Da li će građani Srbije odvajati vrste otpada ili će usvojiti depozitni sistem?

Srbija se u oblasti zaštite životne sredine suočava sa izazovom da do 2030. godine ispuni ciljeve Evropske unije koji je obavezuju da reciklira 85 odsto otpada od kartona i papira, 75 procenata od stakla, 60 odsto od aluminijuma i 55 procenata plastičnog otpada.

Da bi dostigla zacrtane količine fokus će morati da stavi na prikupljanje otpada od građana i izabere da li da postojećem sistemu produžene odgovornosti proizvođača (EPR) doda i depozitni sistem (DRS), saopšteno je iz NALED-a.

Dodaje se da u osnovi EPR sistem podrazumeva da građani u svojim domovima razvrstavaju otpad od ovih materijala u posebne kante kako bi se efikasnije reciklirao, dok kod depozitnog sistema ambalažu vraćaju u prodavnice i za to dobijaju nazad deo novca koji su platili prilikom kupovine proizvoda.

Oba sistema analizirala je renomirana britanska kuća Eunomia, koja je članicama NALED-ovog Saveza za zaštitu životne sredine na sednici u četvrtak predstavila ključne nalaze i preporučila da, pored unapređenja primarne selekcije, Srbija uvede i depozitni sistem kako bi se ostvarili ciljevi do 2030. godine.

„Želimo da nađemo najefikasnije i najpovoljnije rešenje za građane, privredu i državu. Dobili smo analize rađene na neutralnim osnovama kako bismo, kada se ova tema ponovo nađe pred radnom grupom i Vladom Srbije, imali polazne osnove za dijalog u uspostavljanju sistema. Ipak, bez obzira na to da li će se država odlučiti za DRS, on ne garantuje prikupljanje celokupnog otpada, tako da je neophodno dalje razvijati EPR sistem i primarnu selekciju pre svega kroz podizanje svesti građana o značaju pravilnog razdvajanja otpada“, izjavila je Jelena Kiš, predsednica Saveza i menadžerka za održivost poslovanja i odnose sa javnošću u kompaniji Ball Packaging.

Prema studijama, depozitni sistem bi pomogao tako što bi obezbedio prikupljanje više od 90 odsto ambalažnog otpada u industriji pića i udvostručio stope njegove reciklaže. Sistem bi mogao da uključi različite vrste pića u staklenim i plastičnim bocama, limenkama i tetrapaku.

Članice Saveza istakle su da bi privredi trebalo ostaviti prelazni period od tri godine nakon donošenja zakona i podzakonskih akata da plasira proizvode koji se u tom trenutku nađu u prometu.

„U konvencionalnom depozitnom sistemu, građani bi iskorišćenu ambalažu ostavljali pre svega u maloprodajnim objektima (i prema studiji za to dobijali pet dinara po jedinici ambalaže), dok je druga, za sada teorijska, opcija koju je studija analizirala uvođenje tzv. pametnog depozita koji predviđa i postavljanje „pametnih“ kanti i pokrivanje mnogo više lokacija (šoping centri, firme, reciklažni centri, sportski objekti, parkovi i drugi otvoreni prostori itd.) i u zavisnosti od broja lokacija može podrazumevati više ili niže investicione troškove za industriju pića u odnosu na konvencionalni sistem“, navodi se u saopštenju.

Studija o unapređenju EPR sistema preporučuje povećanje infrastrukture odnosno uvođenje takozvanog „sistema dve kante“, što bi značilo da građani u posebnu kantu ili kontejner odvajaju otpad od papira i kartona, a u posebnu limenke, staklene i plastične flaše i tetrapak.

„Unapređenje sistema podrazumevalo bi da se obezbedi usluga odnošenja ‘od vrata do vrata’ i u gradovima i u ruralnim krajevima, kao i da se standardizuje postupak prikupljanja i razdvajanja otpada iz tih kanti“, naglasili su iz NALED-a.

Preporuke EPR studije idu u korist daljeg unapređenja razvrstavanja, posebno u cilju povećanja reciklaže plastike, i istakla gde Srbija beleži najlošije rezultate. Preporučuje se i obezbeđivanje naknada za sortiranje, ali bolje odvajanje organskog, odnosno otpada od hrane, i uvođenje naknada za odlaganje otpada. I jedan i drugi sistem obezbeđuju veću „čistoću“ otpada odnosno više prihode od reciklaže iz kojih bi se finansiralo njihovo funkcionisanje, pored izdvajanja industrije.

Zaključak studije je da bi uz adekvatnu primarnu selekciju i sa uvođenjem depozitnog sistema Srbija uspela da dostigne ciljeve EU za gotovo sve materijale, dok će kod plastike biti potrebni i dodatni napori.

„Za to je potreban dobro osmišljen, neprofitni DRS sistem, kojim bi upravljao centralni operater u vlasništvu industrije koja bi i finansirala sistem, a država bila zadužena za nadzor i postavljanje ciljeva. Zato smatramo da bi privreda trebalo da učestvuje u izradi podzakonskih akata, kao što je bila uključena u početak rada na pripremi izmena Zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu“, istakao je šef Jedinice za zaštitu životne sredine u NALED-u Slobodan Krstović.