Zašto nacionalna laboratorija za kontrolu hrane ne radi punim kapacitetom uprkos ulaganjima?

Nedovoljan broj inspektora, netransparentan rad nadležnih institucija, preklapanje nadležnosti i blage kazne za prekršioce samo su neki od problema na koje ukazuje Savet za borbu protiv korupcije u Izveštaju o bezbednosti hrane u Republici Srbiji.

Prema oceni Saveta, kontrola hrane često se svodi na reagovanje nakon što se problem pojavi, umesto na redovan i preventivan nadzor. Kada se tome dodaju preklapanje nadležnosti različitih inspekcija, spora razmena informacija i mogućnost da prekršaji zastare pre sudskog epiloga, stvara se prostor za zloupotrebe koje mogu direktno ugroziti zdravlje građana.

Direkcija za nacionalne referentne laboratorije u Batajnici, koja bi trebalo da bude ključna karika u sistemu kontrole bezbednosti hrane i zaštite javnog zdravlja, ne ostvaruje u potpunosti tu ulogu, navodi se u izveštaju.

Iako su u laboratorijsku infrastrukturu decenijama ulagana značajna sredstva, uključujući i pomoć iz fondova Evropske unije, pojedini segmenti tokom perioda od 2022. do 2025. godine nisu radili punim kapacitetom. Na to ukazuje broj ispitanih uzoraka u odnosu na nadležnosti laboratorija, kao i činjenica da inspekcije u velikoj meri angažuju privatne laboratorije.

U istom periodu zabeleženo je nekoliko regionalnih i lokalnih afera povezanih sa bezbednošću hrane, među kojima su i slučajevi povećanog nivoa pesticida u izvoznom voću zbog kojih su pošiljke vraćene sa granice.

Jedan od problema je i to što Direkcija ne funkcioniše kao nezavisna agencija za bezbednost hrane, već kao organ u sastavu ministarstva.

“Zbog toga su rezultati analiza često zatvoreni za javnost dok prođu političke filtere, što smanjuje poverenje potrošača. Građani i udruženja potrošača retko imaju direktan i brz uvid u zbirne analize i faktore rizika”, navodi se u izveštaju.

Ograničenja postoje i za same proizvođače hrane. Oni koji žele preventivno da provere bezbednost proizvoda na najvišem državnom nivou, pre nego što ga puste u promet, ne mogu direktno da dostave uzorke Direkciji, koja ih prima isključivo službenim kanalima, odnosno preko inspekcija. Zbog toga su upućeni na komercijalne laboratorije, što ograničava mogućnosti brze i preventivne provere.

Iako raspolaže odgovarajućom opremom, rad Direkcije, prema navodima Saveta, dodatno otežavaju nedostatak kadrova, spora digitalizacija i komplikovane procedure. Zbog toga ova institucija nema dovoljno kapaciteta da u svim slučajevima reaguje pravovremeno i spreči da nebezbedna hrana dospe na tržište.

Kontrole hrane često tek nakon prijave

Dok Direkcija za nacionalne referentne laboratorije obavlja laboratorijske analize, Uprava za veterinu kontroliše ceo lanac proizvodnje, prerade i prometa hrane životinjskog porekla na terenu, uključujući meso, mleko, jaja i med.

Međutim, podaci koje je Uprava dostavila Savetu za borbu protiv korupcije, kao i informacije objavljene na sajtu Ministarstva poljoprivrede, ukazuju na nedovoljnu transparentnost njenog rada.

Kao jedan od ključnih problema izdvaja se nedostatak stručnog kadra. Prema nepotpunim i uopštenim informacijama koje je Uprava dostavila Savetu, nije popunjeno 97 sistematizovanih radnih mesta za veterinarske inspektore. Savet ukazuje i da, imajući u vidu nadležnosti Uprave i broj objekata koje treba kontrolisati, čak ni predviđeni broj inspektora nije realno postavljen.

U pojedinim okruzima svega nekoliko inspektora zaduženo je za stotine objekata, među kojima su klanice, mesare, mlekare i farme. Zbog toga se kontrole često obavljaju tek po prijavi ili nakon što se problem već pojavi, umesto da budu usmerene na prevenciju.

Takav pristup, prema oceni Saveta, dovodi do toga da se nadzor često svodi na rutinske provere, umesto da bude usmeren na najrizičnije oblasti, poput uvoza mesa niže kategorije, mogućeg prisustva teških metala i drugih potencijalnih opasnosti po bezbednost hrane.

“Lokalni objekti, naročito u manjim opštinama, ređe su kontrolisani. Sistem sledljivosti (dokaz odakle tačno potiče životinja od koje je meso napravljeno) na lokalnim pijacama i u manjim distributivnim lancima često je zasnovan na manjkavoj ili nikakvoj dokumentaciji, koju zbog nedovoljnog broja inspektora niko ne proverava”, navodi se u izveštaju.

Savet ukazuje i na nedostupnost podataka o tome koje laboratorije Uprava za veterinu angažuje za analize i u kojim postupcima su one izabrane. Reč je o važnom podatku koji, prema njihovoj oceni, nije dostupan javnosti, što dodatno otvara pitanje transparentnosti sistema kontrole bezbednosti hrane.

Preklapanje nadležnosti i slabe kontrole otvaraju prostor za korupciju

Iako je domaće zakonodavstvo u velikoj meri usklađeno sa propisima Evropske unije, u praksi i dalje postoji nejasna podela odgovornosti. Tako Uprava za veterinu deli nadležnost nad bezbednošću hrane sa Sanitarnom inspekcijom (Ministarstva zdravlja) i Fitosanitarnom inspekcijom.

Preklapanje nadležnosti otvara prostor za korupciju i zloupotrebe, posebno kada je reč o složenim prehrambenim proizvodima koji sadrže i biljne i životinjske komponente. Koordinacija između inspekcija je spora, dok protok informacija kroz nacionalni sistem brzog obaveštavanja često kasni. Zbog toga potrošači u Srbiji za pojedine neispravne pošiljke saznaju tek kada ih evropski sistem brzog uzbunjivanja za hranu i hranu za životinje (RASFF) vrati sa granice Evropske unije.

Dodatni problem predstavlja nedovoljna transparentnost podataka o otkrivenim nepravilnostima. Poljoprivredna inspekcija, između ostalog, kontroliše proizvode poput meda i alkoholnih pića, ali se informacije o utvrđenim prevarama, kao što su lažno deklarisani med, falsifikovana alkoholna pića ili prekomerna upotreba pesticida, često objavljuju samo u opštim, periodičnim izveštajima na sajtu Ministarstva poljoprivrede, umesto u jasnim i trajno dostupnim javnim registrima. Pojedina obaveštenja o povučenim proizvodima vremenom nestaju sa sajtova nadležnih institucija, što dodatno otežava informisanje potrošača.

Kontrolu bezbednosti hrane otežavaju i ograničena sredstva za laboratorijske analize. Da bi se utvrdilo prisustvo teških metala, toksina i nedozvoljenih pesticida, kao i dokazalo falsifikovanje proizvoda, uzorci moraju da se šalju u akreditovane laboratorije. Međutim, budžeti za uzorkovanje i laboratorijska ispitivanja su ograničeni, pa se sredstva često potroše pre kraja godine. U takvim okolnostima, inspekcije su prinuđene da se oslanjaju na prijave građana i reaguju na uočene nepravilnosti, umesto da sprovode preventivne kontrole u većem obimu.

Sve veći problem u Srbiji je i organizovano falsifikovanje hrane radi sticanja profita, koje prevazilazi mogućnosti standardne poljoprivredne inspekcije. Proizvodnja lažnog meda mešanjem šećernih sirupa, falsifikovanje vinskog sirćeta, razblaživanje rakije industrijskim alkoholom i dodavanje jeftinih biljnih masti u sir i kajmak.

Takve prevare postaju tehnološki sve sofisticiranije, što otežava njihovo otkrivanje i omogućava nesavesnim proizvođačima da ostvare značajnu zaradu. Potrošači, sa druge strane, trpe finansijsku štetu kupovinom proizvoda koji ne odgovara deklarisanom sastavu, a u pojedinim slučajevima izloženi su i rizicima po zdravlje.

Problem je i u tome što poljoprivredni inspektori često nemaju forenzička i finansijska znanja, niti odgovarajuću podršku drugih nadležnih organa, kako bi pratili tokove novca i sirovina duž celog lanca proizvodnje i prometa hrane. To otežava otkrivanje i razbijanje organizovanih mreža koje se bave falsifikovanjem.

Sistemski nedostaci prisutni su i u sudskom postupanju. Čak i kada inspekcija utvrdi nepravilnosti, zapleni robu i podnese prijavu, postupak često ne daje očekivane rezultate. Zbog preopterećenosti prekršajnih sudova, veliki broj prijava protiv nesavesnih proizvođača hrane zastareva, dok su izrečene kazne često blizu zakonskog minimuma.

Za velike proizvođače i trgovinske lance takve kazne mogu imati slab odvraćajući efekat, jer im se ponekad više isplati da plate kaznu nego da ulažu u unapređenje bezbednosti i promenu proizvodnih procesa.

U takvim uslovima, nedovoljan broj inspektora, slaba kaznena politika i široka diskreciona ovlašćenja u kontroli bezbednosti hrane mogu otvoriti prostor za korupciju, posebno kada proizvođači i distributeri pokušavaju da izbegnu troškove povlačenja neispravnih proizvoda ili obustave proizvodnje.