Može li firma da izgubi pravo na naplatu duga?

Kada poslovni partner zatraži dodatni rok za uplatu, obeća da će dug izmiriti nakon sledeće naplate ili zamoli za još nekoliko dana strpljenja, poverilac uglavnom pristaje na odlaganje. Međutim, kada se takva obećanja ponavljaju, a od dospelosti računa prođu meseci ili čak godine, problem postaje mnogo ozbiljniji od običnog kašnjenja u plaćanju.

Osim što utiče na likvidnost i poslovanje, dugotrajno neizmirivanje obaveza otvara i pitanje zastarelosti potraživanja. Kompanije koje ne vode preciznu evidenciju o dospelim računima i rokovima za naplatu mogu se suočiti sa situacijom da izgube mogućnost prinudne naplate, iako dug i dalje postoji. Razlog je to što za pojedine vrste poslovnih potraživanja zakon propisuje znatno kraće rokove od opšteg desetogodišnjeg.

Ipak, prema rečima advokata Branislava Vještice, zastarelost ne znači da se dug automatski briše niti da obaveza prestaje da postoji.

„Njeno dejstvo ogleda se u tome što dužnik može da se pozove na zastarelost, pod uslovima propisanim zakonom, i tako spreči poverioca da potraživanje uspešno naplati prinudnim putem. Jedna od najvažnijih stvari u proceni zastarelosti jeste utvrđivanje trenutka od kojeg rok počinje da teče. Računanje počinje prvog dana nakon što je poverilac stekao pravo da zahteva ispunjenje obaveze“, navodi advokat.

Upravo zbog toga datum izdavanja fakture nije uvek i početna tačka za računanje zastarelosti. Ako su se dve kompanije dogovorile da kupac račun plati u roku od 30 dana od izdavanja, relevantan je trenutak kada je obaveza dospela, odnosno kada je poverilac mogao da zahteva uplatu.

„Za pravilno praćenje potraživanja zato nije dovoljno da računovodstvo raspolaže samo podacima o izdatim fakturama. Potrebno je evidentirati kada je dug nastao, kada je dospeo za plaćanje, po kom pravnom osnovu je nastao, ali i da li je u međuvremenu bilo postupaka ili izjava koje mogu uticati na tok zastarelosti“, objašnjava naš sagovornik.

Ovakva evidencija posebno je značajna za preduzeća koja sarađuju sa velikim brojem kupaca i svakodnevno isporučuju robu ili pružaju usluge. U takvim okolnostima lako se može dogoditi da se stariji neplaćeni računi izgube među novijim obavezama.

Za poslovne dugove ne važi uvek isti rok

Iako je opšti rok zastarelosti prema Zakonu o obligacionim odnosima deset godina, za pojedine vrste potraživanja propisani su kraći periodi. Jedan od najvažnijih za privredu jeste trogodišnji rok koji se odnosi na određena međusobna potraživanja pravnih lica. Naime, potraživanja nastala iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i pojedina potraživanja povezana sa tim ugovorima, zastarevaju za tri godine.

Ipak, činjenica da su obe strane registrovane kompanije nije dovoljna da se ovaj rok automatski primeni na svaki njihov međusobni dug. Presudno je kakav je pravni odnos iz kojeg je potraživanje proisteklo.

Dodatnu pažnju zahteva i način računanja ovog roka. Ako jedna firma drugoj ispostavi više računa tokom godine, zastarelost se ne posmatra zbirno za celokupno dugovanje, već se računa posebno za svako potraživanje.

„To znači da u situaciji kada kupac ima deset neplaćenih faktura, neke od njih mogu biti pred istekom roka zastarelosti, dok za druge taj period tek počinje da teče. Posmatranje ukupnog duga bez analize pojedinačnih računa zato može dovesti do ozbiljnih propusta u naplati“, kaže Vještica.

Pored potraživanja iz prometa robe i usluga, zakon predviđa i posebne rokove za druge vrste obaveza. Takva pravila postoje, između ostalog, za zakupninu, dok se kod drugih ugovornih i vanugovornih odnosa primenjuju rokovi u skladu sa njihovom pravnom prirodom. Zbog toga starost duga sama po sebi nije dovoljna za zaključak da li je potraživanje zastarelo.

Poseban režim važi za dugovanja koja su već utvrđena pravosnažnom sudskom odlukom, odlukom nadležnog organa ili odgovarajućim poravnanjem. U takvim slučajevima rok zastarelosti je, po pravilu, deset godina, čak i kada je za prvobitno potraživanje bio predviđen kraći period, uz izuzetke koje propisuje zakon.

„Za kompanije koje pokušavaju da naplate stara potraživanja posebno je važno da utvrde da li je u međuvremenu došlo do prekida zastarelosti. Kada se to dogodi, prethodno proteklo vreme više se ne računa, već rok počinje ponovo da teče u skladu sa zakonom“, ističe advokat.

Jedan od načina da se zastarelost prekine jeste priznanje duga od strane dužnika. Ono ne mora uvek biti dato u formalnom pisanom obliku. Do priznanja može doći i kroz određene postupke koji jasno ukazuju na to da dužnik prihvata postojanje obaveze.

Takvim postupanjem mogu se smatrati delimična uplata duga, plaćanje kamate ili davanje odgovarajućeg sredstva obezbeđenja. S druge strane, nije svaka poruka ili odgovor poslovnog partnera dovoljan dokaz da je dug priznat.

„Na primer, obaveštenje da će račun biti proveren ili obećanje da će kompanija naknadno javiti kada može da izvrši uplatu ne mora imati isto pravno dejstvo kao nedvosmislena potvrda konkretnog dugovanja. Zbog toga je važno pažljivo analizirati sadržaj komunikacije sa dužnikom, naročito kada se poverilac oslanja na nju kao dokaz da je zastarelost prekinuta“, smatra naš sagovornik.

Druga mogućnost je pokretanje odgovarajućeg postupka pred sudom ili drugim nadležnim organom. Podnošenje tužbe, kao i druge zakonom predviđene radnje usmerene na utvrđivanje, obezbeđenje ili naplatu potraživanja, mogu dovesti do prekida zastarelosti.

„U zavisnosti od prirode duga i raspoložive dokumentacije, poverilac može pokrenuti parnični ili izvršni postupak. Najvažnije je da odgovarajuća pravna radnja bude preduzeta u zakonskom roku“, zaključuje advokat Branislav Vještica.