I dalje ćemo kupovati evropski električni otpad

Sve firme koje se bave prodajom veš mašina, televizora ili frižidera u nekoj od država EU, od početka ovog meseca će kupcima morati da osiguraju mogućnost da uređaje poprave, i to čitavu deceniju od dana kupovine.

Ova odluka posledica je nastojanja Evropske komisije da produženjem veka trajanja uređaja smanji količinu električnog otpada širom Evrope.

Takođe, proizvođači će biti u obavezi da osiguraju da rezervni delovi za uređaje budu dostupni deset godina, mada će neke delove moći da dobiju samo ovlašćene firme za popravku, kako bi se osigurala njihova sigurna zamena. Uz to, proizvođači više neće smeti da spajaju aparate tako da je za njihovo otvaranje potreban specijalan alat ili ga je nemoguće otvoriti. Ubuduće će morati da budu dizajnirani tako da može da se koristi standardni alat.

Svaki kupac će, uz račun i garantni list, ubuduće dobijati i uputstvo za popravku uređaja.

U Srbiji je, kako za portal Biznis.rs kažu u nadležnom Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija, Zakonom o zaštiti potrošača propisano da je davalac garancije trgovac , bilo da se radi o proizvođaču, uvozniku, trgovcu na veliko ili malo, koji preuzima obaveze prema potrošaču, po osnovu date garancije.

“Zakon o zaštiti potrošača propisuje da je garancija svaka izjava kojom njen davalac daje obećanje u vezi sa robom i pravno je obavezujuća, pod uslovima datim u izjavi, kao i oglašavanju u vezi sa tom robom. Dakle, predviđena je mogućnost prodavca i trgovca da garantuju za svoju robu ili uslugu izjavom koja predstavlja dodatna obećanja i posebne pogodnosti u vezi sa konkretnom robom, odnosno uslugama, pri čemu izjava ima karakter garancije”, napominju u Ministarstvu.

Dodaju i da garancija nije zakonska obaveza trgovca, pa je postojanje, trajanje i prostorno važenje garancije na slobodnom odlučivanju trgovaca.

“Ipak, iako garancija nije obaveza, ni na koji način se ne mogu isključiti prava koja potrošači imaju u vezi sa saobraznošću robe, budući da prodavac garancijom može dati samo veća prava od onih koje predviđa zakon, nikako manja”, zaključuju nadležni iz Ministarstva.

Ističu i da je, na osnovu Zakona o efikasnom korišćenju energije, Ministarstvo energetike i rudarstva formiralo međuresornu radnu grupu, kojoj je zadatak izrada podzakonskih akata kojima će se, između ostalog, regulisati eko dizajn ( označavanje) proizvoda i propisivanje obezbeđivanje rezervnih delova u određenom periodu, a sve u cilju zaštite životne sredine i zaštite potrošača.

Predsednik Udruženja za zaštitu prava potrošača “Prosperitet” Radomir Ćirilović u razgovoru za portal Biznis.rs naglašava da bi bilo dobro da Srbija iskoristi to što se već neko vreme radi na izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava potrošača i u nekoliko odredbi predvidi rešenja kakva je upravo primenila Evropska unija.

“Već duže od dve decenije, Srbija uvozi evropski električni otpad. Polovne tehničke uređaje uglavnom donose naši radnici koji rade u Zapadnoj Evropi, ti aparati se prodaju po pijacama, a vrlo često i servisi otkupljuju belu tehniku i televizore za simbolične sume, a kasnije ih preprodaju”, ističe Ćirilović i dodaje da Evropa ima, po glavni stanovinika po 16 tona električnog otpada, dok je u Srbiji nemoguće saznati pravi podatak, jer se time niko ne bavi. Međutim, obzirom da se kod nas prodaju tehnički uređaji i bela tehnika kao zemlji trećeg sveta, sasvim je sigurno, ističe Ćirilović, da je kod nas količina električnog otpada po glavi stanovnika veća nego u EU dva, pa čak i tri puta.

On ističe i da bi rešenje koje bi sprečilo hiperprodukciju električnog otpada moglo da se nađe u komunikaciji Ministarstva za zaštitu životne sredine i Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija.

„Nalog koji je EU uputila kompanijama koje prodaju tehničku robu, više je nego dobrodošla. Zakoni o zaštiti potrošača Srbije, kao i ostalih država koje su članice ili se pak spremaju za članstvo u EU, do sada su na sličan način regulisale mogućnosti i rokove za popravku posle kupovine tehničkih proizvoda“, kaže za portal Biznis.rs Vera Vida, predsednica UO Centra potrošača Srbije.

Vida podseća da su sve kompanije u Srbiji, koje prodaju tehničku robu, uglavnom obezbeđivale popravku i rezervne delove u vreme trajanja garantnog roka. Taj rok je, dodaje ona, uglavnom bio do pet godina, s tim što je i to moralo da se doplati, jer su kompanije potrošačima uglavnom davale ugovor o saobraznosti koji je iznosio dve godine.

„Moram da napomenem da je Srbija, zakonom iz 2002. godine, jako dobro regulisao ovu oblast. Proizvođač je tim zakonom bio u obavezi da potrošaču obezbedi rezervne delove i popravku sedam godina od dana isteka garancije. Naravno, popravka se plaćala, jer je garancija istekla, ali su potrošači imali jednu sigurnost da će im servis koji je ovlašćen od strane proizvođača omogućiti i rezervne delove i popravku. Imali smo jako dobre zakone koji su, iz nepoznatih razloga, morali da budu promenjeni kako bi se usaglasili sa EU, ali evo, praktično, se vraćamo na ono što smo imali nekada“, zaključuje Vida.