Da li poslodavci krše zakon oglašavanjem plata ispod minimalca?

Minimalna cena rada je zakonski utvrđen najniži iznos novca koji poslodavac u Srbiji mora da plati zaposlenom za rad sa punim radnim vremenom i ostvarenim standardnim radnim učinkom, i u ovoj godini iznosi 64.554 dinara (oko 551 evro).

Cilj minimalne cene rada jeste da obezbedi socijalnu sigurnost radnika i pokrije osnovne egzistencijalne potrebe ali se isplaćuje u izuzetnim okolnostima u kraćem vremenskom periodu – dok firma ne prebrodi nastale teškoće. Dakle, reč je o nečemu što je privremeno i nužno.

U Srbiji, međutim, sama država, vladine i nezavisne agencije, sudovi i pravobranilaštva oglašavaju poslove za koje je osnovna neto zarada niža od minimalca.

Među takvim organima samo u proteklih nekoliko meseci bilo je bar desetak oglasa koji su za puno radno vreme na poslovima uglavnom sa srednjom stručnom spremom imali predviđenu osnovnu neto zaradu između 50.000 i 53.000 dinara.  

Reč je uglavnom o poslovima administrativne prirode, tehničke podrške, rada na pisarnici ili u operativnim odeljenjima zaduženim za informatičku podršku za koje su tražene tačno određene kvalifikacije i radno iskustvo.

Predsednik Centra za dostojanstven rad i naučni saradnik na Institutu za radno pravo Mario Reljanović kaže za Biznis.rs da poslodavci koji poslove sa punim radnim vremenom i zasnivanjem radnog odnosa oglašavaju sa neto platom nižom od minimalne zarade krše Zakon o radu.

Prema njegovim rečima, zakon utvrđuje iznos minimalne cene rada bez izuzetka, za rad u radnom odnosu sa punim radnim vremenom.

Čak iako je reč o pripravničkim poslovima, oni bi morali da dobiju bar 80 odsto zarade koju imaju osobe koje obavljaju iste poslove a nisu pripravnici.

Reljanović smatra da bi inspekcija rada u ovakvim slučajevima morala da reaguje i utvrdi da su zaposleni plaćeni niže od zakonom utvrđenog minimuma.

„Nažalost, u javnom sektoru ima jako mnogo ovakvih poslova i pitanje je da li će reagovati ako se utvrdi da je ukupan iznos koji ovi zaposleni primaju jednak ili viši od minimalne zarade, iako je cena radnog sata niža od minimalne cene rada“, objašnjava sagovornik.

Ono što je verovatno da se dešava u ovim konkretnim slučajevima jeste da zaposleni dobijaju nešto što se zove „dopuna plate“, jer se i ovim radnicima mora isplatiti bar minimalna zarada kao i u mnogim drugim delovima javnog sektora. Reč je o institutu koji nije zakonom uređen, ali uporno opstaje dugi niz godina. 

„Nema nikakve sumnje da je država generator politike niskih zarada i da se zbog činjenice da je javni sektor i dalje ‘najveći poslodavac’ mnoga osnovna prava zaposlenih krše kako bi se umanjila ukupna masa zarada“, smatra on. 

Ako država i sama primenjuje ovakvu praksu postavlja se pitanje kako će da kontroliše da li firme koje isplaćuju minimalac zaista to rade zato što su prinuđene i zakon im u određenom periodu to dozvoljava dok imaju poteškoće u poslovanju ili zato što jednostavno mogu to da rade i zloupotrebljavaju bez ikakve kazne?

Reljanović kaže da je u atmosferi koja je stvorena nerealno očekivati takvu vrstu kontrole, ali i dodaje da to ne menja činjenicu da i dalje postoji zakonska obaveza da se poslodavci kontrolišu.

„U praksi se, naravno, isplata minimalne zarade gotovo nikada ne kontroliše kada je reč o zakonskom osnovu za njeno uvođenje. Naprotiv, stvoren je mit koji nije u saglasnosti sa zakonom da je potpuno normalno ugovarati minimalnu zaradu, pa je mnogi poslodavci uopšte ne uvode posebnom odlukom kako nalaže Zakon o radu, već od starta ugovaraju minimalac sa zaposlenim“, objašnjava ovaj pravni stručnjak. 

Zaposleni koji budu radili za ovu platu neće sebi moći da priušte ni celu minimalnu potrošačku korpu koja trenutno iznosi oko 56.000 dinara, da ne pominjemo tek prosečnu koja je oko 110.000 dinara.

Mario Reljanović smatra da na tim mestima, pre svega, rade ljudi koji imaju još neki dodatni izvor prihoda, kao i oni koji tek stiču radno iskustvo, pa im je svako zaposlenje dragoceno.

Relativna sigurnost državnog zaposlenja je u mentalitetu ljudi nekada važnija od ostalih uslova rada, dok se nedostatak sredstava u budžetu nadoknadi drugim poslom, kaže on.

„Kada je reč o mentalitetu državnih službenika koji osmišljavaju ovakvu politiku zapošljavanja i plaćanja mogu samo da kažem da je to nerazumljivo i sa ekonomske i sa socijalne tačke gledišta, ali da se uklapa u ukupnu politiku forsiranja zaposlenja po svaku cenu, gde je najvažniji formalni status zaposlenosti, iako se kroz taj status ne vraća realan deo uloženog rada, niti ljudi mogu biti generalno zadovoljni uslovima rada“, smatra Reljanović.