Žitelji glavnog grada decenijama gaje male bašte širom Beograda

Nakon Drugog svetskog rata industrijalizacija pokreće velike migracije iz sela u grad, a u Beogradu niču čitava nova naselja. Tek ponegde ostaju neizgrađene enklave, manje ili veće površine, koje nisu privedene prvobitnim urbanističkim namenama, i tu se spontano stvaraju neformalne baštenske zajednice, često i bez osnovne infrastrukture.

“Uporni žitelji glavnog grada decenijama su gajili svoje bašte sakrivene samoniklim šumicama i šikarama na Novom Beogradu, Karaburmi, Banjici, Košutnjaku, čak i na Velikom ratnom ostrvu koje je 2005. godine proglašeno za predeo izuzetnih odlika i spada u zaštićeno područje lokalnog značaja. Upravo na tom mestu već decenijama se nalazi spontano nastala neformalna baštenska zajednica čiji baštovani i baštovanke iz Zemuna prelaze čamcima na rečno ostrvo”, kaže za Biznis.rs predsednica udruženja Ekonaut Sabina Kerić, koja i sama ima jednu baštu u urbanom delu glavnog grada.

Prema istraživanjima Šumarskog fakulteta, procenjuje se da u Beogradu slične neformalne baštenske zajednice koriste površinu od bar 100 hektara, dodaje ona.

“Korisnici su lokalni stanovnici iz stambenih naselja u blizini ovih lokacija. Koriste ih bez nekih posebnih pravila, osim usmenih dogovora između članova ovih spontano nastalih zajednica koje nemaju nikakvu strukturu odlučivanja ili upravljanja, kao ni bilo kakve garancije da tu sutra neće nići neke nove zgrade ili celo naselje”, ističe naša sagovornica.  

U samom centru grada Sabina Kerić ima svoju baštu. U pitanju je edukativni urbani vrt koji je kreiran u okviru kreativnog huba i coworking prostora Nova Iskra Savamala, sa idejom da se praktično primene i promovišu principi pejzažnog uređenja koji neguje lokalni biodiverzitet i u skladu su sa principima održivosti i prilagođavanja klimatskim promenama.

“Vrt je formiran u okviru urbanog džepa od oko 250 kvadratnih metara, na delu padine Savskog amfiteatra, radi podsticanja saradnje sa pojedincima, inicijativama i organizacijama koje su spremne da u svom okruženju kreiraju slične urbane bašte ili da svoja iskustva u procesu kreiranja održivog koncepta života podele sa našom zajednicom. Na ovaj način želeli smo da napravimo praktičnu, lokalnu demonstraciju jednostavne činjenice da način na koji oblikujemo pejzaž, na mikro i makro nivou, utiče na različite faktore našeg životnog okruženja i da uz to nije potrebno mnogo kako bismo ga učinili lepšim i zdravijim kroz poboljšanje mikroklime i biodiverziteta”, kaže predsednica udruženja Ekonaut.

Osim evidentnih estetskih i ekoloških benefita, kao prostor za odmor, relaksaciju, boravak i obavljanje različitih aktivnosti, lokalnoj zajednici i sugrađanima njena bašta nudi još jedan važan segment – edukaciju.

“Ovu multifinkcionalnu baštu koristimo kao učionicu na otvorenom i svojevrsni amfiteatar za organizaciju predavanja u okviru programa koje razvijamo u oblasti urbanog baštovanstva i pčelarstva, prepoznavanja i upotrebe lekovitih biljaka, pripremu hrane i slično. Specifičan vrt je tu za sve zainteresovane koji doprinose održivosti i zdravijoj životnoj sredini”, navodi ona.

Trenutno u vrtu ima više od 60 različitih ukrasnih vrsta, od nekih mediteranskih poput ruzmarina, lavande, lovora ili žalfije, preko žbunastih i drvenastih – ruj, budleje, fotinije, kotonasteri, do nekoliko vrsta ukrasnih trava kao što su pampas trava, miškantusi i penisetumi.

Šta su gradske baštenske zajednice?

Gradske baštenske zajednice su otvorene isparcelisane površine sa pratećom infrastrukturom, u okviru centralnog gradskog tkiva ili na periferiji grada, na javnom ili privatnom zemljištu, gde se pojedinci ili grupe bave uzgojem biljaka po sopstvenom izboru.

“Ovakve bašte postoje u većini evropskih gradova, a spektar namene kreće se od humano-socijalnih programa poput fizičke i socijalne rehabilitacije, pa do mogućnosti za rad i zapošljavanje ekonomski ugroženijih slojeva gradskog stanovništva, animacije građana u trećem dobu i otvaranja mogućnosti za bavljenje zdravim hobijima u oblasti hortikulture, vrtlarstva i povrtarstva. Ovakva mesta neretko imaju i istorijsku i kulturnu vrednost zbog kojih postaju mesta izletišta u prirodu sa dodatnim sadržajima”, objašnjava Kerić.

U formalnim, organizovanim baštenskim zajednicama postoje konkursi za slobodne parcele svake sezone. Kako kaže naša sagovornica, građani se prijavljuju za individualne parcele koje onda koriste narednih godinu dana ili više. Obično se plaća neka vrsta takse ili zakupnine, a u nekim gradovima je ovaj hobi toliko popularan da se godinama čeka na slobodnu parcelu.

Udruženje Ekonaut već godinama radi na predstavljanju i istraživanju koncepta baštenskih zajednica. Na njihovom sajtu objavljen je javni poziv kako bi se građani uključili u mapiranje potencijalnih prostora za baštenske zajednice na teritoriji Beograda.

“To mogu da budu javne ili privatne površine koje građani već koriste za uzgajanje biljaka ili pčelarstvo, kao i lokacije koje imaju potencijal da se koriste na ovaj način, a trenutno su zapuštene ili neuređene”, dodaje predsednica ovog udruženja.

Korisnici moraju da poštuju pravila

U gradskim baštama postoje manje-više ustaljena nepisana pravila. Uglavnom se sade i seju samo jednogodišnje ili dvogodišnje kulture na inidividualnim parcelama, najčeće se ne dozvoljava sadnja višegodišnjih drvenastih ili žbunastih vrsta, kao ni invazivnih, dok se na kolektivnim parcelama mogu saditi i višegodišnje.

“Otpad ne sme nepravilno da se odlaže. Organski se najčeće kompostira, a neorganski odvaja i reciklira. Na parcelama mogu da se postavljaju samo montažni, prizemni objekti malih površina radi ostavljanja alata i zaklona od nevremena, dok neodržavanje i zapuštanje parcele od strane korisnika povlači isključivanje iz baštenske zajednice i gubitak prava na parcelu”, ističe naša sagovornica.

Korisnici u ovakvim zajednicama plaćaju neku vrstu najma ili takse za korišćenje koje zatim formiraju zajednički budžet za tekuća plaćanja troškova zajednice. Oni često po dogovoru razmenjuju svoje “proizvode” ili dele sa drugim članovima. Neke baštenske zajednice se organizuju tako što svoje plodove doniraju školskim ili nekim drugim javnim kuhinjama, pa time dobijaju i socijalno odgovoran karater.