Zašto se u Srbiji više isplate solarni paneli na kući nego na soliteru?

Stambene zajednice u Srbiji već pet godina mogu da steknu status kupca-proizvođača (prozjumera), što im omogućava da instaliraju zajedničku solarnu elektranu, proizvode električnu energiju za sopstvene potrebe i ostvare uštede na računima.

Iako zakonski okvir postoji od 2021. godine, broj prozjumerskih stambenih zajednica je i dalje izuzetno mali u poređenju sa porodičnim domaćinstvima i privredom.

U tri registra koji se vode kod Elektrodistribucije Srbije (EDS) do sada je registrovano nešto manje od 8.500 kupaca-proizvođača. Najviše ih je iz kategorije domaćinstava – 6.325, dok evidencija ostalih prozjumera – u koje pored privrede spadaju škole, univerziteti, udruženja, sportski centri, crkve i ostali – broji 2.050.

Treći registar koji se posebno vodi za stambene zajednice na spisku sadrži svega sedam zgrada, od ukupno 55.000 stambenih zajednica koliko ih je registrovano u Srbiji. Na njemu su tri stambene zajednice iz Beograda i po jedna iz Pančeva, Kragujevca, Niša i Subotice.

Programski direktor Centra za unapređenje životne sredine Vladan Šćekić za Biznis.rs kaže da je usvajanje seta zakona harmonizovanih sa zakonodavstvom Evropske unije omogućilo građanima da postanu aktivni akteri u elektroenergetskom sistemu Srbije.

Prema njegovoj oceni, individualna proizvodnja energije za sopstvene potrebe od sredine 2022. se pokazala kao relativno uspešan model kroz kupce-proizvođače u kategoriji domaćinstva i kategoriji ostali prozjumeri, gde spadaju različita pravna lica, od škola preko kompanija, čak do manastira.

Početne prepreke su prevaziđene nakon tri godine, pre svega usklađivanjem sa zakonima koji nisu iz oblasti energetike, a koji utiču na način obračuna električne energije. Međutim, već od 2027. dolazi do nove promene načina obračuna za domaćinstva koja će učiniti ulaganje manje isplativim i potencijalno usporiti dalji razvoj ovog segmenta građanske energije.

Kolektivna proizvodnja i upravljanje podbacili

Ipak, kako kaže Šćekić, u domenu kolektivne proizvodnje i upravljanja energijom zakonodavni okvir nije odgovorio na adekvatan način. Tome svedoči broj od samo sedam stambenih zajednica koje su stekle status-kupca proizvođača u celoj Srbiji.

„Ispostavilo se da je najveći problem način obračuna, koji je napravljen tako da se ukupno proizvedena energija tretira kao višak predat u distributivni sistem, čime su građani u stambenim zajednicama diskriminisani za svu energiju koju mogu da potroše u trenutku proizvodnje, iza brojila, i da se ta potrošena energija ne vidi na njihovom računu, kao što je slučaj kod domaćinstava u porodičnim kućama koja imaju status kupca-proizvođača”, objašnjava Šćekić.

To znači da postoji razlika u tome na koji način se proizvedena električna energija tretira u slučaju domaćinstava i kod stambenih zajednica.

Kod domaćinstava su solarni paneli kablom povezani direktno na unutrašnju instalaciju kuće, pre glavnog strujomera i proizvedena struje odmah snabdeva kućne uređaje dok strujomer miruje. Pošto kuća u tom trenutku nije povukla struju iz javne mreže, vlasnik kuće na kraju meseca uopšte ne plaća mrežarinu, takse i akcize jer je struju potrošio direktno „iza svog brojila”.

Međutim, u stambenoj zgradi, solarni paneli se nalaze na zajedničkom krovu. Stanovi imaju svoja pojedinačna brojila, a zgrada ima i jedno posebno brojilo za zajedničku struju (za lift i hodnike).

Zbog tehničkih i pravnih pravila u Srbiji, solarna elektrana na zgradi ne može fizički kablovima da se poveže direktno unutar svakog pojedinačnog stana (iza njihovih brojila). Umesto toga, svaki kWh koji solarni paneli na krovu zgrade proizvedu mora prvo da prođe kroz strujomer zgrade i ode „ispred brojila“, direktno u spoljnu distributivnu mrežu.

Zato se sva električna energija proizvedena na krovu zgrade u startu tretira kao višak predat u mrežu. Elektrodistribucija to obračunava kao da je stanar preuzeo struju iz mreže, pa mu na tu potrošnju obračunava i naplaćuje troškove pristupa distributivnom sistemu (mrežarinu), akcize i PDV. Na taj način su građani u stambenim zgradama finansijski diskriminisani u odnosu na vlasnike privatnih kuća.

Šćekić smatra da najavljene izmene Zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije predstavljaju priliku da se ova diskriminacija otkloni i uvede pravedniji način obračuna za domaćinstva u stambenim zajednicama.

Energetske zajednice još ne postoje

Programski direktor Centra za unapređenje životne sredine, međutim, ističe da postoji još jedan oblik organizovanja građana u proizvodnji i potrošnji električne energije koji predstavlja jedan od najpotentnijih alata za povećanje udela građana koji učestvuju u energetskoj tranziciji, a koji još nije zaživeo. Reč je o energetskim zajednicama.

On podseća da još ne postoji nijedna energetska zajednica, iako Zajednice obnovljivih izvora energije postoje u Zakonu o korišćenju obnovljivih izvora energije od 2021, kao i Energetske zajednice građana koje su uvedene u zakonodavstvo 2024. godine kroz Zakon o energetici.

Ovaj segment građanske energije je ostao potpuno nerazvijen usled nedostatka podzakonskih akata koji treba da definišu kako ove zajednice treba da rade u stvarnosti.

“Najavljene izmene zakona mogu da dodatno definišu neke od nedorečenih odredbi postojećeg, ali bez izrade podzakonskih akata i testiranja procedura i načina rada zajednica, energetske zajednice koje omogućavaju većem broju građana da se uključe u proizvodnju i upravljanje energijom za sopstvene potrebe, iako nemaju krov ili finansijska sredstva za izgradnju solarne elektrane, ostaju ‘zaključane’ do daljeg”, kaže sagovornik.

Šćekić smatra da je u ovih pet godina primene nove regulative moglo daleko više da se uradi, pre svega na ubrzavanju izdavanja dozvola za priključenje i pojednostavljivanju procedura, ispitivanju i testiranju stvarnih doprinosa kupaca-proizvođača koje imaju na elektrodistributivni sistem umesto stalnog ponavljanja da su oni problem.

On je izrazio nadu da će iskustvo iz prethodnih godina pomoći da sada, sa mogućnostima boljeg razumevanja uticaja distribuiranih izvora energije na elektrodistributivni sistem, možemo da krenemo ozbiljno da razmišljamo o stvaranju što snažnije energetske nezavisnosti kroz približavanje mesta proizvodnje i potrošnje energije – u porodičnim kućama, zgradama, institucijama, parkinzima – opcija je beskonačno.

U energetskim zajednicama mogu da učestvuju pojedinci, domaćinstva, pravna lica, javne i privatne institucije, lokalne samouprave, praktično skoro svi. Otvorenost članstva i pravo „jedan član – jedan glas“ bez obzira na tip člana, čini energetske zajednice demokratskim institucijama u kojima su svi ravnopravni.

Upravljanje solarnim elektranama u zajedničkom vlasništvu, elektranama kupaca-proizvođača, baterijama, elektro-punjačima, na različitim lokacijama, za potrebe članstva, čini energetske zajednice alatom za decentralizaciju proizvodnje energije.

Učešće građana je obeleženo i upotrebom naprednih uređaja za merenje električne energije, njihovom daljinskom i softverskom kontrolom, što utiče na dalju digitalizaciju elektroenergetskog sektora.

Šćekić navodi da ekonomski i finansijski efekti omogućavaju članovima zajednica da imaju manje račune za električnu energiju, dok solidarnim članovima (obično osobe iz ranjivih grupa) da deo energije dobiju besplatno kao važan aspekt podrške energetske zajednice onima kojima je to najpotrebnije u lokalnoj zajednici.

S obzirom na to da se proizvodnja i potrošnja članova uvek usklađuju radi boljeg iskorišćenja energije, posledično i elektrodistributivni sistem ima koristi od termičkog rasterećenja i povratnih tokova struje koji ne putuju na više naponske nivoe.

U Evropi postoji već više od 10.000 aktivnih energetskih zajednica, dok se u regionu ovaj koncept takođe širi. U Sloveniji energetske zajednice rade već tri godine rade, a u Hrvatskoj su počele poslednjih meseci.

Centar za unapređenje životne sredine i Energetska zadruga Elektropionir su registrovali pravno lice koje će biti nosilac prve energetske zajednice u Beogradu. Šćekić kaže da se sada čeka samo na podzakonske akte koji će im omogućiti sticanje statusa energetske zajednice.

Pročitajte i prvi deo našeg istraživanja: Solarni paneli koštaju do 30.000 evra i isplate se stanarima za šest godina