Da li akvaponija može da postane isplativ biznis u Srbiji?

Inovativni pristupi uzgajanju biljnih i životinjskih vrsta postaju sve zastupljeniji, kako u svetu, tako i kod nas. Potreba za primenom nauke i tehnologije u poljoprivredi teži stvaranju održivih sistema koji će ispuniti savremene zahteve za uštedom resursa (hrana, voda, energija), a da proizvodi dobijeni na taj način budu što bezbedniji za zdravlje ljudi.

Sistem koji svakako zavređuje pažnju da se o njemu govori jeste akvaponija. U pitanju je način proizvodnje u kome ribe i biljke „sarađuju“. Ribe se uzgajaju u bazenima, a voda bogata hranljivim materijama, koja nastaje od riba, koristi se za ishranu biljaka. Biljke pritom prečišćavaju vodu, koja se vraća ribama, pa se isti krug neprestano ponavlja uz veoma malu potrošnju vode i, što je najvažnije, bez upotrebe pesticida.

Na prvi pogled deluje neobično da se riba i zelena salata ili paradajz mogu uzgajati u istom sistemu, ali upravo to omogućava akvaponija, za koju se može reći da je zatvoreni kružni sistem koji objedinjuje akvakulturu i hidroponski uzgoj biljaka. Nažalost, u Srbiji je mala zastupljenost akvaponijskih sistema, a gazdinstva koja se mogu pohvaliti da su uspela u implementiranju i dovela prinose do komercijalnog nivoa, veoma su retka.

Za Biznis.rs razgovarali smo sa Draganom Kerkezom, vlasnikom i osnivačem farme zelene salate Urban Greens, koji uz pomoć akvaponskog načina uzgajanja uspeva da proizvede nedeljno od 1.000 do 1.500 kilograma zelene salate.

Prema njegovim rečima, početna ulaganja zavise od kapaciteta i nivoa automatizacije sistema. Za ozbiljnu komercijalnu proizvodnju potrebna su značajna sredstva, jer akvaponija zahteva kvalitetnu infrastrukturu, sisteme za filtraciju, kontrolu kvaliteta vode, grejanje ili hlađenje, kao i objekte za uzgoj biljaka i ribe.

„Investicija može da se kreće od nekoliko desetina hiljada evra za manje sisteme do nekoliko stotina hiljada evra za veće komercijalne pogone. Uz dobro planiranje, stabilno tržište i kvalitetan plasman proizvoda, period povraćaja investicije je najčešće između pet i osam godina. Veći sistemi imaju brži povrat investicije“, kaže Kerkez i dodaje da cene sistema „ključ u ruke“ idu od 100 do 500 evra po m², u zavisnosti od opremljenosti sistema.

Napominje da u proračune treba uzeti u obzir i ulaganje u mašine za pakovanje, jer je prodaja robe u vidu sirovine, a ne gotovog proizvoda, često neisplativa sa današnjim otkupnim cenama.

„Marketing je ekstremno bitan faktor koji smo mi dosta zapostavili, a bez dobrog marketinga ne mogu se trenutno igrati tržišne utakmice“, ističe.

Na osnovu svog iskustva smatra da najveći izazov u postavljanju akvaponskog sistema predstavlja nedostatak stručnog znanja i iskustva.

„Akvaponija spaja akvakulturu, hidroponiju, biologiju i automatizaciju, pa zahteva svakodnevno praćenje i razumevanje celog sistema. Pored toga, proizvođači se suočavaju sa visokim početnim ulaganjima, ograničenom ponudom stručne podrške i činjenicom da propisi još uvek nisu u potpunosti prilagođeni ovoj vrsti proizvodnje. Sa tržišne strane, potrebno je edukovati kupce o prednostima ovako proizvedene hrane i pronaći partnere koji prepoznaju kvalitet i kontinuitet isporuke“, objašnjava.

Najčešće se sistemom akvaponije uzgajaju biljke koje brzo rastu, imaju plitak koren i dobro koriste hranljive materije koje potiču iz uzgoja ribe. Najzastupljenije biljne vrste su zelena salata, jagode, paradajz, mikrobilje i mnoge druge zeljaste vrste. Najveći benefit ovako dobijenog voća i povrća jeste to što uspeva bez upotrebe pesticida, a zbog prirodne hrane koju obezbeđuju ribe, ukus i nutritivna vrednost često su bolji od povrća koje je uzgajano na veštačkom đubrivu ili tretirano pesticidima.

Nažalost, da bi proizvod dobio obeležje da je organskog porekla, potrebno je da raste u zemlji, a salata u Urban Greens plastenicima raste u vodi, zbog čega se krajnji proizvod ne može nazvati organskim, iako kvalitet u potpunosti zadovoljava kriterijume proizvoda proizvedenog na prirodan način, bez upotrebe pesticida.

Treba napomenuti da se, u vreme kada uzgoj ribe u Srbiji iz godine u godinu beleži pad profitabilnosti, a neki od najvećih ribnjaka su ugašeni, akvaponija čini kao odlično rešenje koje bi poljoprivrednicima kroz jedan sistem obezbedilo dva proizvoda – kvalitetnu ribu i povrće ili voće.

„Poslednjih godina interesovanje za proizvode dobijene na ovaj način primetno je veće, posebno među investitorima koji traže održive i tehnološki napredne modele proizvodnje hrane, ali i među HoReCa sektorom koji želi lokalne, sveže i visokokvalitetne proizvode tokom cele godine. Kada je reč o ribi, u svetu dominira tilapija zbog otpornosti i brzog rasta, dok u Srbiji veći potencijal imaju vrste koje su prihvaćene na domaćem tržištu, poput šarana i kečige, u zavisnosti od uslova proizvodnje, sistema filtracije i ciljnog tržišta“, ističe Kerkez.