova ima složeniju strukturu i širi prostor za organizaciju kapitala, dok je privatna praksa vezana za zdravstvenog radnika kao nosioca delatnosti.

Poseban deo čini priprema pravnih dokumenata koji uređuju odnose između investitora i stručnog tima. Tu spadaju osnivački akti, ugovori o saradnji, finansiranju, korišćenju prostora i opreme, kao i mehanizmi koji regulišu izlazak iz projekta ili zaštitu od konkurencije. Upravo ovi dokumenti često odlučuju o dugoročnom opstanku projekta kada počnu da se ostvaruju prihodi.

„U sektoru zdravstvene zaštite pravni okvir nije samo formalnost potrebna za registraciju, već temelj na kojem počiva čitav poslovni model. Od njegovog kvaliteta zavisi stabilnost odnosa, mogućnost razvoja i sigurnost ulaganja“, ističu naši sagovornici.

Kadar je jedna od prvih tačaka na kojoj se vidi razlika između klasičnog biznisa i zdravstva. Dok se u drugim sektorima zapošljavanje tretira kao pitanje tržišta rada, ovde je ono pre svega normirano.

„Broj i profil zaposlenih ne određuju se prema željama investitora, već prema pravilnicima koji precizno propisuju minimalne uslove. To direktno utiče na troškove, jer zakon zahteva da određeni stručnjaci budu stalno zaposleni, sa punim radnim vremenom i odgovarajućim licencama. Takva pravila menjaju i način planiranja. Nije dovoljno okupiti tim lekara – potrebno je osmisliti strukturu koja istovremeno ispunjava propise, podržava svakodnevni rad i obezbeđuje finansijsku održivost. Upravo tu nastaje razlika između projekta koji dobije dozvolu i projekta koji može stabilno da funkcioniše“, objašnjavaju advokati.

Prostor je sledeća tačka na kojoj investitori najčešće greše, prema rečima pravnika.

„Atraktivna lokacija i skupo uređenje ne znače mnogo ako objekat ne ispunjava tehničke i funkcionalne zahteve. U praksi se dešava da već završeni enterijeri moraju da se menjaju, jer raspored prostorija, instalacije ili ulazi nisu u skladu sa pravilima. Propisi detaljno uređuju kako objekat mora da izgleda – od osnovne infrastrukture poput vode, kanalizacije i grejanja, do higijenskih standarda, osvetljenja i materijala. Posebni zahtevi postoje za određene delatnosti, uključujući i one koje koriste specifične tehnologije. Uz to, određene prostorije moraju imati tačno propisanu minimalnu površinu i namenu“, smatraju advokati kancelarije Stojković.

Oni dodaju da je oprema najvidljiviji deo ulaganja, ali i jedna od najosetljivijih tačaka, jer bez stručnog vođenja, lako dolazi do pogrešnih odluka – kupovine opreme koja nije dovoljna, nije adekvatna ili je preskupa.

Pravilnici propisuju minimalnu opremu, ali istovremeno omogućavaju racionalnija rešenja, poput zajedničkog korišćenja određenih uređaja. To otvara prostor za optimizaciju ulaganja, ali samo ako je planiranje usklađeno sa organizacijom rada i zakonskim okvirima.

„Dodatni izazov predstavlja razlika između normativnih lista i savremene medicinske prakse, koja se razvija brže od propisa. Tu je neophodno pravilno tumačenje pravila kako bi se projekat uklopio u zakonske okvire, a istovremeno pratio tehnološki razvoj“, ocenjuju advokati.

Oni posebno naglašavaju nabavku opreme jer je to proces koji mora biti dokumentovan i usklađen sa pravilima. Svaki uređaj mora imati jasno poreklo, namenu i dokaz o ispravnosti. Bez toga, investicija može postati problem već pri prvoj kontroli.

Nakon što su postavljeni svi elementi – kadar, prostor i oprema – projekat ulazi u završnu fazu: postupak pred Ministarstvom zdravlja i terensku kontrolu.

Zakon propisuje da se delatnost može obavljati tek nakon što nadležni organ utvrdi da su svi uslovi ispunjeni. Nakon toga sledi upis u odgovarajući registar i tek tada počinje rad.

„Problemi najčešće nastaju kada delovi projekta nisu usklađeni – dokumentacija govori jedno, stanje na terenu drugo, a ugovori treće. Upravo takve situacije dovode do zastoja ili odbijanja zahteva.Čak i nakon dobijanja rešenja, obaveze se ne završavaju. Neusklađenost sa propisima ili rad van dozvoljenog opsega može dovesti do zabrane rada. Drugim rečima, regulatorni rizik ostaje prisutan i nakon početka poslovanja“, kažu naši sagovornici.

Tokom celog procesa investitori se suočavaju sa još jednim izazovom – kako razvijati savremenu uslugu u sistemu u kojem se pravila sporije menjaju. Upravo tu dolazi do izražaja značaj kontinuirane pravne i regulatorne podrške.

„Iskustvo pokazuje da najviše koštaju dve krajnosti: slepo praćenje propisa bez razumevanja realnog rada i prebrzo širenje bez poštovanja pravila. Održiv model nastaje između te dve tačke – kada se medicinski standardi i zakonski okvir razvijaju zajedno. Za investitore to znači da uspeh ne zavisi od enterijera, marketinga ili same opreme. Presudno je kako je projekat postavljen – šta će raditi, u kom okviru i na koji način će taj sistem funkcionisati dugoročno“, zaključuju pravnici kancelarije Stojković Advokati.

Pročitajte i prvi deo našeg istraživanja: Privatne bolnice u Srbiji najprofitabilniji deo zdravstva, godišnja dobit veća od 31 milijarde dinara