Kakva su evropska iskustva sa depozitnim sistemom?

Dok srpska javnost i privreda čekaju zvanične korake Ministarstva zaštite životne sredine za uvođenje depozitnog sistema, uporedna praksa pokazuje da visina kaucije i logistika malih trgovaca direktno određuju uspeh ili propast ovog ekološko-ekonomskog modela.

Uvođenje depozitno-refundnog sistema (DRS) u Evropi dobilo je značajno ubrzanje usvajanjem evropske Uredbe o ambalaži i ambalažnom otpadu (PPWR), čija je opšta primena počela pre dva dana (12. avgusta). Ovaj dokument obavezuje sve zemlje članice EU da najkasnije do 2029. godine dostignu stopu sakupljanja i reciklaže plastičnih flaša i limenki od čak 90 odsto.

U praksi, jedini dokazani mehanizam za postizanje ovog cilja je naplata kaucije pri kupovini pića, koja se potrošaču vraća kada praznu ambalažu donese u prodavnicu.

Srbija planira uvođenje ovog sistema, kako je najavila bivša državna sekretarka u Ministarstvu zaštite životne sredine Sandra Dokić – ne pre 1. januara 2027. godine, a iskustva razvijenih evropskih država i zemalja u našem neposrednom okruženju jasno pokazuju sa kakvim se izazovima može suočiti domaće tržište.

Moć visoke kaucije

Evropska praksa je dokazala jedno zlatno pravilo: visina kaucije direktno diktira stopu povrata ambalaže.

Nemačka (Pfand sistem) je apsolutni evropski lider sa stopom povrata od 98 odsto, prema podacima portala Sensoneo. Tajna nemačkog uspeha leži u visokoj kauciji koja za jednokratnu PET ambalažu i limenke iznosi 0,25 evra (oko 30 dinara). Ova suma predstavlja izuzetno snažan ekonomski motiv za građane da ne bacaju otpad.

Sistem obuhvata praktično sve vrste pića, a ambalaža se masovno vraća preko visokoautomatizovane mreže reciklomata.

Austrija je najbolji primer brze adaptacije tržišta. Sistem je pokrenut početkom 2025. godine sa identičnim iznosom kaucije od 0,25 evra. Pojedini turisti sa ovih prostora su se tokom leta uverili u funkcionisanje modela kada su na svojim računima u supermarketima bez ikakve najave videli dodatne stavke. Zato su lokalci već naviknuti na sakupljanje, razvrstavanje i vraćanje ambalaže.

Samo u prvoj godini primene, Austrijanci su prikupili preko 1,2 milijarde ambalažnih jedinica, što potvrđuje da visoka motivacija građana od samog starta neutrališe početne troškove infrastrukture.

Rumunski bum i hrvatska „socijalna ambalaža“

Za Srbiju su ipak najreprezentativniji modeli zemalja u okruženju koje dele slične logističke probleme, mentalitet potrošača i strukturu maloprodaje.

Hrvatska je zemlja sa najdužim stažom na Balkanu, koja je sistem uvela još 2005. godine. Ipak, hrvatski model pati od strukturnog problema – kaucija iznosi svega 0,10 evra ili kod nekih alkoholnih pića 0,13 (12-15 dinara). Stručnjaci upozoravaju da je ovaj iznos, usled inflacije, postao prenizak za prosečnog kupca, pa se umesto opšte navike društva sakupljanje ambalaže u Hrvatskoj delimično pretvorilo u „socijalnu kategoriju“, gde flaše sakupljaju isključivo socijalno ugrožene grupe građana kako bi dopunile kućni budžet.

Rumunija (RetuRO): Pokrenut krajem 2023. godine, ovaj sistem je postao drugi najveći u Evropi sa obimom od čak sedam milijardi ambalažnih jedinica godišnje. Rumunija je odredila kauciju od 0,50 leja (oko 0,10 evra ili 12 dinara). Iako je sistem u startu patio od logističkih „dečjih bolesti“ i zagušenja, tokom proleća 2026. godine oborio je sve rekorde, sa više od milijardu prikupljenih boca u roku od samo tri meseca, što svedoči o potpunom prihvatanju od strane građana.

Mađarska: Sistem je startovao 2024. godine sa kaucijom od 50 forinti (oko 0,13 evra ili 15 dinara) i obaveznim nacionalnim logotipom „Vigyél Vissza“ (Vrati me). Zakon je postavio jasnu granicu: sve prodavnice veće od 400 kvadratnih metara morale su da instaliraju automatske aparate za prijem otpada.

Tri ključne lekcije za Srbiju

Kada se najavljeni srpski model stavi u kontekst evropskih podataka, izdvajaju se tri ključna zaključka na koja domaći donosioci odluka moraju da obrate pažnju.

Prvi je rizik niske motivacije. Predloženih 10-15 dinara u Srbiji je nominalno niže čak i od hrvatskog modela. Postoji opravdan rizik da ovaj iznos neće biti dovoljan motiv za građane, što može ugroziti postizanje visokih ekoloških ciljeva koje privreda mora da ispuni.

Zatim je tu i pitanje sudbine malih prodavnica. Iskustva iz Rumunije i Mađarske pokazuju da su seoske i male gradske prodavnice najveći logistički izazov. One nemaju prostor za skladištenje praznih, prljavih boca, niti budžet za skupe automate. Ukoliko država ne obezbedi direktne subvencije za male trgovce van Beograda i Novog Sada, preti opasnost od kolapsa prikupljanja u unutrašnjosti zemlje.

Treća stavka je teret staklene ambalaže. Za razliku od Skandinavije koja svoj sistem bazira primarno na lakom PET-u i aluminijumu, Balkan tradicionalno uključuje i staklo (kao u Hrvatskoj i Rumuniji). Uključivanje stakla u srpski sistem dramatično će povećati težinu, troškove transporta i rizik od lomljenja, što zahteva mnogo robusniju i skuplju logističku mrežu centralnog operatera.