Biznis ne poznaje granice, kapital ide tamo gde može da zaradi

Hrvatski poslovni klub u Beogradu ove godine obeležava 20 godina rada. Klub su svojevremeno osnovali predstavništvo Hrvatske gospodarske komore i Veleposlanstvo Republike Hrvatske, sa idejom da hrvatskim kompanijama koje su ponovo počele da dolaze na tržište Srbije olakšaju komunikaciju sa institucijama – od ministarstava, carine i poreske uprave do drugih važnih činilaca poslovnog sistema. U međuvremenu se menjao i sam karakter poslovnih odnosa dve zemlje. Bilo je velikih akvizicija, političkih promena, ali i sve intenzivnije saradnje privrednih komora. 

HPK danas nije usmeren samo na hrvatske kompanije u Srbiji, već funkcioniše dvosmerno i pomaže i srpskim firmama koje žele da izađu na hrvatsko tržište, odnosno da preko Hrvatske lakše pristupe Evropskoj uniji.

O mogućnostima za dalju saradnju, promenama investicionih motiva, problemu nedostatka radne snage, prekograničnim projektima u energetici, transportu i poljoprivredi, za Biznis.rs govori Marija Tikvicki, predsednica Hrvatskog poslovnog kluba u Beogradu.

Srbija je hrvatskim kompanijama važna i kao veliko tržište i kao proizvodna baza. Da li hrvatska preduzeća danas Srbiju vide više kao tržište za prodaju ili kao platformu za proizvodnju i izvoz na treća tržišta? Da li se to menjalo vremenom?

„Ja se često ponavljam kada kažem da biznis ne poznaje granice. To se do sada uvek pokazalo tačnim, čak i kada politički uticaji ponekad otežavaju poslovanje. Na kraju, politika mnogo manje utiče na biznis nego što bismo mogli da poverujemo ako čitamo naslove u medijima. Kapitalu nije bitno koja je zemlja u pitanju – tamo gde može da pronađe interes, biznis ide.

Pre dvadesetak godina prvo je bilo pitanje povratka hrvatskih brendova u Srbiju, odnosno srpskih na hrvatsko tržište. Neki su taj proces obavili više nego uspešno, a neki lošije. Podravka i Atlantic Grupa su dobri primeri kompanija koje su u tome bile uspešne.

Danas ni Srbija ni Hrvatska jedna drugu ne doživljavaju kao potpuno zasebno tržište. Prošao je i period u kojem je glavna prednost bila jeftinija radna snaga, i to, reklo bi se, na obe teritorije. Hrvatska može biti platforma za izlazak na druga tržišta, posebno za srpske kompanije. Njima je primarni cilj često najjednostavniji mogući ulazak u Evropsku uniju – zbog neposredne blizine, kulture i jezika.“

Da li savetujete kompanijama kako da naprave taj prvi korak i izađu na novo tržište?

„Pomažemo preduzećima koja nam se obrate. Ona uglavnom već imaju svoj smer razvoja, ali im možemo dati osnovne informacije i početni impuls. Hrvatska gospodarska komora je, recimo, na svom sajtu imala svojevrsni vodič – šta je potrebno za otvaranje firme u Hrvatskoj i obrnuto, šta je potrebno za otvaranje firme u Srbiji. Mi ih usmeravamo na osnovne podatke i povezujemo sa “životom” novog tržišta. Naša uloga je da im damo početni zamajac i pomognemo da se snađu kada naprave prvi korak.“

Koliko hrvatske kompanije u Srbiji trenutno osećaju problem nedostatka radne snage i rasta troškova rada i da li zbog toga menjaju svoje investicione planove?

„Trendovi i migracije dešavaju se u talasima. Po pravilu se prvo pojave u Hrvatskoj, a zatim u Srbiji. Prvo je u fokusu bio deficit profesionalnih vozača – koji i dalje traje, a sada je sve više u toku proces automatizacije proizvodnje. Evropske komore i poslovni klubovi osnovali su pre dve godine platformu CEBAC, koja tek treba da dobije pravni oblik. Organizacija AHK (Nemačke privredne komore u inostrantsvu) je trenutno predsedavajuća i poprilično je angažovala i sve članice na ovu temu.

Hrvatska je u junu napravila iskorak izmenama Zakona o strancima, uz uvođenje posebnih takozvanih D viza koja će se primenjivati između Hrvatske i Srbije. To je važno i za problem transporta jer se ovim rešava isključivo ulazak u Hrvatsku, ne u kompletan Šengen prostor.“

Kada govorimo o zajedničkim ulaganjima, postoje li danas konkretne prekogranične saradnje kompanija iz Srbije i Hrvatske i kakva je u tome uloga Hrvatskog poslovnog kluba?

„IPA fondovi posebno ulažu u pograničnu saradnju, a vremenom su ti programi prošireni i dalje od samih granica, prema Beogradu. Kada se raspišu programi, upoznajemo kompanije sa mogućnostima koje oni nude.

Definitivno je oblast energetike i obnovljivih izvora energije ona u kojoj može mnogo toga da se napravi kroz saradnju Srbije i Hrvatske. Činjenica je i da je roba kojom se najviše trguje između naše dve zemlje – struja. Kroz zajedničke projekte u toj oblasti može da se uradi dosta.

Na drugom mestu su transport i logistika. Srbiji je najveća luka u blizini upravo Rijeka. Tu postoji pitanje gde smestiti carinski terminal zbog Šengena. Piše se Evropskoj uniji sa idejom da se tamo otvori još jedan carinski terminal. To bi bilo važno i za samu Luku Rijeka jer bi joj donelo nove klijente, ali i za srpske kompanije, kojima bi omogućilo brži transport robe.

Na trećoj poziciji je poljoprivreda. Vojvodina i Slavonija mogu mnogo toga zajedno da naprave. Kako god okrenemo, u hrani je budućnost, a i ove godine smo imali prilike koliko je ona značajna i koliko se menjaju tražnja i cene zbog najnovijih suša.“