Umesto izrade analize vlasnici firmi u Srbiji ulažu prema osećaju

Kada preduzeća posluju na razvijenim tržištima, ukoliko žele da opstanu često su suočena sa potrebom za konstantnim inovacijama i moraju dobar deo svojih sredstava da usmere na nove investicije kako bi zadržala korak sa konkurencijom.

Prema rečima poslovnog konsultanta Nikole Stefanovića, preduzeća koja treba konstantno da ulažu u inovacije, moraju pre ulaganja sredstava da pre svega naprave kulturu poslovanja koja podstiče inovacije, kao i da naprave podsticajnu organizacionu strukturu.

“Da bi inovacije mogle da budu generalno efektivne, prepozante i implementirane, trebalo bi napraviti organiziju koja će podsticati inoviranje koje može da bude na svim nivioma kompanije. Ali mislim da je bitno da se stvori kultura poslovanja gde i zaposleni, a ne samo menadžeri, mogu da predstave svoje predloge i da imaju mogućnost da na taj način doprinesu razvoju kompanije. Osim odvajanja sredstava, što je polazna tačka pri ulaganju, potrebno je da postoji politička volja samog rukovodstva kompanije da stvori organizaciju koja će da podstiče inoviranje kontinuirano i u svakom pogledu”, ocenjuje naš sagovornik.

Najčešće se greške pri ulaganjima dešavaju onda kada vlasnici preduzeća investiraju prema osećaju, a ne detaljnoj analizi, odnosno investicionom planu.

“Iz mog iskustva, generalno gledano najveće greške se prave jer se celokupno ulaganje radi na osnovu osećaja. Kod nas postoji duga tradicija da vlasnici malih i srednjih preduzeća posluju tako, na bazi osećaja, što je u redu kada su firme male i nema velikog broja zaposlenih, međutim isto tako takva preduzeća nemaju adekvatan kadar koji bi se bavio ozbiljnom analizom potencijalnih rizika”, kaže Stefanović.

On ističe da se često dešava se da posle desetak dobrih odluka preduzetnik napravi jednu lošu koja povuče celu kompaniju u veliki problem.

“Mi smo mlado tržiše u smislu kapitalizma, i preduzetnici su takođe ti koji isto najčešće rade sve na osnovu svog unutrašnjeg osećaja. Ne oslanjaju se na ozbiljnu investicionu analizu, odnosno na analiziranje projekata na način na koji bi to trebalo da se uradi. Deo problema je i do organizacione strukture jer najčešće u firmama nemate nekoga ko je zadužen baš za investiranje, odnosno da radi analizu procene rizika ulaganja. Ukoliko su greške male to može da se prebrodi, ali ukoliko je reč o kapitalnim ulaganjima onda može da dođe do poremećaja tokova novca, prezaduženosti”, objašnjava poslovni konsultant.

Ekonomista Milan Kovačević predlaže da, kada je reč o investicionom planu, treba ponovo preračunati isplativost projekta ako se desi, na primer, pad prodaje na tržištu ili poskupljenje sirovina.

“To je neka uobičajena metodologija koja se kod nas retko praktikuje kada je reč o državnim projektima, dok privatni preduzetnici mnogo više vode računa u šta ulažu. Mnogo je lakše napraviti grešku na državnim, velikim projektima, gde dolazi do krupnijih grešaka, nego u industriji i na nekom projektu gde imate znanja u celini”, naglašava Kovačević.

Međutim, investicioni projekat može da pokaže da ideju ne treba realizovati ako postoje razlozi kao što su nedostatak kvalitetnih izvora finansiranja, nepostojanje likvidnih kupaca ili nestabilni uslovi privređivanja.