Kako je zakonski uređeno sticanje i raspolaganje imovinom velike vrednosti?

Kupovina poslovne zgrade, prodaja proizvodnog pogona, preuzimanje zemljišta ili otuđenje ključne opreme, potezi su koji često predstavljaju prelomne trenutke u životu jedne kompanije. Iako na prvi pogled deluju kao deo svakodnevnog upravljanja poslovanjem, određene transakcije po svojoj vrednosti i uticaju izlaze iz okvira redovnog poslovanja i ulaze u zonu posebne zakonske kontrole.

Upravo zbog toga Zakon o privrednim društvima uređuje institut sticanja i raspolaganja imovinom velike vrednosti, postavljajući jasna pravila kada odluka više ne može ostati isključivo u rukama menadžmenta, već zahteva uključivanje vlasnika kapitala.

Prema rečima advokata Nevene Petrović, suština ovog instituta nije ograničavanje poslovne slobode kompanija, već uspostavljanje ravnoteže između efikasnog upravljanja i zaštite interesa društva, njegovih članova i akcionara.

„U poslovnoj praksi postoji veliki broj odluka koje rukovodstvo svakodnevno donosi bez posebnih procedura, kao što su nabavka opreme, zaključivanje ugovora sa dobavljačima, investicije u razvoj ili prodaja dela imovine. Međutim, zakon polazi od pretpostavke da postoje transakcije koje mogu promeniti samu strukturu poslovanja i dugoročnu poziciju privrednog društva. Kada se to dogodi, neophodno je uključiti i vlasnike, odnosno one koji snose ekonomski rizik poslovanja“, navodi Petrović.

Ona dalje dodaje da za utvrđivanje da li je reč o imovini velike vrednosti zakon koristi objektivan kriterijum. Posao ulazi u ovu kategoriju kada vrednost imovine koja se stiče ili kojom se raspolaže dostigne najmanje 30 odsto knjigovodstvene vrednosti ukupne imovine društva u trenutku donošenja odluke.

„Ovaj prag pokazuje da zakon ne posmatra samo nominalni iznos ugovora. Ista vrednost može imati potpuno različit značaj za dve kompanije različite veličine. Transakcija od nekoliko miliona evra za veliko privredno društvo može predstavljati rutinsko poslovanje, dok za manje preduzeće isti iznos može značiti promenu poslovnog modela ili značajno finansijsko opterećenje“, objašnjava naša sagovornica.

Zakon posebno vodi računa i o mogućnosti zaobilaženja pravila.

„U praksi nije retkost da se jedna velika poslovna odluka formalno podeli na više manjih ugovora kako bi svaki pojedinačno ostao ispod zakonskog praga. Upravo zbog toga propisi omogućavaju da se povezani pravni poslovi posmatraju kao jedinstvena celina ukoliko imaju isti poslovni cilj ili predstavljaju delove jedne šire transakcije“, ocenjuje advokat.

Kada se utvrdi da je reč o imovini velike vrednosti, menja se i način donošenja odluke. Takve transakcije više ne predstavljaju isključivo operativno pitanje uprave ili direktora. U postupak se uključuje skupština društva, koja daje saglasnost za zaključenje posla. Na taj način vlasnici dobijaju mogućnost da odlučuju o pitanjima koja mogu dugoročno promeniti finansijski položaj kompanije.

„Ovakav mehanizam posebno dobija na značaju u akcionarskim društvima i društvima sa više članova, gde interesi upravljačke strukture i vlasnika kapitala nisu uvek identični. Uprava može biti usmerena na kratkoročne poslovne ciljeve ili investicione planove, dok vlasnici često imaju interes očuvanja vrednosti kapitala i stabilnosti poslovanja“, kaže Petrović.

Ona ističe da primeri iz poslovne prakse pokazuju koliko ovakve odluke mogu biti značajne.

„Prodaja poslovnog prostora koji predstavlja ključnu proizvodnu lokaciju, kupovina velike logističke infrastrukture ili otuđenje dela imovine koja generiše najveći deo prihoda, sve su to odluke koje mogu promeniti ne samo bilans kompanije već i njenu tržišnu poziciju, broj zaposlenih, investicione planove i dugoročnu održivost. Zbog toga se ovaj institut sve češće posmatra kao deo šireg sistema korporativnog upravljanja, a ne samo kao formalna zakonska procedura“, navodi naša sagovornica.

Posebnu važnost ova pravila imaju za zaštitu manjinskih članova i akcionara. Kada bi uprava mogla samostalno da raspolaže značajnim delovima imovine, manjinski vlasnici bi ostali bez stvarnog uticaja na odluke koje direktno utiču na vrednost njihovog udela.

Uvođenjem obaveze odlučivanja na nivou skupštine obezbeđuje se veća transparentnost i smanjuje prostor za potencijalne zloupotrebe.

Istovremeno, zakon ne polazi od pretpostavke da su sve velike transakcije rizične ili štetne. Naprotiv, mnoge od njih predstavljaju razvojne investicije koje omogućavaju rast kompanije, ulazak na nova tržišta ili modernizaciju poslovanja. Međutim, ideja zakonodavca jeste da odluke koje mogu promeniti pravac razvoja društva ne budu donete bez šire saglasnosti.

Kompanije se najčešće suočavaju sa izazovima pravilnog utvrđivanja vrednosti transakcije, procene da li su poslovi međusobno povezani i blagovremenog sprovođenja skupštinske procedure.

„Greške u tim koracima mogu otvoriti prostor za osporavanje odluke i pokretanje sporova među članovima društva. Zato se pitanje sticanja i raspolaganja imovinom velike vrednosti danas ne posmatra samo kao pravna tema rezervisana za advokate i korporativne sekretare. Ono postaje jedno od ključnih pitanja poslovne strategije, jer u trenutku kada kompanija odlučuje o svojoj najvrednijoj imovini zapravo odlučuje i o sopstvenoj budućnosti“, zaključuje advokat Nevena Petrović.