Kako zaštititi autorska prava u eri veštačke inteligencije?

Nakon što je kompanija OpenAI lansirala program ChatGPT pojavilo se veliko interesovanje za veštačku inteligenciju (AI), imajući u vidu izuzetne karakteristike i specifične mogućnosti ovog programa.

U ovom trenutku brojni svetski tehnološki giganti razvijaju svoje chatbotove, a posledice mogu biti brojne. Neki se plaše da će se određena zanimanja ugasiti, jer će ih veštačka inteligencija zameniti, najpre u određenim aspektima, a zatim u budućnosti i potpuno. Jedna od nedoumica javlja se i kada je reč o autorskim pravima dela koje kreira AI.

Prema Zakonu o autorskim i srodnim pravima, nosilac autorskih prava mora biti fizičko lice, sa jedinim izuzetkom kada je u pitanju filmska produkcija, gde nosilac autorskog prava može takođe biti pravno lice, odnosno producent čije ime je naznačeno u samom filmu.

“Dodatna prepreka za prepoznavanje AI kao autora je da, prema Zakonu o autorskim i srodnim pravima, delo mora biti duhovna tvorevina autora, što je nespojivo sa prirodom AI kao računarskog programa jer je duhovnost isključiva karakteristika ljudskog roda. Ovakvo zakonsko rešenje isključuje mogućnost da se AI prizna kao autor, te da za nju važe i na nju se odnose autorska prava i pripadajuće obaveze definisane ovim zakonom”, objašnjavaju pravnici iz advokatske kancelarije Stojković Advokati.

Kancelarija za autorska prava Sjedinjenih Američkih Država objavila je Izjavu o politici (Statemenf of Policy) u vezi sa autorskim pravima dela koja potiču od AI. Sa stanovišta Kancelarije jasno je utvrđeno da autorska prava mogu zaštititi samo materijal koji je proizvod ljudske kreativnosti.

Pojam “autor” koji se koristi u Ustavu Republike Srbije kao i u Zakonu o autorskim pravima, isključuje sve stvaraoce koji nisu ljudi.

U jurisdikcijama kao što su Velika Britanija i Novi Zeland relevantno zakonodavstvo uključuje odredbe za vlasništvo nad autorskim pravima na delu koje je stvorila AI. The Copyright, Designs and Patents Act 1988 (Ujedinjeno Kraljevstvo) deo 9(3), predviđa da je u slučaju dela koje je kompjuterski generisano autor onaj “sa čije strane je preduzeta radnja neophodna za stvaranje izvedenog dela”. Ako je određena osoba instruirala, odnosno programirala AI da stvori određeno delo, ta osoba će biti i autor.

“Većina jurisdikcija se slaže u tome da autorsko delo pripada autoru, a to mora biti čovek. U tom smislu, pravnu zaštitu za ono sto je nastalo kao proizvod veštačke inteligencije trebalo bi da uživaju programeri koji su kreirali softver, odnosno kompanija za koju oni rade”, kažu advokati.

Ovo je danas veoma aktuelna tema kojom se bave pravnici u celom svetu. Postoje tri teorijska koncepta u odnosu na mogućnosti zaštite tvorevina veštačke inteligencije, a to su: autorsko-pravna zaštita, patentna zaštita i posebna vrsta zaštite, odnosno sui generis zaštita.

“Prema Zakonu o autorskim i srodnim pravima, da bi određeno stvaralaštvo dobilo autorsko-pravnu zaštitu ono mora biti originalna tvorevina autora izražena u određenoj formi. Samo ta konkretna forma u kojoj je originalnost izražena uživa pravnu zaštitu autorskog prava. Zato se za autorsko pravo kolokvijalno kaže da ono štiti formu, a ne suštinu. Sa druge strane, prednost je u tome što je autorsko-pravna zaštita najbrža, odnosno onog trenutka kada delo nastane odmah uživa zaštitu, čak i pre objavljivanja”, objašnjavaju Stojković advokati.

Patentna zaštita, shodno Zakonu o patentima, odnosi se samo na pronalazak iz oblasti tehnike koji je nov, koji ima inventivni nivo i koji je industrijski primenljiv. Takođe, za registraciju patenta potrebno je proći kroz složen proces pisanja patentne prijave i istraživanje patenta u upravnom postupku i plaćanje takse. Ipak, prednost je u tome što se radi o jačoj pravnoj zaštiti monopolskog tipa, gde se štiti inventivna ideja, a ne samo forma u kojoj je ista izražena, kao što je to slučaj kod autorsko-pravne zaštite.

“Pravo autora, odnosno paterniteta, kao neimovinsko pravo, ne bi imalo smisla priznati programerima ili kompaniji za koju rade, jer bi dovelo do apsurda da, na primer – programer koji nema nikakvo muzičko obrazovanje, niti talenat za muziku, u kratkom vremenskom periodu bude priznat kao autor velikog broja muzičkih dela koje je stvorio njegov program”, smatraju naši sagovornici.

Oni dodaju da bi se na taj način demotivisali umetnici koji sami stvaraju muzička dela i devalvirao njihov rad.

“Pravo na izmenu dela, koje takođe spada u korpus neimovinskih prava, treba priznati programeru, budući da je on u krajnjoj liniji ipak stvorio delo primenom svog programa, odnosno AI. Trebalo bi propisati takođe da delo stvoreno putem veštačke inteligencije nosi određenu oznaku, na primer “AI”, kako bi bilo jasno o kakvoj vrsti kreacije se radi. Sa druge strane, imovinska prava na delu stvorenom posredstvom AI trebalo bi priznati programerima, odnosno kompaniji za koju oni rade, jer su uložili sredstva u razvoj programa (pravo na eksploatisanje, prodaju, davanje u zakup, licenciranje)”, smatraju advokati.

Očekuje se da će AI nastaviti razvoj brzim tempom u skorijoj budućnosti i da će proizvoditi sve sofisticiranije i originalnije rezultate koji će predstavljati izazov za postojeće zakone o autorskim pravima.

“Međutim, u prirodi je zakona da ide u korak sa tempom promena u društvu i neizbežno je da će biti usvojena nova rešenja koja se tiču ove teme. Očekuje se da će se naći kreativna rešenja, kako u Srbiji tako i u ostatku sveta. Neizvesno je u kom pravcu će ovaj kreativni proces ići, te ćemo morati da sačekamo i vidimo kako će sudovi i različite jurisdikcije širom sveta i u našoj zemlji reagovati na sve veći broj stvaralaca koji nisu ljudi”, zaključuju advokati iz advokatske kancelarije Stojković.