Da li bi uvođenje pariteta pomoglo domaćim poljoprivrednicima?

Pad domaće poljoprivrede ne događa se naglo već kroz dugotrajan proces u kojem su odnosi cena sve više radili protiv proizvođača. Na terenu se to danas vidi vrlo jasno – ratari i stočari sve teže pokrivaju osnovne troškove, dok tržište preplavljuje roba iz uvoza, često po cenama koje domaći proizvođači ne mogu da isprate.

Uvoz hrane, naročito po damping cenama, dodatno pritiska domaću proizvodnju. Posledica je da Srbija, iako ima značajne resurse, postaje sve zavisnija od uvoza, čak i kada je reč o osnovnim proizvodima.

Agroanalitičar Branislav Gulan konstatuje da su svinjsko meso, mleko, goveda i živa stoka – oblasti u kojima je zemlja nekada imala stabilnu proizvodnju, danas među onima gde se zavisnost najviše oseća.

„Dok pojedine evropske zemlje, poput Mađarske, Poljske i Slovačke, povlače zaštitne poteze i ograničavaju uvoz određenih proizvoda, domaći proizvođači ukazuju da u Srbiji izostaje slična reakcija“, navodi Gulan u razgovoru za Biznis.rs.

On ističe da situaciju dodatno komplikuju globalna kretanja. Prema procenama međunarodnih organizacija, proizvodnja pšenice u svetu u 2026. godini dostići će oko 838 miliona tona, što je više nego dovoljno za globalne potrebe koje se procenjuju na oko 804 miliona tona. Takav odnos ponude i tražnje obara cenu na svetskom tržištu, a posledice se direktno prelivaju i na domaće proizvođače.

Poseban pritisak dolazi iz pravca Ukrajine, čije žitarice ulaze na tržište po niskim cenama. Luka Konstanca postala je jedno od glavnih čvorišta za takvu robu, a cena pšenice pala je na oko 212 dolara po toni.

„U takvim okolnostima domaća pšenica teško nalazi kupce. Deo zaliha već se tretira kao stočna hrana, a proizvođači navode da bi i cena od 170 dolara po toni bila prihvatljiva samo da postoji tržište. Međutim, interesovanje je slabo, pa roba ostaje u skladištima“, objašnjava Gulan.

Pitanje plasmana dodatno otvara temu uloge države i institucija. U javnosti se pominje ideja da bi ekonomska diplomatija mogla da pomogne u pronalaženju tržišta za viškove, ali Gulan podseća da je takav mehanizam postojao nakon 2000. godine i da je kasnije ugašen, jer nije dao očekivane rezultate.

U međuvremenu, troškovi proizvodnje nastavljaju da rastu. Prolećna setva u Srbiji, koja obuhvata oko 2,5 miliona hektara, prema procenama biće skuplja najmanje 30 odsto u odnosu na prethodne periode.

Već tokom jesenje setve 2025. godine, koja je obavljena na više od 846.000 hektara, među ratarima je vladala velika neizvesnost. Najveći deo površina zauzela je pšenica sa više od 625.000 hektara, dok se u prolećnoj setvi očekuje dominacija kukuruza na oko milion hektara, uz značajno učešće suncokreta na oko 280.000 hektara, koji se pokazao otpornijim na sušu.

Ipak, osnovni problem ostaje računica. Poljoprivrednici sve češće ukazuju da otkupne cene ne pokrivaju ni 70 odsto troškova proizvodnje.

„U takvim okolnostima svaka nova setva nosi rizik dodatnog zaduživanja bez realne mogućnosti da se dugovi vrate. Bankarski krediti postaju nužnost, ali i potencijalna zamka, jer mnogi proizvođači ulaze u spiralu dugovanja iz koje je teško izaći. Već sada se beleže slučajevi prodaje imovine dužnika kako bi se naplatila potraživanja“, ocenjuje naš sagovornik.

U potrazi za rešenjima, deo stručne javnosti i proizvođača sve češće se vraća ideji pariteta cena, modelu koji je postojao devedesetih godina. Ti odnosi, definisani 1994. godine, trebalo je da obezbede stabilnije uslove za proizvodnju i ublaže tržišne oscilacije. Iako nikada formalno nisu ukinuti, njihova primena je prestala već krajem 1995. godine, bez jasne institucionalne odluke, što dodatno otežava razumevanje tog perioda.

Prema tom modelu takozvanih prirodnih pariteta zaštitno garantovanih cena ilustruje se odnos vrednosti različitih poljoprivrednih proizvoda izražen kroz količine drugih roba – najčešće pšenice ili kukuruza.

Tako bi za proizvodnju jednog kilograma suncokreta bilo potrebno ekvivalentno oko 2,5 kilograma pšenice. Kada je reč o stočarstvu, jedan kilogram žive mere svinjskog mesa izjednačen je sa osam kilograma kukuruza, dok kilogram junetine odgovara vrednosti od 12 kilograma kukuruza. Sličan odnos važi i za živu meru junećeg i ovčijeg mesa, gde je potrebno 12,3 kilograma kukuruza.

Kod šećera, jedan kilogram ovog proizvoda odgovara vrednosti 16 kilograma šećerne repe, dok je u maloprodaji kilogram belog šećera procenjen na čak 20 kilograma repe. Za proizvodnju jednog litra mleka potrebno je oko 4,3 kilograma kukuruza uz dodatak premija. Takođe, kilogram hleba vrednuje se kao 2,5 kilograma pšenice.

Poseban deo odnosi se na useve i seme. Tako se navodi da je za jedan litar ulja potrebno između 2,8 i 3 kilograma suncokreta. Kilogram pasulja izjednačen je sa 5,7 kilograma pšenice, dok je za kilogram krompira potrebno 1,5 kilograma pšenice. Duvan ima znatno višu vrednost – jedan kilogram duvana odgovara čak 13,5 kilograma pšenice.

Voće takođe ima svoje paritete: kilogram jabuka jednak je vrednosti dva kilograma pšenice, dok kilogram stonog grožđa vredi oko 3,3 kilograma pšenice. Grožđe namenjeno za vino ima nešto nižu vrednost – 1,7 kilograma pšenice po kilogramu grožđa.

Takođe, prema tom modelu pariteta traktor IMT tip 539 procenjen je na vrednost od 30 tona pšenice. Kada je reč o inputima u poljoprivredi, kilogram đubriva formulacije 15:15:15 iznosi 1,7 kilograma pšenice, KAN đubrivo jedan kilogram pšenice, dok urea dostiže vrednost od 1,6 kilograma pšenice.

Zagovornici povratka takvog modela smatraju da bi, uz prilagođavanje savremenim ekonomskim uslovima, mogao da doprinese stabilizaciji sektora.

„U vreme kada su ti odnosi važili prinosi su, prema navodima proizvođača, bili viši nego danas, a tržište predvidljivije. Ideja je da se sličan sistem ponovo razmotri, ali uz korekcije koje bi uvažile današnje troškove, tehnologiju i globalne okolnosti. Istovremeno, ostaje otvoreno pitanje koliko bi takav model mogao da opstane u savremenom tržišnom okruženju koje je daleko dinamičnije nego pre tri decenije. Još tada su pojedini ekonomisti upozoravali da pariteti moraju stalno da se prilagođavaju kako bi ostali relevantni, jer se tržišni odnosi brzo menjaju. Danas, kada su globalni uticaji još izraženiji, taj izazov deluje još složenije“, zaključuje agroanalitičar Branislav Gulan.