Između izbornih obećanja i makroekonomske realnosti

Srbija se nalazi na ekonomskoj prekretnici u kojoj relativna makroekonomska stabilnost više ne može da služi kao opravdanje za odlaganje strukturnih reformi. Dok zvanični pokazatelji ukazuju na stabilan javni dug (na nivou od oko 45 odsto BDP-a) i smanjenje nezaposlenosti, ispod površine rastu rizici uslovljeni globalnom nestabilnošću, krizom u evropskoj industriji i unutrašnjim sistemskim slabostima.

Povećanje budžetskog deficita iznad planiranih tri odsto BDP-a, neselektivna podela novca iz budžeta i realizacija velikih infrastrukturnih projekata van redovnih procedura, prema oceni domaćih ekonomista, izlažu privredu potencijalnim šokovima.

Pitanje koje se postavlja pred novu vladu jeste: kako uskladiti fiskalnu i monetarnu politiku, promeniti prevaziđeni model privlačenja stranih investicija i stvoriti ambijent u kom domaći privatni sektor postaje nosilac razvoja?

Fiskalni prostor: Održivost u mirnim, ali upitnost u burnim vremenima

Naučna saradnica Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije (wiiw), ekonomista Ana Milinković, upozorava u razgovoru za Biznis.rs da Srbija trenutno ima dovoljno fiskalnog prostora, ali da se on troši na način koji ne obezbeđuje dugoročnu stabilnost.

– Javni dug je oko 45 odsto BDP-a, što samo po sebi ne predstavlja problem. Međutim, rebalansom budžeta deficit je podignut sa tri na 3,5 odsto BDP-a, a skoro 100 milijardi dinara potrošeno je na neselektivne isplate svim punoletnim građanima, i to neposredno pred izbore. Deficit se povećava u godini kada privreda raste po stopi od preko tri odsto, kada joj dodatni podsticaj te vrste nije potreban, posebno nauštrb finansijske stabilnosti. Zato je Fiskalni savet s pravom ocenio ovo povećanje deficita kao neopravdano, a usvajanje rebalansa kao nedovoljno transparentno. Kada se budžetskim novcem raspolaže gotovo rasipnički, ne ostaje prostora za prilagođavanje u slučaju novog spoljnog šoka – naglašava Milinković i podseća na prognoze MMF-a po kojima bi u slučaju daljeg rasta cena energenata inflacija u narednoj godini mogla dostići 7,5 odsto, uz usporavanje privrednog rasta na oko dva procenta, pa bi zaduživanje u takvim uslovima postalo skuplje.

MMF za takav slučaj preporučuje da se granica deficita od tri odsto BDP-a očuva smanjenjem tekuće potrošnje.

– Dakle, fiskalni prostor je održiv, ali samo u mirnim vremenima i samo pod pretpostavkom da će naredni period biti bez turbulencija, eksternih troškova, ali i unutrašnjih problema, a na tako nešto, nažalost, ne možemo da računamo, pogotovo ne sa previše samopouzdanja. Dakle, ako se nastavi sa pravljenjem budžeta prema izbornom kalendaru, novca neće biti onda kada zaista zatreba – ocenjuje Milinković.

Što se reformi tiče, naša sagovornica podseća da se pojedine odlažu iz godine u godinu, od jedne do druge Vlade, i kako vreme prolazi postaju sve hitnije.

– EPS još uvek čeka na organizacione promene i racionalizaciju zaposlenih, kao i na usklađivanje cena. Spominjem EPS zbog veličine i značaja, ali isti problem važi za većinu javnih preduzeća, u kojima se i dalje zapošljava po partijskoj liniji, sa neadekvatnim znanjima i veštinama za određene pozicije, gde se poslovi obavljaju preko podizvođača kojima se dodeljuju ogromne sume novca. Promena ovakvog načina funkcionisanja je politički veoma skupa i trenutna vlast nije u mogućnosti da tu cenu podnese. Drugi značajan problem su veliki projekti po međudržavnim sporazumima koji se realizuju van redovnih procedura i netransparentno. Od ogromnog značaja su i reforma pravosuđa i izmene pravosudnog zakona jer bez ovih promena Srbija neće dobiti pristup sredstvima iz Plana rasta – zaključuje Ana Milinković.

I direktor Instituta ekonomskih nauka iz Beograda Jovan Zubović ističe u razgovoru za Biznis.rs da relativno stabilne javne finansije ne smeju da se tumače kao dozvola za netransparentno ili neograničeno trošenje.

– Problem Srbije danas nije nedostatak strategija i zakona, već nedovoljno dosledna primena pravila, slaba kontrola rezultata i ograničena odgovornost donosilaca odluka. Buduća vlada više ne bi smela da odlaže reformu upravljanja javnim i državnim preduzećima, povećanje transparentnosti javnih finansija, profesionalizaciju javne uprave, reformu obrazovanja i tržišta rada, kao ni promenu sistema državne pomoći privredi. Posebno je važno uspostaviti punu javnost budžetskih obaveza, ugovora, subvencija, poreskih podsticaja i fiskalnih rizika koji nastaju iz poslovanja javnih preduzeća. Bez toga nije moguće realno proceniti koliko fiskalnog prostora Srbija zaista ima – objašnjava Zubović i dodaje da javne finansije trenutno nisu pred neposrednom krizom, ali to ne znači da postoji veliki prostor za nove trajne rashode.

Srbija je preuzela obavezu da fiskalni deficit zadrži do tri odsto BDP-a, dok su rizici po privredni rast i dalje izraženi.

– Svaki novi trajni rashod morao bi da ima jasno definisan izvor finansiranja, a svaka velika javna investicija javno dostupnu analizu troškova, koristi i fiskalnih rizika – tvrdi naš sagovornik.

Predsednica Centra za visoke ekonomske studije (CEVES) Kori Udovički, nekadašnja ministarka državne uprave i potpredsednica Vlade Srbije, napominje da se fiskalni prostor godinama troši na populističke mere i sve proizvoljnije investicije, dok se štedi na kapacitetima javnog sektora. U razgovoru za Biznis.rs kaže da neće biti teško vratiti deficit u održive okvire, kad prođe predizborno trošenje.

– Ključna “strukturna reforma” koja je Srbiji hitno potrebna, pored uspostavljanja vladavine prava, jeste osposobljavanje javnih institucija da rade svoj posao: da dobiju odgovornost i autonomiju, ali i da se uloži u njihov kapacitet da taj posao zaista rade. To je hitno, jer je urušavanje kapaciteta došlo do ivice provalije, posle koje postaje nepovratno. Ali sama „reforma” sporo će davati vidljive rezultate – ističe.

Udovički kaže da naše inspekcije nisu u stanju da provere koliko su strane kompanije iskopale rude i da li plaćaju odgovarajuću rentu. EPS još plaća posledice načina na koji se ugalj kopao do 2022. A da ne govorimo o čekanju na hitnu pomoć i o tome kako izgledaju njihova kola.

– Što se duga tiče, od 1990-ih je većina zemalja, a svakako ceo naš region, naučila da upravlja makroekonomskim okvirom. Zato i analize MMF-a i Svetske banke, uz standardne stres-testove, nalaze prilično dobru situaciju. Ali ne kombinuju rizike koji kod nas, po mom mišljenju, mogu da se „slože” – skriveni gubici ili neodložne zakasnele investicije javnih preduzeća, izostanak očekivanog privrednog rasta usled promašenih državnih investicija i gubitka konkurentnosti koje je već u toku, kao i produbljavanja političke nestabilnosti – a dugovi će morati da se servisiraju, u tom slučaju po sve većim kamatama. To bi za samo nekoliko godina dovelo do ubrzanog i nekontrolisanog rasta duga kao posle globalne finansijske krize – ocenjuje Udovički.

Nesaglasnost politika: Teret borbe protiv inflacije ostaje na NBS

Pitanje usklađivanja fiskalne i monetarne politike ključno je za obezbeđivanje padajuće putanje inflacije bez zaustavljanja privrednog rasta. Sagovornici Biznis.rs ukazuju na to da trenutno monetarna i fiskalna politika deluju u suprotnim smerovima.

Ana Milinković napominje da je skoro ceo teret borbe protiv inflacije trenutno na Narodnoj banci Srbije (NBS), a fiskalna politika Vlade joj ne samo da ne pomaže, već radi suprotno. Naša sagovornica kaže da je inflacija od 2,2 odsto u avgustu izgledala prilično dobro, ali je pre svega rezultat jeftinije hrane posle dobre sezone, nižih akciza i trošenja rezervi energenata, dakle privremenih faktora. NBS već očekuje da se inflacija vrati na oko četiri odsto.

– NBS drži referentnu kamatnu stopu na 5,75 odsto jer je bazna inflacija oko 4,5 odsto. U takvoj situaciji država podstiče potrošnju, odnosno radi suprotno od onoga što bi trebalo. Takve mere se pre ili kasnije naplate od građana kroz kredite koji duže ostaju skupi. Usklađivanje znači da plate i penzije moraju da rastu u skladu sa fiskalnim pravilima, a ne u skladu sa izbornim kampanjama – ističe Milinković i dodaje da akcizne olakšice treba postepeno ukidati uz prethodnu najavu, a novac iz budžeta ne treba nekontrolisano trošiti na podsticanje potrošnje, već strateški usmeravati u investicije koje podižu produktivnost.

Jovan Zubović se slaže da neusaglašenost fiskalne i monetarne politike stvara direktan trošak za privredu i građane. Smatra i da posebno treba voditi računa o inflacionim pritiscima iz EU.

– Ako NBS pokušava da obori inflaciju održavanjem restriktivnijih monetarnih uslova, dok država istovremeno povećava agregatnu tražnju kroz neselektivne transfere ili rast tekuće potrošnje, rezultat će biti duže zadržavanje visokih kamatnih stopa. Potrebno je promeniti strukturu javne potrošnje i prednost dati ulaganjima koja podižu produktivnost i energetsku sigurnost, kvalitet infrastrukture, digitalizaciju i znanje, a ograničiti neselektivne mere koje kratkoročno povećavaju tražnju bez povećanja proizvodnih kapaciteta – ističe Zubović.

Poseban problem, prema njegovom mišljenju, predstavljaju administrativne intervencije u cene. One mogu privremeno ublažiti statistički izmerenu inflaciju, ali ne uklanjaju njene uzroke i često stvaraju fiskalne troškove ili odloženi rast cena.

Kori Udovički dodaje da ne treba stvarati iluzije o bezbolnom obaranju inflacije.

– Usporavanje inflacije bez ikakvog usporavanja rasta je alhemičarski „kamen mudrosti” i ne treba kreirati očekivanje da je tako nešto moguće. Naša inflacija je snažno vezana za uvozne cene i kurs, što nam je dosad išlo na ruku. Ako cene energije ne eksplodiraju, inflacija će se normalizovati čim se završi predizborno trošenje.

Ona smatra da su očekivanja ključna.

– Jasna pobeda Studentske liste i brz, jasan dokaz da nova vlast zaista poštuje zakon i ugovore, kao i odgovorno upravljanje budžetom, ubrzo bi doveli do porasta privatnih investicija. To je najbolji scenario jer investicije povećavaju proizvodni kapacitet više nego što opterećuju tražnju koja mora da se stisne, pa pomažu dezinflaciji. Ako bi, s druge strane, razlika na izborima bila toliko tesna da rezultat, koji god da je, ne bude uverljiv, politička nestabilnost, uz trošenje koje će pratiti Expo, učinila bi kombinaciju stabilizacije i rasta nezamislivom – ističe naša sagovornica.

Model subvencionisanja SDI: Od motanja kablova do visokih tehnologija

Domaći ekonomisti i privrednici jedinstveni su u oceni da je dosadašnji model privlačenja stranih direktnih investicija (SDI), zasnovan na jeftinoj radnoj snazi i subvencijama po novootvorenom radnom mestu, u potpunosti iscrpljen.

Predsednik ITM sistema Toplica Spasojević smatra da će privredni pravac Srbije ka Zapadu i regionu ostati stabilan, ali da se koncept proizvodnje mora pod hitno menjati.

– Ne možemo se više bazirati na jeftinoj radnoj snazi koju nemamo, niti na jeftinim sirovinama. Moramo preći na visokokvalifikovani rad, primenu IT rešenja i naučna istraživanja. Strane investicije u automobilsku industriju, na kojima smo se dosta bazirali, posustaju jer je i sama Evropa usporila. Nama trebaju partneri u oblastima poput data centara, energetike, šinskih vozila ili naprednih tehnologija, a ne motanja kablova. Imamo ogromne potencijale u mladim ljudima i našim stručnjacima u inostranstvu koji bi se vratili na kvalitetna radna mesta – ocenjuje Spasojević.

Jovan Zubović podseća da su podaci pokazali znatno smanjenje priliva SDI, što ogoljuje ranjivost modela koji zavisi od stranog kapitala.

– Model privlačenja stranih direktnih investicija nije bio neuspešan. On je doprineo povećanju zaposlenosti, izvoza, industrijske proizvodnje i uključivanju Srbije u međunarodne lance vrednosti. Međutim, model zasnovan prvenstveno na subvencijama po novootvorenom radnom mestu i relativno jeftinoj radnoj snazi dostigao je svoje razvojne granice. Srbija danas ima nedostatak radnika, plate rastu, a konkurencija za međunarodne investicije postaje sve intenzivnija – ocenjuje direktor Instituta ekonomskih nauka.

On smatra da državna podrška zato mora biti transformisana iz subvencije po radnom mestu u podršku po ostvarenom razvojnom efektu. Kriterijumi bi trebalo da budu ulaganje u istraživanje i razvoj, transfer tehnologije, obuka zaposlenih, povećanje domaće dodate vrednosti, uključivanje lokalnih dobavljača i izvoz proizvoda višeg tehnološkog sadržaja.

– Isti programi i isti kriterijumi moraju važiti za domaće i strane investitore. Domaća preduzeća ne bi smela da se nađu u nepovoljnijem položaju samo zato što pojedinačno ulažu manje, iako zajedno mogu stvoriti više novih proizvoda, inovacija i održivih radnih mesta. Sve odluke o subvencijama moraju biti javne, sa objavljenim iznosom podrške, očekivanim rezultatima i naknadnom ocenom da li su ciljevi ostvareni. Poslovna tajna ne sme biti izgovor za skrivanje načina korišćenja javnog novca – naglašava Zubović.

Ana Milinković dodaje da je pri stopi nezaposlenosti od 7,2 odsto apsurdno plaćati otvaranje novih radnih mesta dok se firme bore sa pronalaskom radnika.

– Dosadašnji model subvencionisanja stranih direktnih investicija nikada nije ni mogao da bude dugoročno rešenje i to je sada i više nego očigledno. Privredi nisu dovoljni strani investitori, a stranim investitorima više nisu dovoljne ni subvencije ni još uvek relativno povoljna radna snaga. Neto strane direktne investicije su u 2025. godini pale za više od polovine, oko 2,3 milijarde evra, a strane privredne komore u našoj zemlji kao jednu od glavnih prepreka navode nedosledno sprovođenje zakona – ističe Milinković.

Ona smatra da je ovaj model ne samo iscrpljen, u smislu da ne može da podstakne rast privrede, već se sada pokazuju i njegovi nepovoljni dugoročni efekti. Subvencionisane strane investicije u industriji uglavnom su odlazile u radno intenzivnu proizvodnju komponenti i poluproizvoda, sa slabom povezanošću sa domaćim dobavljačima, pa je i prenos znanja i tehnologije bio ograničen.

Kori Udovički, pak, skreće pažnju na to da državu više od direktnih subvencija koštaju poreska izuzeća za velike investitore (oko 274 miliona evra u 2023. godini), koja sa uslovom ulaganja od milijardu dinara po pravilu isključuju domaća mala i srednja preduzeća. Ona se slaže da dosadašnji model jeste iscrpljen, zapravo još 2023. godine, a u međuvremenu nije izgrađen kapacitet države da delotvorno podržava domaći privatni sektor i inovacije.

– Od 2023. godine strane direktne investicije u subvencionisanu prerađivačku industriju naglo su se smanjile, a velike cifre koje smo slavili 2023. i 2024. bile su najvećim delom ulaganja u rudarstvo i građevinarstvo. Pritom je upitno koliko se ulaganja u građevinarstvo uopšte mogu smatrati SDI, jer su to dobrim delom poslovi kineskih izvođača na projektima koje Srbija plaća kreditima kineske države. Kad govorimo o subvencijama, uglavnom mislimo na automobilsku industriju, na koju je išlo čak 60 odsto isplata. Ali težište se pomera: u 2026. isplate hotelima, uglavnom vezanim za Expo, već su četiri puta veće nego za celu prošlu godinu (18,4 miliona evra), a ugovori sa hotelima premašuju 80 miliona – naglašava predsednica CEVES-a.

Što se tiče poreskih izuzeća, ona smatra da je to još veća diskriminacija prema malim i srednjim preduzećima. Prednost im je što važe jednako za svakoga ko ispuni uslove, dok su subvencije prilično proizvoljne.

– Naše izuzeće se ukida od 2028, ali zbog globalnog minimalnog poreza, a ne zbog promišljene politike. Stečena prava trajaće duboko u 2030-e, dok neke zamene, podrške domaćim firmama po jasnim i merljivim pravilima, za sada nema. Transformisati podršku domaćem privatnom sektoru znači pre svega urediti poslovni ambijent, koji je danas diskriminatoran, korumpiran i haotičan. To neće ići brzo ni ako dođe do promene vlasti, a bez nje neće ići nikako. Ali osim postepenog spuštanja praga za poresko izuzeće, odmah je moguće znatno ojačati Agenciju za osiguranje i finansiranje izvoza da podržava izvoz MSP, jer je ta podrška danas daleko ispod nivoa u EU i OECD-u – zaključuje Udovički.

Prvih 100 dana

Birajući ključne prioritete za prvih sto dana rada nove vlade, ekonomisti i privrednici predlažu konkretne mere koje bi promenile dosadašnji obrazac upravljanja.

Toplica Spasojević na prvo mesto stavlja direktnu komunikaciju sa privredom na terenu.

– Premijer i ministri ekonomskih resora moraju da izađu iz Beograda, da odu u okruge i razgovaraju sa lokalnim privrednicima o tome šta imaju od kapaciteta i radne snage. Druga stvar je aktiviranje potencijala velikih javnih preduzeća, pre svega EPS-a. EPS ima nisku zaduženost u odnosu na prihode i može da se zaduži dve milijarde evra kako bi izgradio nove hidrocentrale, vetro i solarne parkove i postao stub našeg razvoja. Treća odluka mora biti pokretanje Razvojne banke koja bi pomogla nabavku opreme i finansirala izvozno orijentisane projekte malih i srednjih preduzeća – predlaže Spasojević.

Jovan Zubović zahteva usvajanje zakonskog paketa kojim bi se obezbedila potpuna transparentnost upravljanja javnim novcem. On je mišljenja da građani i privreda moraju imati pravovremen i jednostavan pristup informacijama o svim značajnim budžetskim rashodima, državnim subvencijama, poreskim olakšicama, javnim ugovorima, garancijama, obavezama javnih preduzeća i velikim investicionim projektima.

– Nije dovoljno da dokumenti formalno budu dostupni u različitim registrima, često u formatima koji nisu pogodni za analizu. Podaci moraju biti objavljeni na jednom mestu, u lako čitljivom formatu, sa jasno navedenim korisnikom sredstava, iznosom, pravnim osnovom, kriterijumima za dodelu, očekivanim rezultatom i rokovima za realizaciju. Za svaku značajnu subvenciju, poresku olakšicu ili javnu investiciju trebalo bi unapred objaviti očekivane efekte, a nakon realizacije sprovesti nezavisnu evaluaciju. Ako najavljeni rezultati nisu ostvareni, mora postojati javno objašnjenje, odgovornost i, kada je opravdano, obaveza vraćanja sredstava – predlaže Zubović i napominje da takav postupak ne bi automatski rešio sve ekonomske probleme, ali bi promenio način njihovog rešavanja.

Ana Milinković takođe insistira na vraćanju velikih infrastrukturnih projekata u redovne zakonske procedure, javnih nabavki i revizije.

– Promene koje bi zaista napravile razliku, i u društvu i u privredi, uglavnom nisu u nadležnosti ekonomskih resora. To su vladavina prava, nezavisno pravosuđe i institucije koje rade po istim pravilima za sve. Bez toga nijedna mera za podsticanje rasta neće dugoročno dati rezultate. Ekonomska politika može mnogo da postigne, ali tek kada su ti osnovni uslovi ispunjeni – naglašava.

Ona podseća da se veliki deo kapitalnih projekata danas radi preko međudržavnih sporazuma i posebnih zakona, sa malo konkurencije i još manje transparentnosti.

– Svaki projekat iznad 20 miliona evra trebalo bi da prođe isti postupak, sa javno objavljenim ugovorom i studijom izvodljivosti. Uz to treba ispuniti i preostale preporuke Venecijanske komisije o pravosudnim zakonima, jer je Srbija od oko 540 miliona evra predviđenih za prve tri tranše Plana rasta do sada dobila svega 61 milion. To bi bio jasan signal i investitorima i Briselu da pravila važe za sve – kaže Milinković.

Kori Udovički, s druge strane, savetuje napuštanje političkog marketinga o ‘sto dana’ i fokusiranje na uspostavljanje reda u najvećim projektima.

– Ovo neće biti uobičajena politička promena, a ključni zadaci su takvi da tek postepeno daju rezultate. Ipak, hitno će biti da se preuzme kontrola nad haotičnim i vansistemskim upravljanjem pripremama za Expo. Ta beba je, nažalost, već rođena i sada mora da se ljulja. Ako u prvih sto dana uspešno identifikuju mehanizme kojima će krenuti u sprovođenje reformi koje žele i kako će obezbediti kapacitet potreban da državna uprava i javna preduzeća postanu podrška promenama koje su Srbiji potrebne, za mene će to biti „puna kapa”.

Autor: Marko Andrejić

Ceo tekst čitajte u dvobroju štampanog izdanja Biznis.rs (septembar/oktobar 2026)