Kako se može umanjiti porez na imovinu?

U proteklih godinu dana nastavio se skok cena nekretnina, a ovakav trend na tržištu uticaće i na poreske obveznike koji će od 1. januara 2023. godine morati da izdvoje više novca za porez na imovinu.

Gradska vlast u Beogradu u utorak je odlučila da poveća porez na imovinu do pet odsto. Odbornici Skupštine grada usvojili su dopune Odluke o visini stope poreza na imovinu, kojima je propisano da porez fizičkih lica za sledeću godinu može biti uvećan najviše pet odsto u odnosu na obavezu iz ove godine.

Visina poreza zavisi od više faktora, a pre svega od vrste nepokretnosti koju poseduje obveznik i zone u kojoj se nalazi. Naime, porez na imovinu utvrđuje se na osnovu prosečne cene po kvadratnom metru odgovarajućih nekretnina u zoni, koju određuje grad. Ona se formira na osnovu cena nepokretnosti ostvarenih u prometu, a sama visina obaveze zavisi i od korisne površine nekretnine, starosti objekta i poreske stope.

Iako je većina građana upoznata sa ovim propisima, mnogima od njih problem predstavlja obračunavanje poreza. Poreski advokat dr Minja Đokić objašnjava u razgovoru za Biznis.rs da poteškoće u izračunavanju poreza na imovinu proizlaze iz zakonskog pravila prema kojem osnovicu poreza na imovinu za nepokretnosti poreskog obveznika koji ne vodi poslovne knjige (tačnije, za građane i pojedince) čini vrednost nekretnine koju utvrđuje lokalna poreska administracija.

“Ta vrednost se utvrđuje na osnovu nekoliko kriterijuma, od kojih je možda najvažniji prosečna cena odgovarajućih nepokretnosti po zonama na teritoriji jedinice lokalne samouprave. Drugim rečima, podatak koji lokalna poreska administracija ima, a građani nemaju, jeste prosečna cena po kojoj su nepokretnosti – kuće, stanovi, poslovni prostori, prodavani na užoj teritoriji kao što je opština ili grad. Primera radi, Beograd je podeljen u 14 zona, pa se vrednost nepokretnosti posebno utvrđuje za svaku od tih gradskih zona”, ističe naš sagovornik.

Đokić smatra da bi država, imajući u vidu eksponencijalni rast cena nepokretnosti, trebalo da zauzme proaktivnu poresku politiku kako bi smirila stambeno tržište. Kako ističe, upravljanje javnim finansijama ne znači samo ubiranje poreza, već i razumnu preraspodelu “bogatstva” od svih tih nameta.

“Bilo bi socijalno odgovorno da se ozbiljno razmisli o uvođenju potpunog poreskog oslobođenja na jedini dom, uz istovremeno progresivno oporezivanje svakog narednog kvadratnog metra koji građanin ima u svom vlasništvu. Primera radi, potpuno poresko oslobođenje od poreza na imovinu na 25 kvadratnih metara po članu domaćinstva. Tako bi tročlana porodica (mladi bračni par sa detetom) koja živi u stanu od 80 kvadrata bila oslobođena poreza na imovinu na 75 kvadratnih metara, porez bi plaćala na pet kvadratnih metara, a ukoliko bi kupili drugi stan – stopa poreza na tu nepokretnost bi bila veća”, objašnjava on.

Umanjenje obaveza amortizacijom i poreski kredit

Kada je reč o smanjenju poreza na imovinu za fizička lica, građani na raspolaganju imaju dve opcije – umanjenje amortizacijom i takozvani poreski kredit.

“Za građane kao poreske obveznike postoji zakonska amortizacija (otpis vrednosti) koja se priznaje po stopi od jedan odsto godišnje primenom proporcionalne metode, a najviše do 40 odsto”, objašnjava poreski advokat Minja Đokić.

Prema njegovim rečima, na visinu osnovice utiče i to da li je reč o građevinskom, poljoprivrednom ili šumskom zemljištu, stanu, kući za stanovanje, poslovnoj zgradi, garaži ili pomoćnim objektima kao što su bunari, bazeni, kotlarnice, podrumi…

“Možda najveći benefit za građane koji su vlasnici nepokretnosti je takozvani poreski kredit – iznos za koji se umanjuje poreska obaveza. Naime, utvrđeni porez na kuću za stanovanje ili stan u kojem stanuje obveznik i gde je prijavljeno njegovo prebivalište umanjuje se za 50 odsto, a najviše 20.000 dinara. Drugim rečima, ako dva lica, na primer mladi par, stanuje u jednom stanu, ali svako ima po jedan stan u svom vlasništvu, može se pokazati poreski optimalnim da imaju prijavljeno prebivalište svaki u svom stanu”, ističe Đokić.

“U praksi se često prave greške kada je reč o tome šta građani smatraju da je momenat nastanka poreske obaveze, a šta je poreski relevantan trenutak. Osnovno pravilo je da obaveza po osnovu poreza na imovinu nastaje najranijim od sledećih dana: danom sticanja prava na koje se porez na imovinu plaća, danom uspostavljanja državine kad se porez plaća na državinu, danom početka korišćenja, danom osposobljavanja, danom izdavanja upotrebne dozvole, odnosno danom omogućavanja korišćenja imovine na drugi način”, objašnjava naš sagovornik.

Tako se, primera radi, kada je osnov sticanja ugovor o doživotnom izdržavanju danom sticanja smatra dan smrti primaoca izdržavanja. U slučaju pravnog posla, recimo ugovora o kupoprodaji, danom sticanja smatra se dan zaključenja bez obzira na to kada se vrši upis novog vlasnika u katastar nepokretnosti. Poreska prijava se podnosi u roku od 30 dana.

Kolike su kazne za neplaćanje poreza na imovinu?

Naš sagovornik kaže da treba imati u vidu da se porez na imovinu građana utvrđuje rešenjem lokalne poreske administracije. To je važno zbog toga što postoji poreski prekršaj koji podrazumeva kažnjavanje fizičkog lica koje ne izvrši uplatu poreza utvrđenog rešenjem Poreske uprave novčanom kaznom u iznosu od 50 odsto utvrđenog poreza, a ne manje od 5.000 dinara.

“Međutim, pored kazne za poreski prekršaj građani treba da znaju da se u slučaju neplaćanja poreza može pokrenuti prinudna naplata i da se tada poreski dug uvećava jednokratno za pet odsto, a obračunava se i zatezna kamata na dospeli, a neplaćeni porez. Pravna zaštita u tom slučaju je vrlo ograničena, naročito imajući u vidu praksu Upravnog suda koji u poreskim predmetima nije pokazao razumevanje brojnih specifičnosti poresko-pravnog odnosa”, dodaje Đokić.