Za nuklearne elektrane neophodna Strategija razvoja energetike

Opredeljivanje za ulazak u nuklearni program isključivo je odluka svake države pojedinačno. Na međunarodnom nivou, pod okriljem Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), jasno su definisani mehanizmi za pomoć svakoj državi članici, u vidu smernica, preporuka, nadgledanja i revizije, u svim fazama nuklearnog programa, rekla je za Biznis.rs dr Koviljka Stanković, vanredna profesorka Elekrotehničkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i predsednica Srpskog nuklearnog društva.

Tema izgradnje nuklearne elektrane u Srbiji nedavno je aktuelizovana nakon što je predsednik države Aleksandar Vučić izjavio da su potrebna najmanje četiri mala modularna nuklearna reaktora jer će Srbija do 2050. godine imati četiri puta veću potrošnju struje nego sada. On je rekao da „Srbija nema ni znanja, ni para za klasične nuklearke koje koštaju između 11 i 13 milijardi evra“. Vučić je takođe naveo da će biti ukinut „moratorijum“ na gradnju nuklearnih elektrana.

U Beogradu je prošle nedelje održana stručna konferencija u organizaciji portala Energije Balkana „Kako sprovesti održivu tranziciju u elektroenergetskom sektoru Zapadnog Balkana?“ u saradnji sa Elektroprivredom Srbije (EPS), pod pokroviteljstvom Elektromreže Srbije (EMS) i Ministarstva rudarstva i energetike.

„U energetici je bitno da dobro i na vreme planiramo, i zato na vreme razmišljamo o nuklearnoj energiji„, rekla je tom prilikom ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović.

Profesorka Stanković u razgovoru za naš portal objašnjava šta je logičan sled događaja u slučaju Srbije.

„Najpre ukidanje Zakona o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana, a zatim razmatranje da li je nuklearna energija, kao bazni izvor energije, potrebna u našem energetskom miksu, prema projektovanoj potrošnji električne energije i emisiji štetnih gasova u životnu sredinu, u narednom periodu od 10 do 30 godina. Nakon tog razmatranja, odluka koja se donese mora da bude sastavni deo Strategije razvoja energetike za naredni period“, navela je Koviljka Stanković.

Prema njenim rečima, u slučaju kada se država u svojoj Strategiji odluči za primenu nuklearne energije, počinje pripremna faza koja traje nekoliko godina i u ovoj fazi se razvija regulatorni okvir za nuklearnu energetiku, planiraju se potrebni kadrovi i počinje njihovo obrazovanje, izvode se istražni radovi u vezi sa izborom potencijalnih lokacija, priprema se prenosna mreža u elektroenergetskom sistemu i mnogi drugi segmenti u privredi.

„Po završetku ove faze počinje izbor tehnologije i nuklearnog gorivnog ciklusa, a kada se ona završi, tek tada počinje gradnja nuklearnog postrojenja. Za sve ove radnje, koje prethode priključenju postrojenja u elektroenergetski sistem, po dosadašnjem međunarodnom iskustvu potrebno je 10 do 15 godina“, kazala je naša sagovornica.

U našem energetskom miksu, iz termo elektrana na ugalj dobijamo oko 70 procenata električne energije, iz hidroelektrana nešto malo manje od 30 odsto, a ostatak iz solarnih i vetroelektrana.

Na putu dekarbonizacije energetskog sektora, u okviru zelene agende za zapadni Balkan, zatim i hijerarhijski više evropske regulative, kao i u okviru međunarodnog Pariskog sporazuma iz 2015. godine, imamo obavezu da do 2050. godine smanjimo emisiju štetnih gasova u životnu sredinu za 80 do 90 odsto u odnosu na 1990. godinu.

„Srbija treba da smanji udeo iz termoelektrana, ali ne sve na račun obnovljivih izvora energije koji su promenljivi, sezonski izvori energije. Potrebno je odabrati drugi bazni izvor energije, koji proizvodi električnu energiju non-stop. Sada, pa i u narednom periodu od tridesetak godina, na raspolaganju su nam elektrane na gas i nuklearne elektrane, kao zamena za termoelektrane“, istakla je profesorka Stanković.

Evropska unija će, po trenutnom planu, od 2026. godine uvesti obavezne takse na CO2, tako da će električna energija proizvedena iz izvora sa visokom emisijom ugljen-dioksida u atmosferu, kao što su termoelektrane, koštati mnogo više od one proizvedene u izvorima sa malom emisijom štetnih gasova.

Prema rečima Koviljke Stanković ako se opredeljujemo za gasne ili nuklearne elektrane, onda je izbor beskompromisno nuklearna elektrana, jer je emisija ugljen-dioksida u životnu sredinu iz nuklearne elektrane reda veličine kao iz vetroelektrana.

„Kada dođemo do faze izbora tehnologije i nuklearnog gorivnog ciklusa, tada treba imati odluku o tome da li ćemo graditi tradicionalnu nuklearnu elektranu, instalisane snage oko 1.000 MW(e) ili ćemo se opredeliti za nekoliko jedinica malih modularnih reaktora, koji će u zbiru dati sličnu vrednost instalisane snage. Ove odluke su u suštini investicione“, rekla je Stanković.

Podsetimo, nuklearna elektrana Krško poseduje 600 MW(e) i troši oko jedan kubni metar goriva za godinu dana.

Kada je reč o zabrinutosti za bezbednost u slučaju izgradnje nuklearne elektrane, naša sagovornica je ocenila da je strah neopravdan jer nuklearke u našem okruženju imaju Bugarska, Rumunija, Mađarska i Slovenija (koju deli sa Hrvatskom), a radioaktivnost ne poznaje državne granice.

„Evropa ima najveći broj nuklearnih elektrana po glavi stanovnika. Nas u tom pogledu ne štiti činjenica da nemamo nuklearnu elektranu u Srbiji. Drugi strahovi dolaze sa pričom o nuklearnom otpadu, ali i oni su neopravdani“, rekla je Stanković, dodajući da ugovori sa dobavljačima nuklearnog goriva predviđaju repatrijaciju potrošenog goriva, odnosno njegovo vraćanje u zemlju porekla.