Dekarbonizacija EPS-a ključno pitanje energetske tranzicije

U prethodnom periodu u Srbiji su postavljeni neki od važnih preduslova za sprovođenje energetske tranzicije. Usvojeni su strateški dokumenti, razvijan je regulatorni okvir i uvedeni su novi modeli koji treba da omoguće veće učešće obnovljivih izvora energije (OIE). Uspostavljen je aukcijski model za podsticanje velikih OIE projekata, uveden je institut kupca-proizvođača, dok se regulatorni okvir sada dodatno razvija kroz koncept aktivnog kupca. Zahvaljujući tome, obnovljivi izvori energije više nisu samo tema budućnosti već konkretni projekti koji se razvijaju, grade i priključuju na sistem. Istovremeno, raste interesovanje građana, privrede i industrije da aktivnije učestvuju u proizvodnji i upravljanju sopstvenom potrošnjom energije.

Ovo je trenutno stanje energetske tranzicije u kojoj se nalazi Srbija iz ugla docentkinje Elektrotehničkog fakulteta Univerziteta u Beogradu Jelene Stojaković Terzić sa kojom smo za Biznis.rs razgovarali o tome šta su sledeći koraci u ovom procesu, kako je zamišljen status aktivnog kupca za privredu, na koji način regulativa može da prati razvoj tehnologije, kao i kako će se država nositi sa dekarbonizacijom i nekonkurentnošću na evropskom tržištu.

– U narednoj fazi biće važno da se strateški ciljevi, regulatorna rešenja, planovi operatora sistema i konkretne investicije bolje usklade, kako bi razvoj novih kapaciteta pratio i razvoj mreže i tržišta. Tranzicija nije samo izgradnja novih elektrana, već i razvoj mreže, fleksibilnosti, skladišta energije, digitalizacije i jasnih pravila za sve učesnike.

Zato bih rekla da Srbija nije više na samom početku, ali još uvek nije ni u fazi potpuno zrele transformacije sistema. Sada ulazimo u zahtevniju fazu u kojoj će ključni izazov biti da se novi kapaciteti integrišu na siguran, efikasan i ekonomski održiv način. Iako je Srbija u energetsku tranziciju ušla kasnije u odnosu na neke evropske zemlje, to ne mora nužno da bude nedostatak. Naprotiv, može biti i prednost ako iskoristimo njihova iskustva, preuzmemo dobra rešenja i izbegnemo greške koje su se već pokazale kao skupe ili neefikasne.

U kojoj oblasti razvoja je Srbija napravila najveći napredak? Sa jedne strane imamo velike investitore koji su već izgradili brojne kapacitete i ta električna energija je delimično predmet otkupa EPS-a, a delimično se komercijalno prodaje. Sa druge strane imamo prozjumere, odnosno male kupce-proizvođače koji su u sistemu zasada samo proizvođači i potrošači, a imamo najavu ulaska aktivnih kupaca, odnosno velikih privrednih i industrijskih subjekata koji planiraju izgradnju kapaciteta na OIE?

– Napredak je napravljen u segmentu velikih projekata obnovljivih izvora energije, posebno vetroelektrana i solarnih elektrana. U tom delu već postoje investitori, razvijeni projekti, sprovedena dva kruga aukcija i sve veće interesovanje tržišta. Važan pomak je i uvođenje aukcijskog modela, kroz koji se novi kapaciteti sve više razvijaju na tržišnjiim osnovama, a ne samo kroz klasične podsticaje.

Ipak, interesovanje investitora u velikoj meri zavisi od toga da li su pravila jasna, rokovi predvidivi, a procedure sprovodive u praksi. Zato regulatorne promene koje mogu usporiti ili odložiti razvoj novih projekata treba pažljivo odmeriti i jasno komunicirati, kako bi se očuvali i tehnička sigurnost sistema i poverenje investitora u dalji razvoj obnovljivih izvora energije.

Kod kupaca-proizvođača, odnosno prozjumera, takođe je napravljen važan iskorak, ali i dalje postoji značajan prostor za razvoj, naročito u poređenju sa nekim zemljama regiona i EU. Njihov značaj nije samo u proizvedenoj energiji, već i u tome što građani i mala privreda postaju aktivni učesnici energetskog sistema.

Posebno važan naredni korak je koncept aktivnog kupca. Izmenama Uredbe o uslovima isporuke i snabdevanja električnom energijom dodatno su precizirani elementi ovog modela, što je važno za njegovu praktičnu primenu. Aktivni kupac otvara prostor da veći privredni i industrijski subjekti, posebno oni sa elektranama iznad 150 kW, proizvode energiju za sopstvene potrebe, upravljaju potrošnjom i eventualne viškove plasiraju u sistem u skladu sa propisanim pravilima.

Dve kineske kompanije nedavno su najavile izgradnju dve solarne elekrtrane po Uredbi koju pominjete. Kako ocenjujete proceduru za aktivne kupce u Srbiji? Kakvi su uslovi da što više kompanija koje posluju u Srbiji postanu aktivni kupci i da li treba nešto da naučimo od Kineza koji su prvi podneli zahteve?

– Aktivni kupac je institut koji je prepoznat Zakonom o energetici, a dodatno razrađen Uredbom o uslovima isporuke i snabdevanja električnom energijom. Suština je da krajnji kupac pored potrošnje može da proizvodi električnu energiju, skladišti je i upravlja svojom potrošnjom, a eventualne viškove električne energije plasira na tržište, samostalno ili preko agregatora, u skladu sa propisanim pravilima. Posebno je važno to što se ovim modelom podstiče proizvodnja na mestu potrošnje. To je povoljno za elektroenergetski sistem jer se energija proizvodi tamo gde se i troši, čime se mogu smanjiti opterećenja mreže i potreba za prenosom energije na veće udaljenosti.

Da bi ovaj model zaživeo u praksi, važno je da procedure budu jasne, rokovi predvidivi, a odnos aktivnog kupca sa snabdevačem, operatorom sistema i agregatorom precizno uređen.

Kada je reč o kineskim kompanijama koje su prve najavile projekte po ovom modelu, to bih pre svega posmatrala kao signal da ozbiljni investitori brzo reaguju kada prepoznaju jasnu poslovnu logiku i regulatornu mogućnost.

Kada je reč o prozjumerima, koliko ih imamo do sada i kolike kapacitete su instalirali? Ovo je poslednja godina kada važi neto merenje, možete li da uporedite isplativost po tom i po modelu koji će važiti od sledeće godine, a reč je o neto obračunu?

– Prema podacima Elektrodistribucije Srbije (EDS) sa početka juna, u Srbiji je bilo ukupno oko 7.300 kupaca-proizvođača ukupne instalisane snage oko 142,7 MW. Od toga je oko 5.400 domaćinstava sa snagom od oko 46 MW, dok je u kategoriji ostalih kupaca oko 1.900 korisnika, sa snagom od oko 96,7 MW. Domaćinstva su, dakle, brojnija, ali veći deo kapaciteta dolazi iz kategorije ostalih kupaca, jer su njihovi sistemi po pravilu veći. Samo sedam registrovanih stambenih zajednica pokazuje da ovaj model u kolektivnom stanovanju još nije zaživeo, iako tu postoji značajan potencijal.

Neto merenje je za domaćinstva povoljniji model, jer se višak proizvedene energije može koristiti kao energetski kredit za kasniju potrošnju. Kod neto obračuna posebno se vrednuje energija koja se predaje u mrežu, a posebno energija koja se preuzima iz mreže, zbog čega će u budućnosti još važnije biti dobro usklađivanje proizvodnje i potrošnje.

Kada se govori o povraćaju investicije, ključno je da elektrana bude optimalno dimenzionisana u odnosu na sopstvenu potrošnju. Ako je predimenzionisana, pa se značajan deo energije predaje u mrežu kao višak bez nadoknade, isplativost investicije se smanjuje. U praksi period povraćaja može značajno da varira. Kod većih potrošača koji često prelaze u crvenu zonu, povraćaj investicije može biti svega nekoliko godina. Sa druge strane, kod prosečne potrošnje period povraćaja može biti značajnu duži, i blizu deset godina.

Kada govorimo o svim novim kapacitetima moramo da imamo u vidu i prenosni sistem i elektroenergetski sistem u celini, jer se sa sve više izvora na OIE menjaju i potrebe samog sistema koji mora da bude fleksibilniji i “pametniji”?

– Sistem može da prihvati značajno veći udeo obnovljivih izvora, ali uz dodatna ulaganja i promene u načinu planiranja i upravljanja. Sa rastom solara, vetroelektrana i prozjumera dobijamo promenljiviju proizvodnju i sve više dvosmernih tokova energije, posebno u distributivnoj mreži. Zato sistem mora postati fleksibilniji, digitalizovaniji i bolje opremljen za praćenje stanja u realnom vremenu.

Srbija u tom smislu ima određene prednosti. Pre svega, ima dobre interkonekcije sa susednim sistemima, što je važno za sigurnost rada i regionalnu razmenu energije. Takođe, reverzibilna hidroelektrana Bajina Bašta već predstavlja jedan od najvažnijih izvora fleksibilnosti u našem sistemu, a najavljena RHE Bistrica mogla bi da ima veoma značajnu ulogu u integraciji većeg udela obnovljivih izvora energije.

Međutim, fleksibilnost neće moći da se zasniva samo na velikim hidroenergetskim objektima. Potrebni su i razvoj mreže, skladišta energije, upravljanje potrošnjom, agregatori, pametna brojila, bolje prognoze proizvodnje i potrošnje, kao i tržišni mehanizmi koji vrednuju fleksibilnost.

Svedoci smo da je nizom nedavnih odluka država praktično demotivisala nove kapacitete. Poslednja u nizu je praktično embargo na nove studije priključenja do 2029. godine. Pre toga je EDS objavio da je privremeno obustavljeno priključenje novih elektrana na sistem, a sve elektrane kapaciteta većeg od 10,8 KW moraju sada da ishoduju lokacijske uslove kao kod izgradnje bilo kog drugog objekta. Da li ovo treba da shvatimo kao da već imamo previše objekata na OIE, pa tempo mora da se smanji, ili je nešto drugo u pitanju?

– Ne bih rekla da Srbija ima previše obnovljivih izvora energije. Naprotiv, u odnosu na ciljeve koje smo postavili i na iskustva zemalja koje su dalje odmakle u energetskoj tranziciji, prostora za razvoj OIE i dalje ima mnogo. Problem nije u tome što imamo previše solarnih i vetroelektrana, već u tome što razvoj novih kapaciteta mora biti bolje usklađen sa razvojem mreže, fleksibilnosti, regulative i tržišnih pravila.

Nedavne odluke pokazuju koliko je važno da se razvoj novih kapaciteta planira zajedno sa razvojem mreže i potrebama sistema. Razumljivo je da tehnička sigurnost sistema mora biti prioritet, ali je jednako važno da se mere koje utiču na investicije jasno obrazlože, vremenski ograniče i prate konkretnim planom daljeg razvoja mreže. U suprotnom, postoji rizik da se uspori razvoj projekata koji su potrebni za energetsku tranziciju i dugoročnu sigurnost snabdevanja.

Zato ove odluke ne bih tumačila kao znak da treba „prikočiti“ sa obnovljivim izvorima, već kao upozorenje da se tranzicija ne može voditi parcijalno. Ako želimo više solarnih i vetroelektrana, moramo istovremeno razvijati prenosnu i distributivnu mrežu, skladišta energije, balansiranje, fleksibilnu potrošnju i jasna pravila odgovornosti za odstupanja. Samo tako se novi kapaciteti mogu integrisati na siguran i održiv način.

EPS je praktično obustavio izvoz električne energije jer je domaća struja postala nekonkurentna zbog CBAM taksi, iako u tom miksu postoje i količine koje potiču iz OIE. Da li i to može biti jedan od razloga za poslednje odluke koje demotivišu ili čak ograničavaju razvoj kapaciteta na OIE?

– CBAM ne bi trebalo posmatrati kao razlog za usporavanje razvoja obnovljivih izvora energije. Naprotiv, on dodatno pokazuje zašto je Srbiji potrebna brža i planska dekarbonizacija elektroenergetskog sektora. Ako proizvodnja električne energije iz uglja postaje manje konkurentna pri izvozu na tržište EU, logičan odgovor nije zaustavljanje novih čistih kapaciteta, već povećanje udela niskougljenične proizvodnje.

Međutim, CBAM može indirektno uticati i na ekonomiku novih OIE projekata. Prvi kvartal 2026. godine pokazao je da, kada je izvoz električne energije ograničen ili ekonomski manje isplativ, veće količine energije ostaju na domaćem tržištu. To može oboriti cene na SEEPEX-u, što nije povoljan signal za investitore koji projekte razvijaju na tržišnim osnovama, bez garantovanog otkupa ili podsticaja. Niže i neizvesnije tržišne cene smanjuju atraktivnost “merchant OIE projekata”.

Kakva bi bila Vaša generalna ocena dosadašnje energetske transformacije u Srbiji i šta bi trebalo da budu sledeći koraci?

– Moja opšta ocena je da Srbija ima pokrenutu energetsku tranziciju, ali još uvek nema dovoljno usklađen i operativan model njenog sprovođenja. Imamo ciljeve, investitorski interes i prve rezultate i to su važni prvi koraci, ali je naredna faza posebno zahtevna, jer podrazumeva da se novi kapaciteti, mreža, tržište i regulativa razvijaju usklađeno.

Sledeći koraci bi trebalo da budu vrlo konkretni: ubrzati razvoj prenosne i distributivne mreže, fleksibilnost sistema, digitalizacije i jasnih tržišnih pravila. Paralelno sa tim, potreban je postepen i realan pristup dekarbonizaciji proizvodnje, uz očuvanje sigurnosti snabdevanja. Ključno je da se energetska tranzicija vodi kao povezan proces u kojem se istovremeno sagledavaju tehnički, ekonomski, regulatorni i društveni aspekti. Takođe, važno je da se građanima i privredi objasni šta tranzicija znači.

Energetsku tranziciju ne treba posmatrati samo kao obavezu prema EU ili kao ekološku temu. Ona je pitanje dugoročne energetske bezbednosti, konkurentnosti privrede i kvaliteta života građana. Ako je sprovedemo planski može doneti nove investicije, čistiju proizvodnju, manju zavisnost od uvoza, moderniju mrežu i aktivniju ulogu građana i privrede. Ako je budemo sprovodili stihijski, rizikujemo zastoje, veće troškove i gubitak poverenja.

Autor: Jelena Stjepanović

Ceo tekst čitajte u majskom broju štampanog izdanja Biznis.rs