Baterije za skladištenje struje u Srbiji su još uvek nemoguća misija

Krovna organizacija evropskih operatera prenosnih sistema (ENTSO-E) objavila je godišnji izveštaj koji pokazuje rastući značaj izgradnje skladišnih kapaciteta za električnu energiju proizvedenu iz obnovljivih izvora.

Analiza u 40 zemalja Evrope ukazuje da države koje takvim kapacitetima ne raspolažu imaju veoma velike oscilacije u ceni struje u odnosu na one koje ih imaju.

Kada kapaciteti za proizvodnju obnovljivih izvora električne energije – pre svega solarne elektrane – proizvode najviše struje, cene padaju toliko nisko da zalaze i u negativnu teritoriju, a zatim naglo rastu u delovima dana kada te proizvodnje nema jer se korisnici prebacuju na konvencionalne izvore energije.

Zemlje koje beleže najveće razlike u ceni struje u tom smislu su one koje imaju puno proizvodnih kapaciteta, ali nemaju mogućnost da troše struju kada im je potrebna zbog nedostatka skladišta. Tako ne mogu da naplate električnu energiju u momentu kada je proizvode jer joj je cena niska ili čak negativna, a ne mogu ni da je skladište i koriste kada je konvencionalna energija skupa.

Region već pati bez skladišta

Izveštaj ENTSO-E pokazuje da je prosečna dnevna razlika između osam najjeftinijih i osam najskupljih sati na evropskom kontinetu najveća u našem regionu – u Mađarskoj oko 800 evra po megavatu, Grčkoj 798, Bugarskoj 797 i Rumuniji 792 evra po megavatu dnevno.

Poređenja radi, u Italiji ta razlika iznosi 406, a u Norveškoj 215 evra.

Direktor firme Sunčica Solar Branko Živković kaže za Biznis.rs da je ovo direktna posledica toga što kapaciteti solarnih elektrana u regionu rastu brže od fleksibilnosti sistema.

„U podne solar preplavi mrežu i cena padne nekad i ispod nule, a uveče, kada sunce zađe, cenu diktiraju gasne i elektrane na ugalj. Baterija koje bi jeftinu podnevnu struju prenele u veče u regionu skoro da nema“, objašnjava on.

Koliko se na taj način gubi proizvedene energije koja ne može da se iskoristi, a koliki je i materijalni gubitak, nije teško izračunati.

Srbija nije bila deo ovog izveštaja, ali Živković kaže da cenovno već pripadamo ovom regionalnom bloku država, iako imamo svega oko 320 megavata sopstvenog solara – jer nam disbalans stiže preko interkonekcija iz Mađarske, Rumunije i Bugarske.

„Sedmog juna berza električne energije SEEPEX je zabeležila devet uzastopnih sati negativnih cena, sa minimumom od minus 45,5 evra, da bi iste večeri cena bila 132 evra po megavat-satu. A tek nas čeka sopstveni solarni talas – do 2028. planiran je gigavat novih solarnih elektrana, čime će podnevni višak postati i naš domaći fenomen“, kaže sagovornik i dodaje da će zbog toga razvoj skladišnih kapaciteta i u Srbiji biti sve važniji, kako za kompanije tako i za investitore.

Živković kaže da industrije koje imaju sopstvenu proizvodnju električne energije izgradnjom skladišta dobijaju mogućnost da jeftino proizvedenu struju preko dana koriste uveče kada je njena cena na berzi skupa, dok smatra da je ovaj region za investitore u baterijske kapacitete trenutno najatraktivniji u Evropi.

Prema dostupnim podacima, kod operatora prenosnog sistema širom regiona već čeka više od 4,5 gigavat-sati zahteva za priključenje baterija.

Kako izgraditi baterije u Srbiji?

Srpski zakon o energetici je izmenama iz 2024. godine prepoznao baterijska skladišta i agregatore u elektroenergetskom sistemu, ali je problem što do danas ne postoje detaljni podzakonski akti i tehnička uputstva Elektrodistribucije Srbije (EDS) koji propisuju na koji način se ugrađuju baterijski sistemi u već postojeće i nove solarne elektrane sa baterijama.

Među najznačajnijim novinama našlo se uvođenje obaveze licenciranja delatnosti skladištenja električne energije, preciznije – pozicioniranje „storage sistema“ unutar elektroenergetskog sektora i ukidanje obaveze pribavljanja energetske dozvole za izgradnju objekata namenjenih skladištenju energije.

Ipak, iako je osnovni zakonski temelj postavljen, razvoj regulative nije završen. Mnogi detalji i dalje čekaju dodatno uređivanje kroz podzakonske akte, tržišna pravila i praksu nadležnih institucija.

Jedno od ključnih pitanja odnosi se na priključenje storage sistema na elektroenergetsku mrežu. U zavisnosti od toga da li se skladište razvija kao samostalno postrojenje, deo solarne elektrane, vetroparka ili složenijeg hibridnog sistema, mogu se pojaviti različiti regulatorni i tehnički zahtevi. Kapacitet mreže, način priključenja i usklađenost sa pravilima operatora sistema predstavljaju važan segment svakog projekta.

Važan izazov predstavlja i tržišno učešće storage sistema. Jedan od glavnih razloga zbog kojih investitori ulažu u ove tehnologije jeste mogućnost ostvarivanja prihoda kroz trgovinu električnom energijom, balansiranje sistema i pružanje pomoćnih usluga. Međutim, pravila koja regulišu ove aktivnosti još se razvijaju, pa tržišni model projekta često postaje jednako važan kao i njegova tehnička rešenja.

Branko Živković kaže da postoji interesovanje među vlasnicima elektrana da ugrade ove sisteme za skladištenje energije jer im se više ne isplati da vraćaju struju u mrežu zbog negativnih cena, ali da odgovorni ne znaju na koji način to može da se uradi.

„Trenutno očekujemo da Elektrodistribucija Srbije razjasni proceduru priključenja – i za industrijske objekte sa postojećim solarnim elektranama koji žele da integrišu baterijska skladišta, i za nove projekte u kojima se solarna elektrana i baterija planiraju zajedno. U distribuciji ne postoje konkretni podzakonski akti i tehnička uputstva za izdavanje uslova kada su baterijska skladišta u pitanju, tako da ni sami zaposleni nemaju jasno definisanu proceduru po kojoj bi postupali“, kaže Živković.