Kako izabrati način rešavanja poslovnog spora?

Kada dve kompanije potpisuju poslovni ugovor obično je poslednja stvar o kojoj razmišljaju mogućnost da će jednog dana završiti u sporu. Ipak, upravo tada postaje važno šta su napisale u jednoj naizgled sporednoj odredbi ugovora – da li će eventualni spor rešavati pred sudom ili arbitražom.

Izbor nije samo pitanje pravne procedure. Od njega mogu zavisiti troškovi postupka, njegova dužina, poverljivost poslovnih informacija, mogućnost žalbe, ali i koliko će jednostavno biti naplatiti ono što je odlučeno.

Advokat Maja Petrović kaže za Biznis.rs da se arbitraža često predstavlja kao brži i efikasniji način rešavanja poslovnih sporova, ali to ne znači da je u svakom slučaju bolja od suda.

„Za domaće kompanije koje posluju relativno jednostavno i imaju ugovore manje ili srednje vrednosti, klasičan sudski postupak može biti racionalnija opcija. S druge strane, kod velikih, složenih i međunarodnih poslova prednosti arbitraže postaju mnogo izraženije“, navodi Petrović i dodaje da je jedna od najvećih prednosti arbitraže fleksibilnost.

Ona objašnjava da ugovorne strane mogu unapred da odrede arbitražnu instituciju, mesto arbitraže, jezik postupka i druga pravila po kojima će se spor voditi. Kod složenih poslovnih odnosa mogu računati i na arbitre koji imaju iskustvo u određenoj oblasti, što može biti značajno kada spor zahteva razumevanje tehničkih ili specijalizovanih pitanja.

„Dok su sudski postupci u principu javni, arbitraža omogućava da se pitanje poverljivosti uredi pravilima postupka i ugovorom. To može imati veliku vrednost kada se spor odnosi na poslovne tajne, cene, tehnologiju, know-how ili druge informacije koje kompanija ne želi da iznese u javnost“, ističe naša sagovornica.

Arbitraža, međutim, ima i svoju cenu. Naknade arbitara i troškovi arbitražne institucije mogu biti značajni, naročito kada je reč o složenom sporu. Zato nije opravdano unapred pretpostaviti da će arbitraža biti jeftinija od suda. Kod sporova manje vrednosti dodatni troškovi mogu čak predstavljati ozbiljan razlog da se strane opredele za sudsku zaštitu.

„Važna razlika postoji i kada je reč o žalbi. Sudski sistem predviđa mogućnost korišćenja redovnih pravnih lekova, pod uslovima koje propisuje zakon. Arbitražna odluka je, nasuprot tome, zamišljena kao konačno rešenje spora, dok su mogućnosti njenog poništavanja znatno uže. Za jednu kompaniju to može biti prednost jer želi da se spor što pre završi, dok druga može smatrati da joj je potrebna mogućnost šire kontrole donete odluke“, smatra advokat.

Posebnu težinu arbitraža dobija kod međunarodnih ugovora. Ako kompanija iz Srbije posluje sa partnerom iz druge države, pitanje nije samo gde će se voditi postupak, već i kako će se odluka sprovesti. Međunarodni sistem priznavanja i izvršenja arbitražnih odluka može u takvim situacijama predstavljati značajnu prednost.

Kod domaćih ugovora slika je drugačija. Ako dve firme iz Srbije posluju u zemlji, imaju domaću imovinu i potencijalni spor bi se odnosio na relativno jednostavan ugovor, sudski postupak može biti sasvim dovoljan.

„Nema mnogo smisla uvoditi složeniji i skuplji mehanizam ako on ne donosi stvarnu poslovnu korist. Zato pitanje ne bi trebalo da glasi samo „arbitraža ili sud“, već šta konkretan poslovni odnos zahteva“, ocenjuje naša sagovornica.

Kod ugovora velike vrednosti, dugoročnih projekata, složenih tehničkih poslova i međunarodne saradnje, arbitraža može ponuditi veću fleksibilnost i sigurnost, naročito kada je važno da spor ostane poverljiv ili da se odluka kasnije izvršava u drugoj državi.

Kod standardnih domaćih ugovora, posebno kada je vrednost posla manja, sud može biti praktičniji i ekonomičniji izbor.

„Postoji još jedan detalj koji kompanije često potcene: sama arbitražna klauzula. Nije dovoljno samo napisati da će „sve sporove rešavati arbitraža“. Potrebno je precizno urediti ključna pitanja – koja arbitraža je nadležna, gde će se postupak voditi, koje pravo će se primenjivati i na koji način će se birati arbitri“, kaže advokat.

Loše sastavljena klauzula može otvoriti novi spor upravo oko toga ko je nadležan da odlučuje o prvom sporu.

Iako arbitraža predstavlja alternativu sudskom postupku, sudovi nisu potpuno isključeni iz priče. U pojedinim fazama mogu imati ulogu, naročito kod priznanja i izvršenja strane arbitražne odluke. Kod domaće arbitraže odluka ima snagu pravosnažne sudske odluke i može se izvršavati u skladu sa pravilima izvršnog postupka.

„Kompanija koja bira arbitražu praktično unapred određuje kako želi da izgleda njen eventualni spor: ko će odlučivati, gde će se odlučivati, koliko će postupak biti poverljiv i kakve će mogućnosti kontrole odluke postojati. Kompanija koja se opredeli za sud prihvata već uspostavljeni sistem, njegove procedure, troškove i mogućnost žalbe. Najbolji izbor zato zavisi od konkretnog ugovora. Što je posao složeniji, vredniji, to argumenti u korist arbitraže postaju snažniji“, zaključuje advokat Maja Petrović.