Američki javni dug premašio 40 biliona dolara

Bruto javni dug Sjedinjenih Američkih Država prvi put je premašio 40 biliona dolara, dostigavši nivo koji predstavlja novi znak upozorenja za ekonomiju čija je fiskalna pozicija već godinama pod pritiskom.

SAD će samo tokom ove godine, prema trenutnim projekcijama, pozajmiti više od dva biliona dolara kako bi finansirale postojeće obaveze, uključujući povećane vojne izdatke povezane sa ratom u Iranu, socijalne programe i poreske olakšice koje su republikanci usvojili 2025. godine, piše New York Times.

Poseban problem predstavlja rast troškova servisiranja duga: kamate sada čine približno polovinu ovogodišnjeg budžetskog manjka.

Pitanje da li je ovakav nivo zaduženosti neodrživ fiskalni problem ili posledica izuzetne snage američke ekonomije i dalje deli ekonomiste. SAD i dalje imaju najveću ekonomiju sveta, a američke državne obveznice predstavljaju najdublje i najlikvidnije tržište državnog duga na svetu.

Međutim, dugoročni rizik raste ukoliko investitori počnu da zahtevaju sve veću premiju za držanje američkih obveznica. To bi značilo više kamatne stope za državu, ali i skuplje finansiranje za kompanije i domaćinstva, uz potencijalno slabljenje poverenja u dolar kao globalnu rezervnu valutu.

Fiskalni problem nije proizvod samo jedne administracije. I republikanci i demokrate doprineli su višedecenijskom rastu američkog duga, kroz povećanje troškova zdravstvenih i socijalnih programa, fiskalne podsticaje, pomoć tokom kriza, finansiranje državnih institucija i vojne izdatke. Donald Tramp (Donald Trump) je još tokom prve predsedničke kampanje 2016. obećavao da će za osam godina eliminisati javni dug zahvaljujući novim trgovinskim sporazumima i ubrzanom ekonomskom rastu. Umesto toga, dug se od tada približno udvostručio.

Ni u drugom mandatu administracija nije uspela da sprovede ključne mere koje je najavljivala za smanjenje deficita.

Odeljenje za efikasnost državne uprave, famozni DOGE (Department of Government Efficiency), koji je u početku predvodio milijarder Ilon Mask (Elon Musk), najavljivao je uštede od jednog biliona dolara, ali prema sopstvenim tvrdnjama do sada je ostvario nešto više od 200 milijardi dolara ušteda. Kancelarija za odgovornost državne uprave (Government Accountability Office) je ovog meseca ocenila da procene te institucije nisu dovoljno pouzdane ni transparentne.

Istovremeno, plan povećanja prihoda putem široko uvedenih carina pretrpeo je udar nakon odluke Vrhovnog suda da su neke od tih tarifa bile nezakonite, zbog čega će savezna vlada morati da vrati kompanijama više od 160 milijardi dolara naplaćenih carina.

Ministar finansija Skot Besent (Scott Bessent), koji je postavio cilj da se budžetski deficit smanji na oko tri procenta BDP-a do 2028. godine, sa više od šest odsto kada je Tramp preuzeo funkciju, prošle nedelje je priznao da se deficit ove godine kreće u suprotnom smeru. Kao jedan od razloga naveo je povećane vojne izdatke zbog rata sa Iranom, dok su povraćaji carina poništili deo prethodno ostvarenog napretka. Istovremeno, rat je povećao cene energije u SAD, što predstavlja dodatno opterećenje za ekonomsku aktivnost i smanjuje prostor za ubrzanje rasta koji bi mogao da donese veće poreske prihode.

Na deficit utiču i poreske promene usvojene prošle godine. Besent je posebno ukazao na odredbe koje kompanijama omogućavaju da odmah odbiju troškove izgradnje fabrika i kupovine opreme. Te mere samo ove godine mogle bi da smanje prihode budžeta za oko 100 milijardi dolara, piše NYT. Administracija, međutim, tvrdi da takav trošak predstavlja ulaganje u budući proizvodni kapacitet, koji bi trebalo da generiše veći privredni rast i poreske prihode u narednim godinama.

Finansijska tržišta, međutim, pokazuju sve manje tolerancije prema ovoj fiskalnoj putanji. Prinos na 30-godišnje američke državne obveznice ove nedelje je dostigao najviši nivo za gotovo dve decenije, što znači da investitori traže veću naknadu za preuzimanje dugoročnog rizika.

Viši prinosi direktno povećavaju troškove finansiranja američke vlade, ali se kroz tržište obveznica preliva i na hipotekarne kredite, korporativno zaduživanje i druge oblike finansiranja. Time se fiskalni problem pretvara u širi makroekonomski problem.

Posebno je značajna činjenica da se rast prinosa na dugoročne obveznice događa u trenutku kada američka vlada već mora da refinansira ogromnu količinu postojećeg duga. Što su kamatne stope više, to je veći deo budžeta koji odlazi na servisiranje prethodnog zaduživanja, a manje novca ostaje za druge državne funkcije. Time nastaje potencijalno negativna spirala: veći dug povećava kamatne rashode, veći kamatni rashodi povećavaju deficit, a veći deficit zahteva novo zaduživanje.

Zabrinutost postoji i zbog buduće politike Federalnih rezervi.

Centralna banka trenutno poseduje oko 6,8 biliona dolara državnih obveznica i hipotekarnih hartija. Novi predsednik Feda Kevin Vorš (Kevin M. Warsh) postavio je smanjenje tog portfelja među prioritete, iako konkretan plan još nije predstavljen. Ako bi smanjivanje bilansa bilo ograničeno na promenu strukture portfelja, sa većim udelom kratkoročnih hartija, posledice bi mogle biti relativno male. Međutim, eventualna velika direktna prodaja dugoročnih obveznica mogla bi dodatno povećati ponudu na tržištu upravo u trenutku kada privatni investitori već zahtevaju veće prinose.

Istovremeno, američko tržište državnih obveznica i dalje ima ogromnu strukturnu prednost. Nijedno drugo tržište ne nudi kombinaciju obima, likvidnosti i globalnog značaja kakvu imaju američke državne hartije, zbog čega investitori i dalje imaju snažne razloge da ih drže. Upravo zato rast prinosa zasad ne predstavlja krizu finansiranja SAD, već pre svega signal da tržište počinje da zahteva veću cenu za apsorbovanje rastuće ponude državnog duga.

Suštinski problem, međutim, leži u strukturi američkog budžeta. Rashodi za socijalno i zdravstveno osiguranje, zajedno sa kamatama na javni dug, nastavljaju da rastu i predstavljaju najveće stavke federalnih rashoda koje je politički izuzetno teško smanjiti. Istovremeno, povećanje poreza ostaje politički teško prihvatljivo, posebno uoči izbora. Zbog toga je prostor za brzo fiskalno prilagođavanje veoma ograničen, čak i ako bi se politički konsenzus o potrebi smanjenja deficita konačno pojavio.

Za finansijska tržišta zato više nije ključno samo pitanje koliki je američki dug, već kojom brzinom raste, koliko košta njegovo servisiranje i koliko dugo investitori mogu da apsorbuju nove emisije po sadašnjim prinosima.

Prelazak granice od 40 biliona dolara sam po sebi ne predstavlja trenutak kada američke finansije postaju neodržive, ali predstavlja važan psihološki i fiskalni prag.

Ukoliko visoki kamatni rashodi nastave da povećavaju deficit brže nego što nominalni rast ekonomije povećava poresku osnovicu, SAD bi mogle da uđu u period u kojem sve veći deo novih zaduživanja služi za finansiranje prethodnog duga, umesto za finansiranje novih javnih investicija. To je upravo dinamika koja dugoročno predstavlja najveći rizik za održivost američkih javnih finansija.