DA LI STRIMING POMAŽE ILI UBIJA MUZIČKU INDUSTRIJU? Nekultura tržišta stvara tržište nekulture, poručuje Ognjen Uzelac

Globalna muzička industrija je prolazila kroz prilično turbulentan period u prethodne dve decenije, najviše zahvaljujući ubrzanom širenju interneta.

Diskografske kuće isprva nisu znale kako da odreaguju na poplavu online ponude, pa su povele borbu protiv sajtova koji nude piratizovan sadržaj, a s druge strane bojažljivo ispitivale mogućnosti striming platformi.

Ipak, onog trenutka kada je širokopojasni internet postao deo svakog domaćinstva u razvijenim zemljama, pa i u ostatku sveta, striming je postao dominantni oblik distribucije multimedijskog sadržaja.

Relativno je lako pronaći podatke za tržište SAD, ujedno i najveće na svetu.

U periodu između 2015. i 2019. američke diskografske kuće beležile su rast zarada u proseku od 13 procenata godišnje. Prošle godine zarada od njihove prodaje nosača zvuka premašila je 11,1 milijardi dolara, ali rekordnih 80 odsto udela u tom iznosu ostvarili su prihodi od preuzimanja muzičkog sadržaja putem striming servisa.

To pokazuje da su se velike kuće sasvim prilagodile na nove kanale distribucije, tako da fizički oblici zvučnih zapisa, kao što su vinil ploče, kompakt ili DVD/BlueRay diskovi sada praktično predstavljaju zaostavštinu iz prošlosti, kojoj su skloni možda još samo kolekcionari i zaljubljenici u specifičan kvalitet zvuka.

Iako ovi podaci govore da muzika prelaskom na nove medije svakako neće nestati iz upotrebe, prošlogodišnja studija koju su zajednički sproveli Univerzitet u Ohaju i Univerzitet u Glazgovu dokazala je da porast preuzimanja sa interneta zaista doprinosi manjoj distribuciji plastičnih materijala, ali uprkos tome, njegov ekološki efekat i dalje je negativan jer se time, zapravo, troši više električne energije, što posledično dovodi do veće emisije ugljen-dioksida u atmosferu.

Šta ekspanzija striminga u muzičkoj industriji znači za stvaraoce i nosioce prava sa ovih prostora?

„Vrhunac proizvodnje i prodaje čvrstih nosača zvuka u Srbiji desio se u periodu između 2005. i 2007. godine, ali treba imati na umu da je tom rezultatu doprinela masovna prodaja jeftinih nosača zvuka preko kioska i supermarketa. U zapadnim državama taj vrhunac se desio pet godina ranije, nakon čega je usledio pad koji je potrajao do aktuelnog rasta izazvanog novom tehnologijom. Pretpostavljam da ćemo i po tom pitanju, po nepisanom pravilu, kasniti nekoliko godina“, započinje razgovor za Biznis.rs Ognjen Uzelac, jedini registrovani sudski veštak specijalizovan za diskografiju i medijator za sporove u oblasti autorskog i srodnih prava u srpskoj muzičkoj industriji, ujedno i bivši direktor naše najveće diskografske kuće, PGP-RTS.

Mnogi autori i bendovi u Srbiji i te kako su spremni da podele svoje radove na globalnim muzičkim i video platformama, a neki među njima to čine i potpuno besplatno.

„Ne slažem se sa čestim viđenjem da besplatno postavljanje autorske muzike na internet nije opravdano iz tržišne perspektive. Naprotiv, to je sasvim legitiman marketinški potez. Pojedina istraživanja pokazuju da u muzičkoj industriji postoji približno 40 različitih izvora prihoda, zašto onda jedan od njih muzičari ne bi ‘žrtvovali’ kako bi ostvarili veće prihode po drugim osnovama?“, pita se Uzelac.

Najpopularnije globalne platforme za preuzimanje muzičkog sadržaja su YouTube i Spotify, za koje je poznato da obračunavaju različite koeficijente za ostvaren broj pregleda u odnosu na veličinu tržišta sa koga su ti pregledi ostvareni.

Naš sagovornik smatra da su njihovi tržišni mehanizmi veoma logično i precizno ustanovljeni, jer direktno preslikavaju ponudu i potražnju za reklamnim prostorom.

„Naravno da je višestruko vrednije tržište u SAD nego u Srbiji, ali to ne bi trebalo da sprečava domaće autore da plasiraju svoj sadržaj u razvijene zemlje. Paradoksalno, naša turbo-folk scena i te kako ima svoje pristalice na bogatim tržištima, na primer u Nemačkoj, pa delom i zbog toga ostvaruje veće prihode“, objašnjava Uzelac.

Prema njegovim rečima, problem domaće muzičke industrije nije tehnološke prirode, već upravo u nedostatku uređenih tržišnih mehanizama koji bi pravično nagradili kvalitet.

„Nekultura tržišta dovodi do tržišta nekulture. Od kada se stara država raspala devedesetih godina, tržišni principi nisu ponovo postavljeni na zdrave osnove. Mnogi od današnjih izdavača tada su bili ulični pirati, i oni nisu navikli da posluju na profesionalno uređenom tržištu. Striming ponuda će vremenom doneti pozitivne promene, ali baš zato što kao tržište nastupamo mali i nerazvijeni, na kraju ćemo ostvarivati manje ukupne prihode“, zaključuje Ognjen Uzelac.