Oko 150 najvećih zagađivača u Srbiji nesmetano radi bez dozvola duže od decenije

Oko 150 velikih postrojenja u Srbiji duže od deset godina krši rok u kojem su morali da pribave integrisanu dozvolu, jedinstven dokument kojim se velikim industrijskim i poljoprivrednim zagađivačima odobrava rad pod strogo definisanim uslovima zaštite životne sredine. Zakon kojim je ova obaveza propisana donet je još 2004. godine, a operateri su imali rok najkasnije do 2015. da pribave ove dozvole. Ovaj rok je Izmenama i dopunama zakona produžen do kraja 2020. godine, da bi potom bio dodatno produžen do kraja 2024.

Za svih 20 godina izdato je ukupno 67 dozvola, a na listi Ministarstva zaštite životne sredine nalazi se 220 operatera za koje je to obavezno. Prošlog meseca usvojen je Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine koji propisuje rok od šest meseci u kojem će se ponovo identifikovati sva postrojenja za koja je ova dozvola neophodna.

Šta je integrisana dozvola?

Suština ove dozvole je princip „sve na jednom mestu“. Umesto da fabrika traži odvojene dozvole za vazduh, vodu, otpad ili buku, integrisana dozvola obuhvata celokupan uticaj tog postrojenja na okolinu kako bi se sva zagađenja koja stvara uzela u obzir i procenio njihov integrisani štetni uticaj.

To znači da se posmatra celokupan proces proizvodnje, od sirovina i energije koje ulaze u fabriku, do emisija u vazduh, vodu i zemljište, kao i upravljanja otpadom i bukom. Važan deo ovog procesa jeste primena takozvanih najboljih dostupnih tehnika za pojedinačnu industriju koje obezbeđuju primenu najefikasnije i najsavremenije tehnologije koja smanjuje zagađenje na najmanju moguću meru.

Dozvola precizno propisuje koliko štetnih materija postrojenje sme da ispusti u okolinu i obavezuje operatera da redovno meri i izveštava nadležne organe o svojim emisijama. Za njeno izdavanje nadležni su Ministarstvo zaštite životne sredine i organi lokalne samouprave.

Integrisana dozvola neophodna je za velika industrijska postrojenja sa visokim potencijalom zagađenja u energetskom sektoru, metalurgiji i hemijskoj industriji, industriji minerala, industriji drveta, upravljanju otpadom i poljoprivredi.

Cilj integrisane dozvole je preventiva. Umesto da se zagađenje rešava tek kada ode u reku ili vazduh, ova dozvola tera industriju da u samom startu koristi čistije tehnologije i troši manje resursa. Bez ove dozvole u uređenim sistemima postrojenje ne bi smelo legalno da radi.

Međutim, u praksi se u Srbiji rokovi za pribavljanje ovih dozvola godinama pomeraju, pa mnoga velika postrojenja i dalje posluju na osnovu privremenih rešenja ili podnetih zahteva koji su u procesu dopune.

Dvostruki aršini inspekcije i neefikasnost uprave

Pravna savetnica Platforme za društveni razvoj i inovacije Hristina Vojvodić za Biznis.rs kaže da glavni razlozi za decenijsko neusklađivanje leže u nedostatku motivacije privrede, blagoj kaznenoj politici, ali i činjenici da mnoga postrojenja ne ispunjavaju ni osnovne uslove poput vodnih ili upotrebnih dozvola.

„Nije bilo dovoljno motivacije na strani privrede da se uskladi sa zakonom. Svi su imali neku vrstu očekivanja da će se zakon naknadno menjati, kada su rokovi već dva puta produžavani. Ili da će se uvesti neke privilegije za postojeća postrojenja. Za sve to vreme, velika postrojenja nesmetano decenijama rade bez ključnih osnovnih dozvola“, objašnjava sagovornica.

Prilikom inspekcijskog nadzora nad postojećim postrojenjima jasno se vidi da se primenjuju samo pojedinačne provere, čime se sam zakon o integrisanom sprečavanju zagađenja praktično i ne primenjuje.

„Inspektori jedino mogu da konstatuju da li je zahtev za integrisanu dozvolu podnet. A to ništa ne znači jer zahtev može da bude odbačen ili odbijen. Inspektor ne zabranjuje rad tom već postojećem postrojenju i može da zabrani rad samo novim postrojenjima“, navodi Vojvodić.

Jedan od najvećih problema u sistemu jeste nejednak tretman novih i postojećih postrojenja, što direktno narušava tržišnu utakmicu. Dok se novim postrojenjima može zabraniti rad ako nemaju dozvolu, postojećim zagađivačima se godinama gleda kroz prste.

Nadležni organi često godinama drže predmete otvorenim bez donošenja konačnih rešenja. Primer je Termoelektrana „Nikola Tesla“ (TENT), gde su još 2014. godine održani sastanci i naložene dopune dokumentacije, nakon čega se ništa ne dešava i nema nikakvih posledica po operatera.

Vojvodić smatra da je u tim situacijama odgovornost zaista na strani organa koji odlučuje o izdavanju dozvole jer nije u redu da postupci traju po desetak godina bez okončanja. Rokovi za dopunu dokumentacije morali bi da budu jasni, da se strogo poštuju i ako se ne ispune zahtevi za dobijanje integrisane dozvole morali bi da budu odbačeni.

Teško i do pojedinačnih dozvola

Razloge zbog čega su ovi postupci ovako dugi i neefikasni Vojvodić vidi u tome što operateri ne mogu da ispune uslove da dobiju dozvole potrebne da bi se dobila integrisana dozvola, poput vodnih i upotrebnih. Vrhunac apsurda je što se to navodi kao prepreka za primenu zakona, što po njenom mišljenju nije opravdano jer bi za 20 godina ti problemi ipak morali da se reše.

Sa druge strane, takvo stanje se opravdava i činjenicom da su polovina postrojenja sa spiska od 220 mala i srednja preduzeća koja nemaju dovoljno kapaciteta da takav proces dovedu do kraja.

“Ali to znači da drugu polovinu čine velike kompanije koje su to mogle. Reč je o najprofitabilnijim preduzećima koja imaju kapaciteta da usklade svoje poslovanje sa zakonom„, kaže ona.

Kao još jedan razlog navode se veliki troškovi usklađivanja sa najboljim dostupnim tehnikama. Vojvodić kaže da to jeste tačno, ali da je reč o trošku koji se mora uzeti kao redovan deo poslovanja i usklađivanja sa visokim standardima zaštite životne sredine. Ako je neko u svom proizvodnom procesu zagađivač, mora da uloži novac da bi to rešio.

Prepisivanje EU direktiva

Kritika se odnosi i na sam proces donošenja novog zakona. Analize ekonomskih i finansijskih efekata bile su izuzetno loše i nepotpune, bez jasnih podataka o troškovima usklađivanja ili pritisku na budžet, a podaci su se pojavili tek naknadno u samom predlogu zakona, navodi pravna savetnica.

Dodatno, slepo prepisivanje evropskih pravila bez uvažavanja domaćeg konteksta stvara nove probleme, jer EU direktive polaze od drugačijih pretpostavki. Predviđeno je i da se integrisana dozvola traži tek posle dobijanja upotrebne, čime se ova ekološka provera potpuno izuzima iz samog procesa planiranja i izgradnje.

„Imala sam osećaj tokom rasprave o ovom zakonu da je EU direktiva korišćena kao štit da se odbiju svi ostali predlozi koji su bili korisni. Direktiva polazi od potpuno drugačijeg faktičkog stanja – kod njih sva postrojenja već imaju osnovne dozvole. Ne možemo nekritički prepisivati sve što stoji u evropskim direktivama bez uzimanja u obzir konteksta u kome se aktivnosti sprovode“, kaže Vojvodić.

Kako ističe, stav struke je bio da integrisana dozvola treba da se prilaže uz zahtev za izdavanje upotrebne dozvole da biste bili sigurni da postrojenje neće početi da radi bez svih potrebnih dozvola. „Ako ste je izuzeli iz tog sistema i ona se pribavlja tek kasnije, nema uvida da li je zaista pribavljena i gubi se svaka kontrola“.

Rokovi za pribavljanje integrisanih dozvola prvobitno su bili postavljeni za 2015. godinu, pa pomereni na 2020, zatim na 2024, da bi novi zakon ponovo doneo odlaganja i ostavio rok od šest meseci samo da se operateri uopšte „jave“ i ponovo identifikuju.

Bez suštinske promene u inspekcijskom nadzoru i ukidanja povlašćenog statusa za velike kompanije, novi zakon neće doneti nikakav pomak u smanjenju industrijskog zagađenja u Srbiji.

„Da bismo rešili ovakve probleme ne smemo imati privilegovanu grupu operatera kojoj će se gledati kroz prste i tolerisati višegodišnje kršenje propisa, već zakon mora biti isti za sve. Ako se ovaj zakon bude primenjivao ovako kako je propisan, zaista ne vidim kako može doprineti tome da se dozvole efikasno izdaju. A i ako se budu brže izdavale, veliko je pitanje kakav će biti njihov kvalitet i kakav će biti nadzor nad njihovom primenom“, zaključuje Vojvodić.

Novim zakonom uvodi se elektronski sistem izdavanja dozvola, precizno se definiše obaveza primene najboljih dostupnih tehnologija i stroži inspekcijski nadzor, a ministarka zaštite životne sredine Sara Pavkov ocenila je da treba očekivati da posle 2030. godine većina postrojenja bude obuhvaćena ovim dozvolama.