Budžet Srbije samo kroz biorazgradive kese oštećen za oko milion evra godišnje

Neadekvatno tretiranje otpada u Srbiji i negativan uticaj plastike, odnosno njeno gomilanje, predstavlja problem čijih razmera većina ljudi još uvek nije ni svesna.

Tako su oksodegradabilne kese, koje su u Evropi zabranjene iz više razloga, kod nas proglašene za biorazgradive. Na taj način proizvođači su oslobođeni obaveze plaćanja naknade čime je državni budžet, prema rečima ekspertkinje za upravljanje otpadom Kristine Cvejanov, oštećen za oko milion evra godišnje.

„Potrošači su ubeđeni da su kese koje plaćaju biorazgradive, jer na njima to i piše, pa zašto bi onda vodili računa da ih ne koriste? Okso kese su zapravo obične plastične kese sa Oxo aditivom za brže raspadanje na sitne komadiće mikroplastike, tako da su još štetnije od običnih, pa su zato u državama članicama EU i zabranjene od 3. jula 2021. godine“, ukazala je Cvejanov.

Usled nedostatka tretmana iz Srbije se opasan otpad izvozi, a kompanije ove visoke troškove izbegavaju tako što ga prosipaju u vodu, zakopavaju ili odlažu na deponije.

„Vojvođanski istraživačko-analitički centar Voice objavi da fabrika iz Bariča svoj opasni otpad rešava tako što ga prosipa oko fabrike i ubacuje u sistem za ventilaciju, a po ovom pitanju se ne oglasi ni ekološka policija niti bilo koja nadležna služba. Troškovi transporta zbog situacije u Ukrajini vrtoglavo rastu, cene komunalnih usluga – ne. Nema novca da se postavljaju novi kontejneri i uvode nove ture da bi se odvojeno sakupljao reciklabilni otpad“, otkriva Cvejanov u razgovoru za Biznis.rs.

Premale naknade za ambalažu

Kompanije koje stavljaju ambalažu na tržište plaćaju izuzetno niske naknade, kako je naglasila naša sagovornica, pa tako ona za PET boce iznosi oko 0,02 dinara, a za kesicu od 100 grama kafe ili čipsa 0,002 dinara. Tim sredstvima ne može da se finansira primarna i sekundarna selekcija (kante, transport, prese), niti tretman.

„Od 12 kategorija najzastupljenijeg plastičnog otpada u domaćinstvu samo se dve mogu reciklirati u Srbiji. Što je još gore, umesto da se plastika koristi kao visokokalorično gorivo za dobijanje energije, čime smanjujemo korišćenje mazuta, uglja i gasa, mi je bacamo na nesanitarne deponije sa kojih mikroplastika završava u vodi, vazduhu, zemljištu“, upozorila je Kristina Cvejanov.

Građevinski i farmaceutski otpad nije čak ni zakonski rešen, a problem postoji i sa regulativom za otpadne muljeve sa prečistača za tretman otpadnih voda.

„Takođe, litijumske baterije se bacaju na deponije, jer nije dobro rešena pravna regulativa pa ne postoje finansijska sredstva da bi se one sakupljale i tretirale, ali je zato pola Srbije meta rudarskih istraživanja u potrazi za tim istim litijumom“, istakla je naša sagovornica.

Čak 53 miliona tona rudarskog otpada, od čega je 15 miliona opasan otpad, svake godine se odloži na jalovištima.

„EU je dala 2,1 milion evra za katastar rudarskog otpada i analizu uticaja 41 zatvorenog rudarskog jalovišta na životnu sredinu, a osim jedne rečenice projekt lidera na konferenciji za novinare pre dve godine – da većina ima negativan uticaj, javnost o ovom istraživanju nije čula ni reč. Ljudi koji žive i obrađuju zemlju pored ovih jalovišta, i u čije bašte odlaze štetne i opasne supstance, hrane njihovim plodovima svoju i tuđu decu kao da je sve u najboljem redu“, upozorila je Cvejanov.

Iako Zakon o komunalnim delatnostima propisuje kazne za nesavesno odlaganje otpada na sve strane je smeće i svuda niču divlje deponije, jer se on ne primenjuje, ne otkrivaju se niti kažnjavaju krivci.

„Lista izazova u sektoru upravljanja otpadom je beskrajna, jer mi zapravo nemamo nijedan tok otpada rešen do kraja kako treba. Ne valjaju zakoni, ne valja primena, nema inspekcije, nema edukacije i što je osnov svih problema – nema ni znanja ni volje. Mi čak nemamo ni multi-ministarsku radnu grupu koja bi se bavima temom upravljanja otpadom, iako je za njene segmente i sprovođenje zapravo odgovorno više ministarstava“, ukazuje naša sagovornica.

Ministarstvo finansija nadležno je za Zakon o naknadama za korišćenje javnih dobara, koji je ključan da bi se obezbedila sredstva za ulaganja u sistem upravljanja otpadom, Ministarstvo za zaštitu životne sredine za Zakon o upravljanju otpadom i Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu, Ministarstvo građevine za Zakon o komunalnim delatnostima, kojim se definišu kazne za bacanje otpada i poslovanje komunalnih preduzeća, Ministarstvo rudarstva i energetike je odgovorno za rudarski otpad…

„Kada bolje razmislimo, ne postoji nijedno ministarstvo koje ne bi trebalo da se ozbiljno bavi otpadom, počevši od ministarstva prosvete i ministarstva kulture. Slika na terenu pak pokazuje suprotno – da se upravljanjem otpadom zapravo ne bavi ni jedno. Ključni izazov od kog zavise svi drugi izazovi jeste nedostatak političke volje da se problemi rešavaju i nedostatak znanja na svim nivoima i u svim sektorima“, zaključuje Cvejanov.