Šta sve treba da pripremi firma za završni račun?

Kraj poslovne godine za mnoge firme znači dodatni pritisak, prikupljanje velikog broja računa i ugovora, proveru poslovnih knjiga i usklađivanje podataka, uz bojazan da neki važan dokument nije dostavljen knjigovođi. Završni račun nije samo administrativni posao koji se obavlja jednom godišnje. Reč je o postupku kojim se utvrđuje finansijski položaj preduzeća, rezultat poslovanja i stanje imovine i obaveza na kraju obračunskog perioda.

Podaci iz završnog računa koriste se za poreske potrebe, procenu uspešnosti poslovanja, donošenje odluka o investicijama i finansiranju, kao i za procenu kreditne sposobnosti preduzeća.

„Direktor, odnosno odgovorno lice u preduzeću, treba da obezbedi da knjigovodstvo raspolaže potpunom i verodostojnom dokumentacijom o svim poslovnim događajima tokom godine“, kaže računovođa firme ILU term Jovanka Ilić.

Prema njenim rečima, knjigovođa može da proveri, evidentira i obradi dostavljene podatke, ali ne može samostalno da nadoknadi informacije o transakcijama za koje nema odgovarajuću dokumentaciju.

„Prvi korak je prikupljanje svih bankarskih izvoda za dinarske i devizne račune, za period od 1. januara do 31. decembra. Na osnovu njih proveravaju se prilivi i odlivi novca, uplate kupaca, plaćanja dobavljačima, isplate zarada, poreza i doprinosa, kao i otplate kredita i druge finansijske transakcije“, objašnjava Ilić.

Potrebno je dostaviti sve izlazne fakture izdate kupcima, kao i ulazne fakture dobavljača. U dokumentaciju spadaju i računi za nabavku robe, materijala i opreme, zakup poslovnog prostora, komunalne usluge, telefonske i internet usluge, troškove prevoza i druge izdatke povezane sa poslovanjem. Posebnu pažnju treba obratiti na račune plaćene gotovinom ili poslovnim platnim karticama, uz odgovarajuće fiskalne račune i drugu prateću dokumentaciju.

„Ukoliko je firma tokom godine zaključivala ugovore o zakupu, kreditu, lizingu, nabavci opreme, pružanju usluga ili drugim poslovima koji utiču na njeno poslovanje, potrebno je da i oni budu dostupni knjigovodstvu. Isto važi za dokumentaciju o službenim putovanjima, putne naloge, obračune putnih troškova i dokaze o izvršenim isplatama“, navodi naša sagovornica.

Ona ističe da posebnu grupu čine dokumenti koji se odnose na imovinu preduzeća. Tu spadaju evidencije o osnovnim sredstvima, kao što su računari, mašine, vozila i nekretnine, dokumentacija o njihovoj nabavci i prodaji, kao i podaci o eventualnim ulaganjima i rashodovanju. Preduzeće treba da obezbedi i podatke o zalihama robe, materijala i gotovih proizvoda na kraju godine.

Važan deo pripreme jeste i popis imovine i obaveza, jer se tako utvrđuje stvarno stanje imovine, potraživanja i obaveza i ono se upoređuje sa podacima u poslovnim knjigama. Ako postoje razlike, potrebno je utvrditi njihove uzroke i dokumentovati odgovarajuće korekcije.

U zavisnosti od načina poslovanja, mogu biti potrebni i dodatni dokumenti: obračuni zarada, evidencije zaposlenih, dokumentacija o primljenim i datim avansima, ugovori i planovi otplate kredita, dokumentacija o subvencijama, donacijama, sudskim sporovima i potencijalnim obavezama, kao i dokazi o naplati potraživanja i izmirenju dugovanja.

„Na osnovu sređenih poslovnih knjiga pripremaju se godišnji finansijski izveštaji. Njihov obim i sadržaj zavise od veličine preduzeća, njegovog pravnog statusa i kategorije obveznika“, naglašava Ilić.

Bilans stanja, bilans uspeha i ostali finansijski izveštaji

Bilans stanja prikazuje imovinu, kapital i obaveze preduzeća na određeni datum, najčešće na 31. decembar. Iz njega se može videti koliko firma ima novca, potraživanja, zaliha i osnovnih sredstava, kolike su njene obaveze prema dobavljačima, bankama i drugim poveriocima, kao i koliki je kapital koji pripada vlasnicima.

Bilans uspeha prikazuje prihode i rashode ostvarene tokom poslovne godine i rezultat njihovog odnosa.

„Ako su prihodi veći od rashoda, preduzeće ostvaruje dobitak; ako su rashodi veći od prihoda, rezultat je gubitak. Međutim, ostvarena dobit ne znači automatski da firma raspolaže istim iznosom novca na računu, jer deo sredstava može biti vezan za nenaplaćena potraživanja, zalihe ili investicije“, pojašnjava naša sagovornica.

U zavisnosti od obaveza konkretnog preduzeća, godišnje izveštavanje može obuhvatati i izveštaj o ostalom rezultatu, izveštaj o tokovima gotovine, izveštaj o promenama na kapitalu, napomene uz finansijske izveštaje i statistički izveštaj. Za mikro i druga mala pravna lica obim izveštavanja može biti drugačiji nego za velika preduzeća, a pojedine kategorije obveznika imaju i dodatne obaveze.

Obračun poreza na dobit nije isto što i računovodstvena dobit

Jedan od najvažnijih delova pripreme završnog računa jeste utvrđivanje poreske obaveze. Kod pravnih lica koja su obveznici poreza na dobit, računovodstveni rezultat predstavlja polaznu osnovu za utvrđivanje poreske osnovice, ali se ta dva iznosa ne moraju podudarati.

Poreski bilans sastavlja se uz primenu pravila propisanih Zakonom o porezu na dobit pravnih lica. Pojedini rashodi mogu biti poreski nepriznati ili priznati pod posebnim uslovima, dok se za određene prihode, rashode i poreske olakšice primenjuju posebna pravila. Zbog toga računovodstvena dobit nije nužno jednaka dobiti na koju se obračunava porez.

„Za privredna društva treba imati u vidu i obaveze u vezi sa akontacijama poreza na dobit tokom naredne godine, koje se utvrđuju na osnovu prethodno iskazane poreske obaveze, uz primenu propisanih pravila“, kaže računovođa i dodaje da je neophodno razlikovati obaveze privrednih društava od obaveza preduzetnika.

Preduzetnici koji vode poslovne knjige i plaćaju porez na prihode od samostalne delatnosti imaju drugačiji poreski režim od pravnih lica koja plaćaju porez na dobit.

„Takođe, preduzetnici paušalci po pravilu ne sastavljaju godišnje finansijske izveštaje kao privredna društva, pa se njihove obaveze ne mogu poistovetiti sa obavezama društava sa ograničenom odgovornošću i drugih pravnih lica“, zaključuje računovođa ILU term Jovanka Ilić.