Stečaj kao druga šansa u poslovanju preduzetnika

Procene Evropske unije su da svako drugo preduzeće ne preživi prvih pet godina, zbog čega u EU postoji Akt o malim preduzećima (SBA), gde se zagovara druga šansa, kako bi oni biznisi koji ne prežive ipak mogli da se ponovo negde pojave u statusu početnika, kao i da im se to pravo prizna i da im države članice obezbede planove podrške.

Ovako nešto u Srbiji ne postoji, pa se postavlja pitanje da li je omogućavanje stečaja preduzetnika pravo na drugu šansu koju treba omogućiti. Postoji preporuka da se promeni praksa Kreditnog biroa, gde startapovi koji kasne sa uplatom rate imaju negativan kreditni rejting – da im se on briše već posle šest meseci.

– Stečaj preduzetnika u Srbiji trenutno nije regulisan. Ono što može da se uradi upravo se i čini – priprema se novi Zakon o stečaju preduzetnika. Prva godina je ona u kojoj se pokazuje koliko preduzetnika nestane, a u svetu je to oko 20 odsto, dok je u Srbiji taj broj oko 30 procenata – naveo je član Naučnog veća Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED) i profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Branko Radulović.

Zakon o stečajnom postupku iz 2004. godine omogućavao je pokretanje stečajnog postupka preduzetnika, ali u praksi taj institut nije primenjivan, tako da je ukinut Zakonom o stečaju 2010. godine. Primena postojećeg stečajnog okvira u Republici Srbiji ograničena je samo na pravna lica. Zakon o stečaju ne omogućava pokretanje stečajnog postupka nad fizičkim licima.

– Danas je Srbija jedna od retkih zemalja u Evropi koja nema uređen pravni okvir stečaja preduzetnika. U članicama EU, pitanju prezaduženosti fizičkih lica (potrošača) i preduzetnika pridaje se velik značaj, pa su u poslednjih deset godina stečajni okviri fizičkih lica i preduzetnika u velikom broju zemalja EU bili predmet značajnih izmena. Konačno, niz materijalnih i procesnih pitanja koja se tiču stečaja preduzetnika po prvi put je uređen Direktivom o restrukturiranju i nesolventnosti. S obzirom na zahtev Direktive ta oblast će neminovno biti uređena i u Republici Srbiji, u bliskoj budućnosti – navodi naš sagovornik.

Rešenja za preduzetnike trebalo bi da su prilagođena Srbiji

Neminovnost uvođenja stečaja preduzetnika otvara niz pitanja u pogledu rešenja koja su primerena za Srbiju.

– Naravno, stepen slobode srpskog zakonodavca delom je ograničen rešenjima Direktive. Sama Direktiva predstavlja takozvanu direktivu minimalnog usklađivanja, tako da ne obuhvata sve aspekte stečaja preduzetnika, niti će sprovesti potpunu harmonizaciju nacionalnih zakonodavstva u domenu stečaja preduzetnika. U odnosu na niz pitanja u pogledu institucionalnog okvira sprovođenja stečaja preduzetnika nema posebnih zahteva, tako da u tom delu izbor budućih rešenja zavisi isključivo od izbora srpskog zakonodavca – istakao je Radulović.

Osnovni cilj stečaja preduzetnika je omogućiti „novi početak“ (fresh start) odnosno rehabilitaciju stečajnog dužnika – preduzetnika. Međutim, čak i u razvijenim zemljama, značajan broj prezaduženih preduzetnika ne pokreće stečajan postupak, ili to čini prekasno.

– Istraživanja ukazuju da pokretanje stečaja u mnogim društvima nosi sa sobom osećaj srama, krivice dužnika, a često i osudu drugih. To je svakako značajan demotivišući faktor. Naravno, efekat stigmatizacije zavisi i od toga da li se ona u istoj meri odnosi i na dužnika koji ne vrši plaćanja, ili je on pojačan formalnim podnošenjem zahteva za pokretanje stečajnog postupka – objašnjava profesor Pravnog fakulteta.

U slučaju preduzetnika, finansijske poteškoće (ispoljene kroz blokadu računa), kako kaže, već su javna informacija i takvi preduzetnici su već „stigmatizovani“.

Stečaj preduzetnika ima niz specifičnosti

Prvo, stečaj preduzetnika često karakteriše izrazita pasivnost poverilaca. S jedne strane neobezbeđeni poverioci nemaju podsticaj da se uključe u postupak zbog očekivanja malog namirenja, a s druge strane, razlučni poverioci preferiraju izvršni postupak. Takođe, stečaj preduzetnika često odlikuje nedostatak, odnosno nepotpunost informacija o imovini dužnika, što otežava sprovođenje postupka.

– Konačno, troškovi postupka su često prohibitivno visoki, tako da dužnik u finansijskim poteškoćama nije u mogućnosti da pokrene postupak – obrazložio je Radulović.

Drugo, pored razlika u pogledu karakteristike postupka, postoje razlike i u pristupu postupku. Tako preduslovi (kriterijumi) za korišćenje postupka mogu da zavise od visine duga, vrste postupka – dobrovoljnog ili prinudnog, ispunjenosti uslova prethodnog pokušaja poravnanja. Treće, finansijske poteškoće preduzetnika se razlikuju od onih u većim poslovnim subjektima.

– To nije samo zbog neograničene odgovornosti za poslovne dugove, već i zbog toga što su resursi značajno manji, dok su korisnici usluga, odnosno kupci po pravilu vezani za samog preduzetnika. Dok je cilj korporativnog stečaja da obezbedi maksimalan povraćaj poverilaca, bilo kroz restrukturiranje ili bankrot (likvidaciju) stečajnog dužnika, cilj stečaja preduzetnika je i omogućavanje novog početka poslovanja – ističe Radulović.

Tri instituta novog početka

U odsustvu stečajnog okvira poverioci se, kako kaže profesor Pravnog fakulteta, utrkuju kako bi se što pre namirili od preduzetnika koji je u finansijskim poteškoćama. U tom kontekstu, stečajni okvir treba da otkloni problem trke poverilaca i reši pitanje pravične raspodele vrednosti tako da ne daje prednost određenom ili manjem broju poverilaca.

– Pored novog početka stečajni okvir treba da olakša položaj samo onim dužnicima kojima je to neophodno i koji su zapali u finansijske teškoće. Većina preduzetnika je po pravilu u mogućnosti da servisira svoj dug, čak iako je povremeno suočena sa poteškoćama. Manji broj preduzetnika, i to onih čija prezaduženost takva da ne omogućava normalno servisiranje dugova na duži rok može da očekuje oslobađanje kao ishod stečajnog postupka. Kod takvih dužnika, u odsustvu razrešenja dužničko-poverilačkih odnosa, dolazi do daljeg pogoršanja položaja, tako da štetu ne trpi samo preduzetnik već i poverioci, jer dolazi do smanjenja očekivanog namirenja – objašnjava Radulović.

Takođe, dodaje i da stečajni okvir ne treba da sputava poverioce da se namiruju, već da ih podstiče da realno odmeravaju rizik prilikom odobravanja kredita, ali i da se suoče sa realnošću, priznaju realizovane gubitke i prestanu sa pokušajima namirenja u slučajevima kada je to suštinski nemoguće.

Stečajnim okvirom urediće se sva tri instituta novog početka – oslobođenje od odgovornosti za izvršenje preostalih obaveza, izuzimanje od izvršenja i ograničenja (diskvalifikacije) dužnika po otvaranju stečajnog postupka.

Deo preduzetnika ima finansijske poteškoće

U Republici Srbiji, prema podacima Agencije za privredne registre (APR), krajem 2020. godine registrovano je skoro 280.000 preduzetnika. Deo njih suočen je sa finansijskim poteškoćama. Pored toga što je deo preduzetnika obustavio poslovanje bez razrešenja finansijskih poteškoća, značajan broj preduzetnika nastavlja da posluje sa blokiranim računima i posluje u sivoj ekonomiji.

Polovinom 2020. godine oko 20.000 aktivnih preduzetnika bilo je u blokadi, što predstavlja oko osam odsto ukupnog broja. Pored toga, od nešto više od 108.000 preduzetnika koji podnose finansijske izveštaje, skoro 30.000 preduzetnika poslovalo je sa gubitkom, dok je gubitak iznad visine kapitala bio prisutan kod nešto manje od 19.000 preduzetnika.

– To ukazuje da je potencijalan broj „korisnika“ stečaja preduzetnika veoma velik. Slični zaključci mogu se izvesti na osnovu stope opstanka preduzetnika (pokazatelja učešća preduzetnika koji posluju i dve godine po osnivanju, tako da se može smatrati da se privredni subjekt prilagodio tržišnim uslovima). Stopa opstanka u Srbiji u 2016. godini iznosila je oko 65 procenata, odnosno 35 odsto preduzetnika ne uspeva da učini svoje poslovanje održivim. Takvi podaci su u skladu sa podacima iz drugih zemalja – oko polovine poslovnih poduhvata ne uspe da se održi pet godina nakon pokretanja, i jasno ukazuju na potrebu za uređenjem pitanja pristupa stečaju preduzetnika i omogućavanje novog finansijskog početka – ukazao je Radulović.

Značajnije reakcije poverioca preduzetnika, a ne banaka

U periodu od 2008. do 2019. godine obim potraživanja bankarskog sektora prema sektoru preduzetnika povećan je za samo šest procenata, što je nekoliko desetina puta manje u odnosu na kreditni rast u sektoru domaćinstava. Takođe, prema podacima APR-a za 2019. godinu, finansijske obaveze preduzetnika (kratkoročne i dugoročne) čine petinu ukupnih obaveza. Stoga se, kako ističe naš sagovornik, čini da bi efekat po osnovu otežanog finansiranja bio ograničen, odnosno da je daleko veći značaj efekta osiguranja.

– Drugim rečima, relativno je značajnije kako reaguju drugi poverioci preduzetnika, a ne banke. S druge strane, usvajanje okvira koji bi svakako bi „blaži“ u pogledu posledica po dužnike u odnosu na postojeći (bez stečaja) načelno uvećava efikasnost i društveno blagostanje, jer podstiču preduzetnike da preduzimaju poduhvate koji su inovativni i podstiču preduzetnika da ulaže napor i nakon stečaja. Dok je ekonomska korist od uvođenja stečajnog okvira za preduzetnike u Srbiji nesporna, postavlja se niz pitanja u pogledu modela stečaja preduzetnika, pristupa ovom institutu, kao i pitanja u pogledu oslobađanja i izuzimanja, odnosno da li se opredeliti za liberalniji ili konzervativniji pristup, od kojih oba imaju svoje prednosti i nedostatke – naglasio je Radulović.

Autor: Julijana Vincan

Tekst je objavljen u majskom broju štampanog izdanja Biznis.rs