Strane investicije u Srbiji – enklave bez šireg uticaja na ekonomiju

Srbija zajedno sa drugim zemljama Zapadnog Balkana ne uspeva da iskoristi novac iz evropskih fondova i stranih investicija za sopstveni razvoj, a slepa usklađenost sa Briselom ostavlja lokalne političare bez stvarne odgovornosti, ali i stvarnog rasta. Strana ulaganja u Srbiji ostaju izolovane enklave bez razvijenih lokalnih lanaca dobavljača i koristi za širu privredu.

To u intervjuu za Biznis.rs kaže Slavo Radošević, profesor emeritus studija industrije i inovacija na prestižnom Univerzitetskom koledžu u Londonu (UCL), upozoravajući na zamku u kojoj novac prividno rešava sve probleme. Istovremeno, poziva na stvaranje društvenog konsenzusa za industrijsku nadogradnju i zajedničku industrijsku politiku regiona.

Šta Srbija i region Zapadnog Balkana treba da urade kako bi pokrenuli transformaciju ekonomija u pravcu inovacija i tehnologije?

„Glavno pitanje je kako će Zapadni Balkan kao region iskoristi geografsku blizinu i institucionalne odnose sa Evropskom unijom da ne bi ponovo postao zavisna periferija, već da te odnose iskoristi kao polugu za sopstveni endogeni razvoj. To što ste geografski blizu Evrope i što ste se institucionalno, zakonski i po procedurama, uskladili sa Evropskom unijom ne znači apsolutno ništa u smislu automatizma da ćete od toga imati koristi ili da će se vaša zemlja sama po sebi razvijati.

Da bi se stvarni razvoj dogodio ljudi u ovoj zemlji, pre svega političke elite, poslovna zajednica i civilni sektor, moraju imati jasnu sopstvenu viziju kako da iskoriste ono što Evropska unija nudi. Brisel vam nikada neće na tacni izneti rešenje uz poruku da ih samo slušate i da će vam biti dobro. Zaboravite na taj scenario. Evropska unija uvek razmišlja isključivo sa svoje pozicije i iz ugla sopstvenih interesa.“

Kako ocenjujete trenutno stanje, da li mi prilike ne koristimo dovoljno ili ih koristimo bez ikakvog kritičkog promišljanja?

„Koristimo ih potpuno slepo. Takav pristup političarima služi kao savršen izgovor jer u tom slučaju ne moraju ništa strateški da razmišljaju niti snose bilo kakvu ličnu odgovornost. Formula je jednostavna, kažu nam da su nam oni u Briselu tako zadali, da mi to moramo da ispunimo i da je to prosto tako.“

Srbija i region imaju pristup određenim fondovima, novac pristiže, prisutne su i obimne strane direktne investicije, ali taj opšti strukturni razvoj koji stalno očekujemo nikako da se desi na pravi način. Gde nastaje prekid?

„Razvoj se nikada neće desiti automatski samim tim što je strana investicija došla u zemlju. Strani investitor dolazi, zaposli određeni broj ljudi i biće tu dokle god mu odgovara cena radne snage, a čim se okolnosti promene otići će dalje. Pitanje je šta ste vi kao država uradili da iskoristite prisustvo tog investitora, da li ste ga podstakli ili obavezali da proširi krug domaćih dobavljača.

Jeste li napravili ugovor sa njim u kome stoji da će se u roku od pet godina povećati udeo domaćih dobavljača i stvoriti lokalni industrijski klaster? Niste. Umesto toga rekli ste samo da je sjajno koliko ljudi zapošljavaju, dali im ogromne subvencije i povlastice. Njima je to naravno super, ali država od toga nema dugoročnu transformaciju.“

Takve odluke, bar do sada, uglavnom su dolazile političkom, a ne biznis logikom. Gde se tu nalazi prava mera i kako ih pomiriti?

„Komplikacija i jeste u tome što se politička i biznis logika u praksi ne mogu razdvojiti. Zar mislite da neki kineski, korejski ili japanski investitor ili državnik razmišlja isključivo o jednoj logici odvojeno od druge? Ako razmišljate dugoročno, morate misliti strateški. Stanovnici i pojedinačni investitori neće misliti o širem sistemu, država je ta koja mora razmišljati strateški.

Vi morate shvatiti da tu stranu kompaniju želite dugoročno da vežete za svoju ekonomiju. Ne samo da je ona trenutno prisutna tu, nego da kroz 20 godina razvijete njeno duboko prisustvo tako što će se uz nju razviti još 50 domaćih firmi. Morate strateški razmišljati o čitavoj privrednoj grani i jasno znati šta sa njom želite da postignete.“

Kako je moguće ostvariti takvo dugoročno planiranje u okolnostima gde političke elite razmišljaju isključivo u okvirima kratkih izbornih ciklusa?

„U tome i jeste glavni problem. Modernizacija društva jeste primarno političko pitanje, ali nipošto nije samo političko. Ako se sve svede isključivo na dnevnu politiku, od modernizacije nema ništa. Morate imati političku grupaciju koja je sposobna da dugoročno razmišlja o sopstvenoj zemlji.

Međutim, takva politika se ne može definisati i sprovesti ako ostane zatvorena samo u političkim krugovima. Ona mora podstaknuti i privući poslovnu zajednicu, visoko obrazovanje, nauku i regione. Mora se stvoriti široki društveni konsenzus. Ako nema društvenog konsenzusa o modernizaciji zemlje, ništa se neće promeniti.

To je ključna razlika između zemalja koje su uhvatile priključak i krenule napred i onih u kojima je sve fragmentisano, gde svako vuče na svoju stranu, a logika se svodi na to da se vidi novac, uzme i potroši.“

Kako je Hrvatska iskoristila podršku Evropske unije?

„Hrvatska nije naročito pozitivan primer. Hrvatska je uspela samo u tome da pokaže Evropi kako može da potroši dodeljena sredstva tačno po briselskim pravilima i zapita se da li je to dovoljno. Pa nije dovoljno. Sutra kada ti fondovi prestanu ili se drastično smanje, u kakvoj strukturnoj poziciji ostaje hrvatska privreda?“

Šta konkretno mislite kada kažete da u momentu kada novac prestane da bude problem, zapravo nastaje najveći problem za jednu državu?

„Zato što kada vam novac više nije problem jer ga dobijate iz spoljnih fondova, vi počinjete da zadovoljavate svačije pojedinačne zahteve bez ikakvog reda i kriterijuma.“

Tada praktično nestaju i strategija i organizacija?

„To je za političare najudobnije jer onda kao vlast možete svima da ugodite. Gradite puteve, vrtiće, škole, stadione, zdravstvene domove, svi vam aplaudiraju i vi delujete uspešno. Ali tada zapravo ulazite u najveći problem jer niste postavili nikakve razvojne prioritete. Niste razmišljali o tome iz kojih izvora ćete sutra finansirati i održavati sve to što ste danas izgradili, ko će zaraditi taj novac kada donatorske pare presuše.

Pogledajte primer Grčke. Kakva je Grčka bila pre krize? Isto je imala obilne evropske fondove, pa gde je to na kraju završilo? Završilo je strukturnim slomom i grčkom finansijskom krizom.“

I rasprodajom nacionalne imovine na kraju tog procesa.

„Upravo tako, sami sebe dovodite u takvu opasnost. Dok muzika svira i novac pristiže, svima deluje da je sve super. Ako u tom trenutku nekome kažete da je to dugoročno loše, rekli bi vam da ste ludi i pitali zašto se buniš kada nam ide dobro.“

Kako vidite ulogu poslovne zajednice u tom kontekstu?

„Ključno pitanje jeste da li u društvu postoji koalicija za modernizaciju zemlje, ali to mora biti koalicija političkih i nepolitičkih snaga. Ako se takva struktura ne stvori, nemate organizacije koje dele zajedničku sliku o tome kako se zemlja unapređuje. Umesto da sedimo i delimo istu viziju razvoja, svako gleda sopstveni kratkoročni interes. U našim okolnostima biznis zajednica je poprilično lojalna strukturi vlasti. To je klasičan brak iz koristi, biznis zavisi od vlasti i tu postoji obostrani interes, ali nema razvojne strategije.“

Vaša teza je da region Zapadnog Balkana mora da razvije sopstvenu, zajedničku industrijsku politiku. Šta to tačno podrazumeva u praksi?

„Znam da će me mnogi zbog toga staviti na stub srama, ali to je jedini put. Pod time mislim na zajednički, usaglašen pristup stranim investicijama. Ako nastupate pojedinačno, vi ste mali i ucenjeni. Ali ako stranim investitorima kažete da ne dolaze samo u Srbiju ili samo u Severnu Makedoniju, već u region koji ima znatno veći broj stanovnika i integrisano tržište, vaša pregovaračka pozicija se drastično menja.“

Ta ideja o regionalnom ekonomskom prostoru nije potpuno nova, ali čini se da su države regiona i dalje primarno konkurenti jedne drugima?

„Problem je što se na to gleda kroz prizmu međusobne konkurencije za mrvice, a to nije industrijska politika. Ako idemo jedni protiv drugih, onda samo oduzimamo ono malo tržišta što imamo. Pored štapa mora postojati i šargarepa, a šargarepa jeste pitanje kako možemo iskoristiti našu zajedničku regionalnu snagu.

Prvo je morate formirati, organizovati i dogovoriti se oko tri osnovna principa industrijske politike. Da li predstavnici ovih država mogu da sednu i dogovore ta tri principa? Trenutno ne mogu. A to bi donelo pokretanje stvarnih razvojnih procesa u određenim industrijskim granama i stvaranje novih vrednosti. Ako se u to ne krene, ništa se neće desiti jer je pojedinačna pregovaračka pozicija svake od ovih zemalja prema Evropskoj uniji ili velikim silama izuzetno slaba. Kratkoročno, niko ne želi da se zamera, politički je to nepopularno, a dugoročno svi gubimo.“

Vaša istraživanja pokazuju da obimne strane direktne investicije u Srbiji nisu dovele do željenog prelivanja znanja i tehnologije na domaću privredu?

„Da, naša istraživanja potvrdila su da su te investicije ostale izolovane enklave. Nema tog transformacijskog efekta koji bi povukao domaće preduzeće, nema stvaranja lokalnih lanaca dobavljača koji bi širili razvoj dalje kroz ekonomiju.“

Često se u javnosti govori o potrebi za novim ekonomskim modelom, posebno sada kada investicije usporavaju zbog rasta troškova i niske produktivnosti. Šta bi taj novi model morao da sadrži?

„Potrebna nam je industrijska nadogradnja, prelazak u višu fazu razvoja. Ako ste privukli stranog investitora koji angažuje radnike niske kvalifikacije, morate ga strateški pitati koja je njegova sledeća faza. Ako plate u zemlji porastu duplo, hoće li on otići ili ostati? Ako kaže da će otići, šta moramo uraditi da povećamo produktivnost i promenimo strukturu? Moramo raditi zajedno sa univerzitetima i školama na obukama kako bi ta kompanija prešla na viši nivo proizvodnje i ostala tu i kada plate porastu. Onaj deo proizvodnje sa niskim troškovima neka ide u zemlje sa jeftinijom radnom snagom, poput Moldavije ili Turske. Mi moramo odmah strateški razmišljati o višoj fazi integracije.“

Kako u tom kontekstu posmatrate sve veći priliv velikih kineskih investicija u Srbiju i region?

„Prisustvo kineskih investicija je na neki način dobro za region, ali region mora naučiti kako da to iskoristi za sopstvenu dugoročnu korist. Vaša evropska pozicija i geografska blizina Evropskoj uniji daju vam pregovaračku snagu, ali ćete opet biti daleko jači ako nastupate kao integrisan region. Ako pet zemalja usaglasi zajedničku politiku prema investitorima, sprečićete ih da vas izigravaju i usmeriti ih da grade lokalne lance snabdevanja. Svoju evropsku poziciju morate iskoristiti kao polugu za industrijsku nadogradnju, to je suština.“