Hrvatska prva u Evropi po izbegavanju vesti

Hrvatska je, prema najnovijem Reuters Institute Digital News Report istraživanju, zauzela prvo mesto u Evropi po stopi namernog izbegavanja vesti – čak 63 odsto građana povremeno ili često izbegava informisanje. Reč je o trendu koji traje već gotovo deceniju: zemlja je pre desetak godina prvi put dospela na vrh liste i od tada se sa nje nije pomerila.

Ovaj alarmantan podatak dodatno je razrađen u opsežnom nacionalnom istraživanju Agencije za medije, sprovedenom uz finansijsku podršku Evropske unije. Istraživanje je, pored reprezentativne ankete, obuhvatilo i fokus grupe sa pripadnicima generacija Y i Z u Osijeku, Zagrebu, Rijeci i Splitu.

Nalaze su na festivalu Weekend.19 u Rovinju predstavili komunikološkinja prof. dr Marijana Grbeša Zenzerović sa Fakulteta političkih znanosti iz Zagreba i sociolog, prof. dr Ivan Burić sa Fakulteta hrvatskih studija.

Istraživanje pokazuje da se način konzumacije vesti temeljno promenio. Dok je nekadašnji model podrazumevao da građanin aktivno traži informaciju – uključi vesti, kupi novine – danas dominira obrazac koji istraživači nazivaju „news finds me”: vest sama pronalazi korisnika, najčešće putem društvenih mreža.

Oko 60 odsto ispitanika izjavilo je da vesti njih pronalaze, a ne obrnuto. Publika je, drugim rečima, prestala da bude tragalac za informacijama i postala njihov pasivni objekat – izložen vestima čak i kada to aktivno ne želi.

Upravo tu leži paradoks: iako su građani zasuti vestima sa svih strana, veliki deo njih istovremeno aktivno izbegava informisanje. Prema domaćem istraživanju, između 51 i 56 odsto Hrvata izbegava vesti na različite načine, a kada se tome pribroje povremeni izbegavaoci, brojka dostiže gotovo 96 odsto populacije, što je, uz metodološke razlike, blisko Reutersovom podatku od 63 procenata.

Pet glavnih razloga izbegavanja vesti

Statistička analiza 15 mogućih činilaca, potkrepljena iskazima iz fokus grupa i odgovorima na otvorena pitanja u anketi, izdvojila je pet dominantnih razloga:

– Anksioznost: vesti kod građana izazivaju nelagodu, uznemirenost i osećaj bespomoćnosti. Karakterističan je stav: „Ne mogu uticati na ratove, zašto da se onda nerviram?” Ispitanici otvoreno govore da izbegavanjem vesti štite sopstveno mentalno zdravlje.

– Neprofesionalnost i neodgovornost medija: najizraženiji je otpor prema clickbait naslovima, koje ispitanici doživljavaju kao čistu prevaru. Percipira se i raskorak između naslova i sadržaja, kao i rasprostranjeno „prepisivačko novinarstvo“.

– Nizak stepen relevantnosti: deo publike ne prepoznaje vrednost vesti za sopstvenu svakodnevicu.

– Loš kvalitet izveštavanja: prosečna ocena vesti na skali od 1 do 5 iznosi 3,0. Kod mlađih generacija (Y i Z), koje su okrenute digitalnim i mrežnim praksama informisanja, ocena je znatno niža (2,8), dok je kod starijih generacija (X i baby boom) 3,1.

– Građanska nezainteresovanost: deo populacije jednostavno nema potrebu da prati društvena i politička zbivanja, što korespondira i sa padom interesovanja za učešće u javnom životu.

Vesti vezane za politiku, ideološke rasprave, kao i domaća i spoljna politika, izdvajaju se kao kategorija koja se najviše izbegava, odmah praćena sportskim vestima.

Poverenje u profesiju

U okviru istraživanja mereno je poverenje u 15 profesija, među kojima i u novinare. Prosečno poverenje u sve struke iznosilo je 2,95 (od 5), dok je poverenje u novinare pozicionirano ispod tog proseka, u rangu sa preduzetnicima, državnim službenicima i bankarima.

Novinari su, doduše, bolje rangirani od stručnjaka za odnose s javnošću, influensera i političara, ali znatno lošije prolaze u poređenju sa profesijama koje se tradicionalno vezuju za javno dobro, uključujući i sveštenike za koje građani iskazuju veće poverenje.

Poseban nalaz odnosi se na regionalne razlike: Dalmacija se izdvojila kao region sa izrazito najlošijom percepcijom novinarstva i vesti uopšte. Istraživači nude više mogućih tumačenja, od specifičnog otpora prema „mainstream” medijima do šireg nepoverenja prema institucijama, ali naglašavaju da je za definitivan zaključak potrebna dalja analiza.

Zašto građani neće da plate za sadržaj

Hrvatska prednjači i po drugom, usko povezanom pokazatelju: neplaćanju pretplata na medijski sadržaj. Prema Reutersovim podacima, svega osam odsto Hrvata plaća pretplatu, naspram 40 odsto u Norveškoj (najviša stopa u Evropi) i proseka od 20 do 30 odsto u regionu.

Ispitanici su ponudili tri glavna objašnjenja zašto ne bi platili za sadržaj, čak ni po ceni jednakoj ceni dnevnih novina:

• Nedostatak dodate vrednosti – ne veruju da bi plaćanjem dobili kvalitetniji sadržaj.
• Dostupnost besplatnih alternativa – budući da portali u velikoj meri prepisuju iste vesti, isti sadržaj se može naći besplatno drugde.
• Navika besplatnog pristupa – „ranije je bilo besplatno, zašto bih sad plaćao za nešto što je nekad bilo besplatno”.

Dodatan problem predstavlja i korisničko iskustvo: ispitanici hrvatske portale opisuju kao izrazito „user unfriendly”, odnosno mesto kroz koje se moraju probijati da bi došli do vesti, često završavajući na paywall-u ili na naslovu iza kojeg „nema ničega”.

Šta bi vratilo publiku vestima

Na pitanje šta bi ih podstaklo da češće prate vesti, ispitanici su najčešće odgovarali: više pozitivnih vesti. Istraživači su ovo pitanje dodatno produbili u fokus grupama kako bi utvrdili šta građani zapravo podrazumevaju pod „pozitivnim vestima”.

Zaključak je da se ne radi o zahtevu za ulepšavanjem stvarnosti, apologetici postojećeg društvenog poretka ili odustajanju od kritičkog novinarstva. Ispitanici pod pozitivnim vestima podrazumevaju četiri konkretne kategorije sadržaja:

• vesti o aktivnostima koje doprinose dobrobiti zajednice,
• vesti o individualnim ili grupnim postignućima,
• vesti koje jačaju društvenu solidarnost,
• vesti o društvenom napretku.

Panel je zaključen zapažanjem jednog od učesnika iz publike, koje je otvorilo pitanje bez jednostavnog odgovora: iako građani deklarativno izbegavaju negativne i trivijalne vesti, upravo te kategorije sadržaja – prema podacima o konzumaciji – ostvaruju najveću čitanost i angažman. Ta kontradiktornost između onoga što publika kaže da želi i onoga što stvarno konzumira ostaje, prema rečima panelista, jedno od ključnih otvorenih pitanja za medijsku industriju.