Može li proglašenje ličnog bankrota da spasi prezadužene građane?

Nakon što je utihnula pandemija korona virusa, građane je dočekala nova globalna kriza izazvana sukobom Rusije i Ukrajine koja je prouzrokovala ekonomsku nestabilnost uz talas poskupljenja i inflaciju.

Prema podacima Udruženja banaka Srbije, u našoj zemlji je više od 147.000 građana tokom marta kasnilo sa plaćanjem rata kredita i čini se da je broj onih koji nisu u stanju da izmiruju svoje mesečne obaveze, ne samo prema bankama već i prema državi, sve veći. Dok privatni izvršitelji zbog dugova kucaju na vrata sve više ljudi, Srbija još uvek nema Zakon o ličnom bankrotstvu, pa se postavlja pitanje da li bi njegovo donošenje pomoglo da se spasu prezaduženi građani.

“Zakon o ličnom bankrotstvu donekle spasava građane koji faktički dobijaju ‘tutora’. Tačnije, spašavaju se od izvršitelja na određeno vreme, ali njihove obaveze ostaju i one se izvršvaju naknadno iz prihoda koje imaju. Praktično, ostavlja im se vrlo malo sredstava na raspolaganju, a svim ostalim upravlja lice poput stečajnog upravnika u firmama. On popisuje svu imovinu i dužniku ostavlja ono što je neophodno za život, a sa ostalim raspolaže, prodaje i namiruje poverioce”, objašnjava za Biznis.rs profesor Beogradske bankarske akademije Ismail Musabegović.

Naš sagovornik smatra da bi ovaj zakon trebalo da postoji, ali da se koristi kao najnužnija i poslednja mera.

“Donošenje zakona bi pomoglo građanima koji su prezaduženi jer je on u principu osmišljen kako bi se smanjio pritisak na ljude u takvim okolnostima. U suštini mnogo je bolje da građani pre nego što dođu u tu situaciju pokušaju sami da reše finansijske probleme”, ističe Musabegović.

Kako bi zakon funkcionisao u praksi?

Predsednik Udruženja za zaštitu bankarskih klijenata „Efektiva“ Dejan Gavrilović, koji je bio član radne grupe za donošenje pomenutog zakona, za naš portal objašnjava da i sadašnji Zakon o izvršenju i obezbeđenju donekle propisuje šta može da se uzme od dužnika, a koliko mora da mu se ostavi na raspolaganju. Ipak, on smatra da bi Zakon o ličnom bankrotstvu to detaljnije propisao i da bi dobro došao građanima koji dođu u takvu situaciju.

“Zakon o ličnom bankrotstvu namenjen je građanima koji zapadnu u dugove iz kojih ne mogu da izađu. Zakon bi ih štitio od potpune propasti tako što bi sa jedne strane jasno definisao minimum koji je potreban za egzistenciju, a sa druge strane bi omogućio dužniku neki novi finansijski početak i omogućio mu da stane na noge, a da ga poverioci ne unište potpuno”, ističe Gavrilović.

Što se tiče samog postupka, on objašnjava da bi u okviru samog zakona postojala procedura proglašenja bankrota koja bi išla preko institucija, a koja bi okupila nezavisnu komisiju i poverioce kako bi se pronašao odgovarajući model i dogovor za rešavanje problema.

“Faktički, oni bi konstatovali loše finansijsko stanje i da li je neki građanin ‘zreo’ za bankrot. Ukoliko nadležna institucija proglasi bankrot, angažuje se lice poput stečajnog upravnika u firmama, neko ko bi dalje pratio ponašanje dužnika i pomogao mu da finansijski stane na noge. Onda bi se zatim dalje išlo sa reprogramom i eventualnim otpisom dela dugovanja dok se stanje ne popravi. U principu, građanima se ostavlja minimalno, a dug se svakako vraća. Postoji mogućnost da deo duga poverioci otpišu, dok se jedan deo reprogramira”, navodi naš sagovornik i dodaje da finese nisu precizirane, već da je to nešto što postoji u teoriji, ali je pitanje kako bi zaživelo u praksi.

“Kao i sve što je novo verovatno bi na početku bilo problema, ali postoje zakoni i u okruženju, Evropi, Americi, Kanadi i jednostavno bi trebalo prepisati najbolje odredbe i najprihvatljivije za naše podneblje i mentalitet i to primeniti”, kaže on.

Predsednik „Efektive“ ističe da je kao član radne grupe bio neko ko zastupa interese dužnika, a da su u istoj grupi bili NALED i banke. On je imao određene primedbe, druge strane takođe i zakon na kraju nije donet.

“Ono na čemu sam insistirao u okviru radne grupe je da se nađe način da se u zakon implementira mehanizam za utvrđivanje realnog duga dužnika, a ne recimo da se dogodi, kao što je bio slučaj sa kreditima u ‘švajcarcima’, da građanin uzme zajam od 50.000 evra, a da zbog kursnih razlika i oscilacija duguje 80.000. To ne može da bude realan dug”, napominje Gavrilović.

Kako zaključuje, dokle god postoje rupe u sistemu uz pomoć kojih izvršitelj može da uzme više nego što mu zakon dozvoljava, u kojima postupak protiv dužnika može da se vodi a da on to i ne zna, poveriocima ovakva situacija odgovara jer računaju da na taj način mogu da naplate sve brže i više od onoga što im pripada.