Četiri decenije između Beograda i Milana

Ima priča koje se ne mogu ispričati samo brojevima i ugovorima. Priča Gordane Glišić Morganti jedna je od njih. Četiri decenije živela je u Italiji, gradila poslovne veze između dve zemlje, prolazila kroz embargo, ratove i tranziciju – a sve to uz osmeh koji ne skriva ni kritičnost ni ponos. Danas, sa distancom kakvu daje vreme i iskustvo, za Biznis.rs govori otvoreno o tome šta je naučila, šta je izgubila i zašto je uvek verovala u ljude više nego u sisteme.

U Italiju je otišla davne 1973. godine, pošto se udala za Italijana. Upravo je završavala studije – dijetetetiku i nutricionizam. Oblasti koje, ispostaviće se, nemaju nikakve veze sa njenim kasnijim životom i karijerom.

– Bila je to ogromna kulturološka razlika. Oni su bili izuzetno religiozni, a prosečan Italijan gledao je na Jugoslovene, između ostalog, kao na ‘bezbožnike’. Nije bilo baš lako, ali prosto se desilo. Upoznali smo se na moru, a Italijani su posebna vrsta muškaraca – kada odluče, ne puštaju – priseća se Gordana Glišić Morganti.

Kada se preselila u Italiju počela je da radi sa suprugom, ali ne odmah. Prve godine sam se skoncentrisala na adaptaciju, a onda je počela polako da se edukuje – menadžment, marketing, administracija, knjigovodstvo, spoljna i unutrašnja komunikacija.

– Jezik mi je bio najmanji problem. Svi kažu da govorim italijanski kao Italijanka. Moja majka je naučila italijanski u zatvoru u Baru za vreme rata, a potom nemački u logoru Mathauzen. Bila je izvanredan talenat.

Vremenom je počela da sarađuje sa firmama iz Srbije i Jugoslavije, da ih povezuje sa italijanskim partnerima, pošto je suprug imao kompaniju koje se bavila trgovinom. Jedno vreme je bila i predsednica Italijansko-jugoslovenskog udruženja. Radila je sa elektro-industrijom – sa Severom iz Subotice, Elindom iz Valjeva, EI iz Niša.

– Sećam se toga kao da je juče bilo: u najtežim trenucima embarga donela sam u Beograd prvi put kvarcni grejač. Prodavao se na milione. Tada se drugačije nismo ni grejali.

Sa Severom je imala petogodišnji ugovor u oba pravca – bio je to barter aranžman sa velikom italijanskom fabrikom Antonio Merloni. Inače, Merloni je, posle Anjelija, verovatno najpoznatija porodica u Italiji.

– Uvozili smo belu tehniku Ardo, osnovali firmu u Srbiji. Bili smo i sponzori košarkaškog kluba Partizan u tom trenutku kada nije bilo stranih sponzora, tada je Duško Vujošević bio trener. Antonio je bio biznismen staroga kova – nije hteo da gasi svoje fabrike u Italiji, čak i kada su svi krenuli da sele proizvodnju u Kinu. Imao je 24 filijale širom sveta i 7.000 radnika u fabrikama u Italiji. Na kraju je prodao fabriku, a novi vlasnik je hteo nešto potpuno drugačije. Tako smo prestali sa poslom 2012. godine – Srbija je bila poslednja strana filijala Merlonija koja je zatvorena – pojašnjava naša sagovornica.

Na jednoj konferenciji udruženja Confindustrija u Trevizu upoznala je osnivača i predsednika (CEO) kompanije MHT. Poverio joj se da želi da radi sa fakultetima, sa mladima, a Gordana je pomislila: “Još jedan Italijan koji pravi kule u oblacima”. Međutim, posle dva-tri meseca pozvao je i zakazao posetu. Uskoro su osnovali kompaniju u Beogradu.

– Krenuli smo sa troje mladih. Poslali smo ih tri meseca na obuku u Italiju, a ja sam im zadala domaći zadatak. Rekla sam im: ako se vratite, a da ne znate bar sto reči italijanskog – dobićete otkaz! Kad su se vratili pitala sam ih šta su naučili, a oni mi kažu: pica Margarita, pica Kaprićoza, espreso, makijato… – navodi Gordana Glišić Morganti uz osmeh.

Ali tako je sve počelo i tako su menjali jedni druge, a firma je rasla. Obučavali su mlade ljude, slali ih u Italiju da steknu nova znanja i iskustva. Posle izvesnog vremena srpska kompanija je prešla u ruke Engineering Ingegneria Informatica s.p.a. iz Rima. Preselili su se u Naučno-tehnološki park na Zvezdari koji je za Gordanu bio vrhunska inspiracija.

– Taj ambijent… to je prava laboratorija mozgova! Imate mogućnost da razmenite mišljenja i iskustva sa ljudima iz sasvim drugih industrija, pa čak i da vam u menzi ukradu neke zaposlene. Bilo je i takvih lobiranja. Kad je NTP tek useljen, bila je to prava košnica.

U trenutku kada je otišla u penziju, sa funkcije generalnog direktora, bilo je 300 zaposlenih u preduzeću.

– Radila sam odlično sa njima. Međutim, kad su došli neki mladi i novi ljudi osetila sam da je vreme da se povučem.

Kada je reč o ekonomskoj saradnji Srbije i Italije Gordana Glišić Morganti smatra da je reč o partnerstvu sa velikim potencijalom za dalji razvoj. Ona ističe da nam je Italija prirodni partner i da može biti i prva na listi spoljnotrgovinske razmene, a ne broj dva gde se nalazi već neko vreme, iza Nemačke.

– Ima oblasti gde bi Italijani mogli mnogo da nam pomognu: upravljanje otpadom, reciklaža, peći za diferencijalni otpad. Tu imaju ogromno iskustvo. Zatim, obnovljiva energija – vetroparkovi, solarni paneli. Sjajno bi bilo pokriti neke krovove i parkinge solarnim panelima, ali tu postoje i problemi sa administracijom. Zatim poljoprivreda – Italija ima neke od najjačih poljoprivrednih škola u Evropi. Interesantno je da to potiče još od Marije Terezije koja je prepoznala da je sever Italije izuzetno talentovan za poljoprivredu.

Naša sagovornica ima samo reči hvale za aktuelnog ambasadora Italije u Srbiji, Luku Gorija.

– Neverovatno aktivan čovek. Ima viziju i želju da unapredi odnose između dve zemlje. Kada imaš širu sliku i kada si motivisan, to se vidi i oseća. I tu nema neuspeha, naročito kad je sve to prožeto ogromnim entuzijazmom.

Pitali smo je na kraju – šta je za nju najveći profesionalni ponos?

– Nije toliko profesionalni uspeh. Najveći ponos je to što sam uspela da zadržim sebe. Da budem uz mlade kolege kao neko ko se brine – ne samo o poslu, nego o njima kao ljudima. Kad su imali privatne probleme, dolazili su kod mene. I ja nikada nisam zaboravljala taj ljudski aspekt. To mi je, verujte, najveći ponos.

Autor: Marko Andrejić

Ceo tekst čitajte u aprilskom broju štampanog izdanja Biznis.rs