Šta su agregatori i kako bi Srbija do prvog mogla da dođe 2028. godine?

Elektroenergetski sistemi se sve više udaljavaju od modela u kome dominiraju centralizovana proizvodnja i pasivni potrošači. Novi sistem uključuje veći udeo varijabilnih obnovljivih izvora energije, više distribuiranih energetskih resursa i rast elektrifikacije u grejanju, hlađenju, transportu, industriji i digitalnoj infrastrukturi.

U takvom sistemu sigurnost snabdevanja ne zavisi samo od toga koliko proizvodnih kapaciteta postoji, već i od toga koliko sistem može da reaguje na promene.

Srbija ulazi u fazu energetske tranzicije u kojoj fleksibilnost postaje ključna za pouzdan rad elektroenergetskog sistema. Fokus se postepeno pomera sa pitanja koliko obnovljivih izvora energije (OIE) možemo da izgradimo na pitanje kako ih pouzdano i ekonomski održivo integrisati u mrežu i tržište.

Docentkinja Elektrotehničkog fakulteta Univerziteta u Beogradu Jelena Stojaković Terzić za Biznis.rs kaže da sa većim udelom solarnih i vetroelektrana pitanje balansiranja i fleksibilnosti postaje jedno od ključnih za dalji razvoj sistema.

“Potrebni su nam resursi koji mogu brzo da reaguju na promene u proizvodnji i potrošnji, a tu važnu ulogu imaju skladišta energije, agregatori, fleksibilna potrošnja i tržište pomoćnih usluga”, navodi ona.

Agregatori su važni zato što mogu da objedine fleksibilnost velikog broja manjih učesnika i da je ponude sistemu na organizovan način. Time se i mali učesnici uključuju u tržište, a operatori sistema dobijaju dodatni alat za balansiranje i upravljanje mrežom, objašnjava Stojaković Terzić.

“Slično važi i za baterijska skladišta. Interesovanje investitora postoji i baterije se sve više posmatraju kao poseban poslovni model, a ne samo kao dodatak solarnim ili vetroelektranama. Zato bih rekla da su agregatori i skladišta neophodni za sledeću fazu energetske tranzicije, ali njihov razvoj zavisi od toga koliko brzo ćemo dobiti jasna, operativna i tržišno primenljiva pravila”, kaže ona.

U Srbiji je koncept agregatora prepoznat kroz izmene Zakona o energetici, ali za njegovu punu primenu potrebno je dodatno razraditi pravila u praksi, ističe sagovornica.

Grupa autora predvođena Jelenom Stojaković Terzić objavila je studiju „Agregatori u Srbiji“ – put od regulatornog okvira do prvih tržuišnih učesnika u kojoj se detaljno objašnjavaju koje sve zakonske i investicione uslove je neophodno ispuniti kako bi se došlo do agregatora u Srbiji.

Šta su agregatori?

Prema Zakonu o energetici, agregator je pravno ili fizičko lice koje pruža uslugu objedinjavanja potrošnje i/ili proizvodnje električne energije u cilju dalje prodaje, kupovine ili učešća na tržištima električne energije, pri čemu nastupa u ime i za račun učesnika za koje vrši agregaciju, na osnovu ugovora kojim se uređuju međusobni odnosi.

U praksi, to znači da agregator preuzima deo složenosti (podatke, planiranje, kontrolu, obračun i rizike), kako bi fleksibilnost bila dostupna elektroenergetskom sistemu Srbije i tržištu u obliku usluge.

Svaki korisnik elektroenergetskog sistema može biti član agregatorske grupе. Agregator je finansijski odgovoran za odstupanja u sistemu i može preuzeti balansnu odgovornost ili je preneti na drugu balansno odgovornu stranu. Korisnici imaju pravo da zaključe ugovor o agregiranju nezavisno od snabdevača, a snabdevač ne sme diskriminisati korisnika zbog toga.

„Ovakav model je posebno relevantan za Srbiju jer je njen elektroenergetski sistem još u fazi u kojoj proizvodnja iz solarnih i vetroelektrana čini relativno mali deo, što pruža prostor da se tržište fleksibilnosti razvija planski, pre nego što mrežna ograničenja postanu dominantan problem“, navodi se u studiji.

Sa druge strane, rast prozjumera, energetskih zajednica i aktivnih kupaca u narednom periodu znači da će broj tačaka proizvodnje i upravljive potrošnje naglo porasti, a time i potreba za koordinacijom u radu distributivnog elektroenergetskog sistema.

Struktura potrošnje pokazuje da domaćinstva i industrija čine najveći deo opterećenja, pa upravo u tim sektorima leži najveći potencijal za fleksibilnost, odnosno pomeranje potrošnje, upravljanje punjenjem električnih vozila, optimizaciju rada baterijskih skladišta energije i toplotnih sistema.

Koje su mere planirane?

Nacionalni strateški dokumenti iz oblasti energetike prepoznaju fleksibilnost elektroenergetskog sistema i unapređenje kvaliteta snabdevanja kao ključni uslov za integraciju obnovljivih izvora energije i energetsku tranziciju.

Planirane strateške mere obuhvataju razvoj elektroenergetskog sistema i pametnih mreža, širu upotrebu naprednih mernih sistema, skladištenja energije, modela kupaca-proizvođača, upravljanja potrošnjom, kao i izgradnju novih proizvodnih kapaciteta među kojima su i reverzibilne hidroelektrane.

Agregatori imaju ključnu ulogu u sprovođenju planiranog, ali njihovo funkcionisanje zavisi od tehničke spremnosti elektroenergetskog sistema, agregatora i članova agregatorskih grupa.

Zbog toga autori navode da su potrebna ulaganja u mrežnu infrastrukturu, posebno u smislu daljinskog nadzora i upravljanja u realnom vremenu, skladištenje energije, napredne merne sisteme, sisteme za razmenu podataka, razvoj modela za predikciju i optimizaciju potrošnje i proizvodnje.

Takođe, ključno je jasno definisanje pretkvalifikacionog postupka i tehničkih zahteva za učešće članova agregatorskih grupa na tržištu pomoćnih usluga – definisan od strane operatora prenosnog sistema, ali ne i od strane operatora distributivnog sistema.

Ocena autora je da trenutno ne postoji značajna potreba za povećanjem fleksibilnosti elektroenergetskog sistema, a samim tim i za agregatorima, ali da će daljom integracijom obnovljivih izvora energije učešće agregatora postati neophodno.

Uprkos brojnim izazovima, očekuje se da će dalji razvoj tržišta, regulative i tehnologije omogućiti širu primenu agregatora i značajno povećanje fleksibilnosti elektroenergetskog sistema.

Prvi agregatori 2028. godine

Srbija u procesu formiranja agregatora ne polazi od nule jer postoje određene pretpostavke, ali i dalje nedostaju ključni pokretači masovne agregacije – veća penetracija pametnih brojila, praktično iskustvo kroz pilot-projekte i aktivna uloga distributivnog nivoa u korišćenju fleksibilnosti.

Stručnjaci su u dokumentu naveli da razvoj agregatora u Srbiji sagledavaju kroz tri faze u petogodišnjem trajanju do 2031. godine i naveli detaljne mere i preporuke koje je potrebno ispuniti u postavljenim rokovima, kao i insitutcije zadužene za njihovo sprovođenje.

Kratkoročne mere podrazumevaju ispunjenje svih mera do kraja sledeće godine kako bi se otvorilo tržište, ispunjenje srednjoročnih mera koje treba da dovedu do razvoja infrastrukture oročene su do završetka 2028. godine, dok je poslednja faza integracija i EU usklađivanja predviđena zaključno sa 2031.

Propisani minimum za prvu fazu je bar jedna izdata licenca agregatora, bar jedan pretkvalifikovani resurs za nastup na balansnom tržištu, prva finansijska transakcija za uspešnu agregatorsku uslugu, prva stvorena vrednost od strane agregatora i bar jedno izveštavano iskustvo iz tog procesa koje ulazi u reviziju procedura.

“Ako se kratkoročne mere sprovedu tokom 2026. godine, Srbija može do 2028. imati funkcionalne agregatore, a do 2030. postati primer dobre prakse u regionu. Ukoliko se ove aktivnosti odlože, prozor prilike će se postepeno zatvarati“, zaključuju autori studije.