Novinarstvo na raskrsnici: Ljudi sve više izbegavaju vesti, žele konstruktivne medije

Ulrik Haagerup, bivši urednik više danskih medijskih kuća i osnivač Constructive Institute u Arhusu, govorio je na početku ovogodišnjeg Weekend.19 festivala u Rovinju o trenutnom stanju u globalnom novinarstvu i mogućim pravcima daljeg razvoja. Zapravo je predavanje više podsećalo na šok terapiju za čitavu branšu, nego na uobičajeno keynote izlaganje.

Haagerup je krenuo od otrežnjujućih brojki. Kako je naveo, samo sedam odsto ljudi na planeti danas živi u pravim demokratijama. SAD se više formalno ne kotiraju kao liberalna demokratija – prema njegovim rečima, prvi put u istoriji. Broj nedemokratskih država prvi put u pedeset godina premašuje broj demokratskih, a polarizacija se, kaže, širi poput virusa: kroz algoritme, uredničku i kulturu slobode govora podjednako.

“Svetski ekonomski forum rangira dezinformacije kao veću pretnju globalnoj bezbednosti od oružanih sukoba, klimatskih promena ili gladi”, istakao je.

Ni region u kome se održava Weekend festival nije pošteđen: prema istraživanju Reuters instituta za proučavanje novinarstva, Hrvatska drži svetski rekord u izbegavanju vesti – 63 odsto građana svesno okreće leđa informisanju, a poverenje u medije, sudstvo, policiju i političke stranke je ispod proseka OECD-a. Jedina zemlja u regionu koja stoji gore po poverenju u javni servis, primećuje Haagerup, jeste Srbija.

Uzrok, po njemu, nije samo spoljni. Pozvao se na svoju koleginicu Mariju Resu, dobitnicu Nobelove nagrade za mir i urednicu filipinskog portala Rappler, i njenu dijagnozu: bez činjenica nema istine, bez istine nema poverenja, a bez poverenja ne mogu funkcionisati ni vlada, ni novinarstvo, ni demokratija.

Optužnica protiv branše

Ono što ovaj govor izdvaja od uobičajenog jadikovanja o „krizi medija” jeste da krivicu ne prebacuje isključivo na algoritme, Zakerberga ili Kremlj, nego podjednako optužuje i urednički sto.

“Novinarstvo je u tri talasa izgubilo monopol – prvo na distribuciju (internet), zatim na pripovedanje i povezivanje (pametni telefon), a sada i na istinu (veštačka inteligencija). Na svaki od ta tri udarca redakcije su odgovorile jedinom taktikom koju poznaju: pojačavanjem tona, bržim naslovima i užim, dramatičnijim uglovima priče, u borbi za pažnju koju, uostalom, ne mogu dobiti protiv algoritama”, istakao je danski novinar.

Ulrik Hagerup je podsetio i na veliku analizu naslova iz svetskih medija: udeo naslova sa gnevom, gađenjem i strahom eksponencijalno raste od 2000. godine, dok radost i neutralan ton opadaju. Kao ilustraciju navodi i banalan primer iz danske štampe: naslov o uklanjanju plastičnih čepova sa flaša kisele pavlake formulisan je kao najava velike promene u lancu supermarketa, samo da bi izmamio klik.

“Kada redakcije sistematski prikazuju izuzetke (ubistva, afere, katastrofe) kao da su pravilo, publika počinje da doživljava ekstremno kao normalno, i to ima merljive društvene posledice, ne samo uredničke”, zaključuje.

Rezultat takvog pristupa, kaže, jeste da su prve grupe koje su medijima okrenule leđa upravo žene i mlađi čitaoci – segment koji izdavači najteže gube i najskuplje vraćaju.

Predlog: konstruktivno novinarstvo

Umesto da bude zamena za istraživačko ili „breaking news” novinarstvo, Haagerup konstruktivni pristup vidi kao treći, nedostajući stub, izgrađen na tri pravila:

– Fokus na moguća rešenja, ne samo na krivce i posledice.

– Nijansiranje – izbegavanje binarne podele priče na „levo” i „desno”, odnosno crno-belo pripovedanje tamo gde stvarnost ima čitav spektar nijansi.

– Facilitacija javne rasprave o tome kako sutra može biti bolje od juče, bez preuzimanja uloge političara ili aktivista – naglašava da konstruktivno novinarstvo nije ni aktivizam, ni „pozitivna” propaganda, već i dalje zahteva čvrsto dokumentovan problem kao polaznu tačku.

Kao poslovni, ne samo etički argument, Haagerup navodi iskustva The Guardiana, gde čitaoci konstruktivne priče duže čitaju, više dele i, prema internim podacima redakcije, konvertuju u pretplatnike u većoj meri od klasičnih vesti. Sličan primer je ukrajinski portal Hromadske, koji uz izveštaje o ratu sistematski prati i priče o obnovi i svakodnevnom životu, jer publiku, kako kažu tamošnji urednici, ne sme lišiti nade.

Hagerup je jasan da promena mora krenuti od svih aktera odjednom – od novinara koji treba da napuste pristrasnost, preko izdavača koji novinarstvo ne bi trebalo da tretiraju kao politički alat, do publike koja bi trebalo da plaća za kvalitetan sadržaj umesto besplatnog skrolovanja.

Za medijske kuće u regionu poruka je, u suštini, poslovna: model pretplate se teže gradi na brzini i senzaciji nego na poverenju i relevantnosti, a podaci koje iznosi sugerišu da konstruktivni pristup bolje konvertuje povremenog čitaoca u platežno sposobnog pretplatnika nego klasična politička produkcija tipa „boks meč”.