Srbija mora da poveća domaću dodatu vrednost

Dosadašnji model rasta Srbije, zasnovan na prilivu stranih direktnih investicija, izvozu baziranom na troškovnoj konkurentnosti i snažnom rastu industrijske proizvodnje dao je značajne rezultate. U prethodnoj deceniji ostvaren je stabilan rast, značajno je povećan izvoz, a industrijska baza proširena. Međutim, sve je očiglednije da takav model ima svoja ograničenja, pre svega u pogledu produktivnosti, nivoa domaće dodatne vrednosti i otpornosti na spoljne šokove. Produktivnost rada i dalje značajno zaostaje za prosekom Evropske unije, dok se veliki deo izvoza oslanja na uvoz komponenti i radno intenzivne faze proizvodnje, što ograničava dugoročne efekte na rast i zarade.

Ovako Jelena Vasić, rukovodilac Centra za strateške analize, analitiku, planiranje i publikacije Privredne komore Srbije (PKS), ocenjuje trenutak u kojem se trenutno nalazi srpska privreda. U razgovoru za Biznis.rs ona govori o novim perspektivama za rast, potencijalima za izvoz, razvojnim šansama, zaokretu koji moramo da napravimo ka inovacijama, ali i tome kako da povećamo privatne domaće investicije.

Izvoz Srbije je na uzlaznoj putanji, ali raste i uvoz, zbog čega se pokrivenost uvoza izvozom dosta dugo kreće između 75 i 80 odsto. Kako Srbija može da iskoristi izvozne perspektive i poveća razmenu sa inostranstvom u svoju korist?

– Izvoz robe i usluga iz Srbije već duži niz godina beleži snažan i relativno stabilan rast – sa oko 5,3 milijarde evra 2005. godine na skoro 48 milijardi evra u 2025. To jasno ukazuje ne samo na jačanje izvoznog kapaciteta, već i na činjenicu da je Srbija danas znatno više integrisana u međunarodne ekonomske tokove nego ranije. Istovremeno raste i uvoz koji je u istom periodu dostigao više od 51 milijarde evra, pa se jaz između izvoza i uvoza i dalje održava. Pokrivenost uvoza izvozom, ako posmatramo robu i usluge, dostigla je prošle godine 92 odsto, dok je u robnoj razmeni iznosila oko 79 procenata, što u velikoj meri odražava strukturu naše ekonomije u kojoj je značajan deo izvoza zasnovan na uvoznim komponentama i energentima.

Za razliku od robne razmene, sektor usluga beleži potpuno drugačiji trend. U relativno kratkom periodu dolazi do prelaska iz deficita od 245 miliona evra 2007. godine u stabilan suficit koji u 2025. prelazi 2,3 milijarde evra. Upravo u ovom segmentu vidi se kvalitativna promena strukture spoljne trgovine. Rast izvoza usluga, posebno u oblastima ICT i poslovnih usluga, postao je važan amortizer ukupnog spoljnotrgovinskog deficita i jedan od ključnih oslonaca spoljne pozicije Srbije.

Ono što lično smatram posebno važnim indikatorom jeste stepen otvorenosti ekonomije, odnosno odnos izvoza i uvoza prema BDP-u. Srbija je u tom pogledu napravila veliki iskorak, sa oko 65 odsto 2005. godine na više od 110 odsto u poslednjim godinama. U takvom kontekstu ohrabruje činjenica da izvoz u poslednjim godinama raste nešto dinamičnije uz snažan oporavak nakon 2021. godine i relativno stabilne stope rasta. Podaci za prva dva meseca ove godine dodatno ukazuju na blago poboljšanje. Pokrivenost uvoza izvozom dostigla je 97 odsto u razmeni robe i usluga, odnosno 85 procenata u robnoj razmeni, uz brži rast izvoza i smanjenje deficita. Istovremeno, kod usluga se nastavlja pozitivan trend, uz veći suficit koji iznosi 547 miliona evra.

Ipak, i pored ovih ohrabrujućih kratkoročnih kretanja suštinsko pitanje ostaje struktura tog rasta. Za trajnije unapređenje odnosa između izvoza i uvoza ključno je povećanje domaće dodate vrednosti, jačanje domaćih dobavljačkih lanaca i smanjenje uvozne zavisnosti u proizvodnji namenjenoj izvozu. Upravo u tome leži naredna faza razvoja spoljne trgovine Srbije.

Kada se pogleda izvozna struktura dominantni su proizvodi rudarstva i automobilske industrije. Da li su ovi trendovi održivi i šta je potrebno da se Srbija uključi u izvoz i sa nekim proizvodima i/ili uslugama koji nose inovativnu crtu i sa kojima bi mogla da se pozicionira na regionalnom i evropskom tržištu?

– Struktura izvoza Srbije u velikoj meri odražava industrijsku bazu koja je razvijana u prethodnoj deceniji, pa su proizvodi rudarstva i automobilske industrije danas među dominantnim izvoznim kategorijama. Oni jesu važni i u značajnoj meri doprinose ukupnom izvozu, ali istovremeno nose i određene rizike, pre svega zbog volatilnosti cena sirovina, cikličnosti tražnje i zavisnosti od globalnih lanaca dobavljača i investicionih odluka velikih kompanija.

Srbija je duboko integrisana u evropske proizvodne lance, posebno kroz saradnju sa Nemačkom kao najvažnijim partnerom. Međutim, ta integracija je u velikoj meri zasnovana na proizvodnji komponenti i poluproizvoda, naročito u sektoru mobilnosti, gde dominiraju kablovski sistemi, delovi za motore i druga oprema koja se dalje ugrađuje u finalne proizvode u inostranstvu. To potvrđuje da je Srbija pozicionirana kao deo proizvodne baze, a manje kao izvoznik finalnih proizvoda visoke dodate vrednosti. Sličan zaključak nalazimo i kada se posmatra šira struktura izvoza, gde dominiraju proizvodi poput motornih vozila, metala, električne opreme i proizvoda od gume i plastike, uz značajno učešće sirovina i poluprerađenih proizvoda. To ukazuje da se najveći deo naše proizvodnje i dalje odvija u ranijim fazama lanaca vrednosti, gde je prostor za generisanje veće dodatne vrednosti nedovoljno iskorišćen, što potvrđuju i nalazi Izveštaja o industrijskom razvoju za 2026 UNCTAD (Industrial Development Report 2026) za zemlje u kategoriji višeg srednjeg dohotka.

U tom smislu, ovakva struktura može biti održiva u srednjem roku, ali dugoročno nije dovoljna za stabilan i ubrzan rast. Ključni izazov je povećanje učešća proizvoda i usluga sa većom dodatom vrednošću, odnosno onih koji su zasnovani na znanju, inovacijama i sopstvenim razvojnim kapacitetima. Da bi se Srbija snažnije pozicionirala na regionalnom i evropskom tržištu potrebno je sistemski podsticati razvoj proizvoda koji zahtevaju napredne tehnologije, ali i bolje iskoristiti postojeću industrijsku bazu kroz njenu tehnološku nadogradnju. Investicije iz razvijenih evropskih privreda, naročito iz Nemačke, Austrije, Italije, imaju važnu ulogu u prenosu tehnologija, rastu produktivnosti i razvoju domaćih dobavljača, što predstavlja dobru osnovu za prelazak ka složenijim i inovativnijim proizvodima.

To podrazumeva veća ulaganja u istraživanje i razvoj, jače povezivanje privrede i nauke, ali i stvaranje podsticajnog poslovnog okruženja koje ohrabruje domaće kompanije da razvijaju sopstvene proizvode i brendove. Posebno je važno jačanje domaćih dobavljačkih lanaca i njihovo dublje uključivanje u međunarodne proizvodne mreže, jer upravo tu leži prostor za rast domaće dodatne vrednosti. Paralelno, sektor usluga, koji već pokazuje visoku konkurentnost, posebno u oblasti ICT i poslovnih usluga, može biti jedan od ključnih nosilaca inovativnog izvoza u narednom periodu.

Šta o srpskoj privredi govori struktura uvoza?

– Struktura uvoza Srbije pokazuje da dominiraju energenti i farmaceutski proizvodi, ali i šira grupa industrijskih i intermedijarnih dobara. Posmatrano po proizvodima, najveće učešće imaju mašine i transportni uređaji sa oko 25 odsto ukupnog uvoza, zatim hemijski proizvodi sa oko 14 procenata, kao i proizvodi svrstani po materijalu sa oko 17 odsto. Mineralna goriva učestvuju sa oko 10,5 odsto, ali i dalje imaju ključni uticaj na ukupni deficit koji u ovom segmentu prelazi 3,1 milijardu evra, a predstavljaju jednu od najvolatilnijih, ali strateški najvažnijih kategorija. Kada se ove kategorije posmatraju zajedno, jasno je da čine više od polovine ukupnog uvoza, što ukazuje na snažnu zavisnost proizvodnog sistema od uvoznih sirovina, energije i opreme.

Ukupan robni uvoz u 2025. godini dostigao je oko 41,9 milijardi evra, uz rast od 7,2 odsto u odnosu na prethodnu godinu, što potvrđuje kontinuiranu zavisnost privrede od uvoznih inputa. Istovremeno, podaci po proizvodnom principu pokazuju da se najveći deo uvoza odnosi na prerađivačku industriju, koja kontinuirano učestvuje sa dominantnim udelom u ukupnom uvozu, uz značajno učešće rudarstva i energetike. To potvrđuje da je domaća privreda u velikoj meri oslonjena na uvoz opreme, sirovina i repromaterijala, što je karakteristično za ekonomije koje su snažno integrisane u međunarodne proizvodne lance.

Posebno je značajno da u okviru hemijskih proizvoda uvoz farmaceutskih proizvoda dostiže skoro dve milijarde evra, uz rast veći od 20 odsto, što potvrđuje visok nivo tehnološke zavisnosti u ovom segmentu. Istovremeno, uvoz mašina i opreme premašuje 10 milijardi evra i jasno pokazuje da se rast industrije i izvoza u velikoj meri oslanja na uvoznu komponentu. Ovakvu strukturu dodatno potvrđuju i nalazi redovne kvartalne ankete privrede Privredne komore Srbije, prema kojima čak 68 odsto uvoznika navodi da se proizvodi koje uvoze uopšte ne proizvode na domaćem tržištu. Kao ključni razlozi izdvajaju se nepostojanje adekvatnih supstituta, neadekvatan kvalitet domaće ponude, viša cena domaćih proizvoda, ali i ugovorne obaveze sa inostranim partnerima koje unapred određuju dobavljače. To jasno ukazuje da prostor za supstituciju uvoza postoji, ali da je ograničen ne samo proizvodnim kapacitetima, već i konkurentnošću domaće ponude.

U poslednje vreme se dosta govori o tome da je trenutni privredni model doživeo svoje limite i da bi Srbija trebalo da se okrene nekim novim izvorima rasta. Koji bi to izvori bili?

– Ovaj izazov nije specifičan samo za Srbiju. I u Evropskoj uniji, ali i širem regionu Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope, sve je izraženija potreba za promenom modela rasta. Kako ukazuju najnovije analize Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije, spoljno okruženje postaje sve nestabilnije usled geopolitičkih tenzija, rasta cena energije i poremećaja u lancima snabdevanja, što dodatno povećava inflatorne pritiske i smanjuje oslonac na eksternu tražnju. Istovremeno, region se suočava sa dubljom strukturnom promenom jer model zasnovan na jeftinoj radnoj snazi, snažnom prilivu stranih investicija i industrijskoj tražnji iz Evrope, posebno Nemačke, postupno gubi snagu.

Rast troškova rada, demografski pritisci i promenjeno globalno okruženje dodatno smanjuju održivost takvog modela, dok geopolitički rizici i energetska zavisnost povećavaju neizvesnost. U takvim okolnostima budući rast će sve više zavisiti od povećanja produktivnosti kroz investicije, automatizaciju, digitalizaciju i unapređenje industrijske strukture, kao i od sposobnosti ekonomija da razviju sopstvene razvojne i industrijske kapacitete. Drugim rečima, prelazak ka modelu zasnovanom na znanju, produktivnosti i inovacijama više nije pitanje izbora, već nužnosti.

U tom kontekstu, novi izvori rasta za Srbiju moraju biti zasnovani na znanju, inovacijama i većem oslanjanju na domaće kapacitete. To podrazumeva jačanje sektora sa visokom dodatom vrednošću, kao što su ICT, napredna proizvodnja i biotehnologija, ali i modernizaciju tradicionalnih sektora kroz digitalizaciju i zelenu tranziciju, uz snažniju podršku razvoju malih i srednjih preduzeća koja raspolažu znanjem i tržišnim potencijalom. Poseban fokus mora biti na razvoju domaćih kompanija koje mogu da rastu, investiraju i izlaze na međunarodna tržišta. Bez snažnijeg domaćeg privatnog sektora nema dugoročno održivog rasta, posebno imajući u vidu da je domaća komponenta u izvozu i dalje relativno ograničena.

Paralelno, neophodno je unaprediti poslovno okruženje i institucionalni okvir kako bi se podstakle investicije u inovacije i razvoj, kroz predvidivu regulativu, efikasnije institucije i bolje povezivanje nauke i privrede. Drugim rečima, fokus se mora pomeriti sa modela zasnovanog na troškovima ka modelu zasnovanom na produktivnosti, znanju i inovacijama, jer upravo tu leži prostor za ubrzanje rasta, rast zarada i jačanje konkurentnosti srpske ekonomije u narednom periodu.

Koliko brzo Srbija može da pređe na neki novi model i kakvi su nam preduslovi potrebni za to?

– Dosadašnji model rasta ne može se promeniti preko noći jer počiva na strukturi privrede, obrazovanja, investicija i institucija koja se formirala godinama. Realno je očekivati da se prvi vidljivi pomaci mogu ostvariti u srednjem roku, u periodu od tri do pet godina, ali za punu transformaciju ka modelu zasnovanom na znanju, produktivnosti i inovacijama potreban je duži period i kontinuitet politika.

Ključni preduslov je da se investicije usmere ka oblastima koje povećavaju produktivnost, a ne samo ka širenju kapaciteta. To znači više ulaganja u automatizaciju, digitalizaciju, istraživanje i razvoj, energetsku efikasnost i tehnološko unapređenje industrije. Upravo na to ukazuju i najnovije analize Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije, prema kojima se zemlje regiona udaljavaju od modela zasnovanog na jeftinoj radnoj snazi i sve više moraju da se oslanjaju na produktivnost, industrijsko unapređenje i domaće razvojne kapacitete.

Drugi preduslov je jačanje domaćih kompanija, posebno malih i srednjih preduzeća koja imaju potencijal da rastu, ulažu i postanu deo međunarodnih lanaca vrednosti. Bez snažnijeg domaćeg privatnog sektora, novi model rasta ne može biti održiv.

Treći preduslov je razvoj ljudskog kapitala. Srbija već danas oseća pritisak nedostatka radne snage, a novi model rasta traži drugačije veštine: inženjerske, digitalne, menadžerske i tehnološke. Zato su obrazovanje, prekvalifikacije i bliža saradnja privrede i nauke presudni.

Na kraju, neophodni su stabilne institucije, predvidiva regulativa i efikasnije sprovođenje pravila. UNIDO u Izveštaju o industrijskom razvoju 2026 posebno naglašava da buduća industrijalizacija zavisi od infrastrukture, veština, institucija, tehnološkog unapređenja i zelene transformacije. Drugim rečima, Srbija može relativno brzo da započne promenu modela, ali će brzina zavisiti od toga koliko dosledno bude gradila upravo te preduslove.

Kao jedan od najvažnijih izvora rasta ekonomisti izdvajaju domaće privatne investicije koje su jako niske. Kako ih aktivirati?

– Domaće privatne investicije su verovatno najvažniji, ali i najslabiji oslonac rasta u Srbiji. One jesu jedan od ključnih, ali i nedovoljno iskorišćenih izvora rasta u Srbiji. Iako su ukupne investicije relativno visoke, njihov značajan deo dolazi iz stranih direktnih investicija i javnog sektora, dok domaći privatni kapital i dalje ima ograničenu ulogu u pokretanju rasta i inovacija.

Važno je naglasiti da Srbija već beleži veoma visok nivo javnih investicija, koji prema analizama Fiskalnog saveta prelazi sedam odsto BDP-a i spada među najviše u regionu. Međutim, i pored toga, njihov efekat na razvoj domaće privrede nije uvek maksimalno iskorišćen, pre svega zbog načina na koji se projekti biraju i realizuju, ali i zbog ograničenog uključivanja domaćih kompanija u te investicione cikluse.

Struktura investicija dodatno potvrđuje ovaj izazov. Ulaganja su dominantno usmerena ka prerađivačkoj industriji, energetici, infrastrukturi i trgovini, dok je znatno manji deo investicija usmeren ka sektorima koji nose najveći potencijal za dugoročni rast produktivnosti, poput istraživanja i razvoja, naprednih poslovnih usluga i tehnoloških delatnosti. To znači da investicioni ciklus još uvek u velikoj meri prati postojeći model rasta, a manje doprinosi njegovoj transformaciji.

Autor: Jelena Stjepanović

Ceo tekst čitajte u aprilskom broju štampanog izdanja Biznis.rs